И ето, „ако то смета аутошовинистима и другосрбијанцима, онда мора да је добро“. Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, већ Богочовек Христос.

---

Када је Бог спасао свој народ ропства и тешке смрти и појавио се пред човеком који је народ тај извео из мисирског мрака, дајући му заповести своје, народ је од злата и сребра начинио себи друге богове у облику златног телета и уместо Богу и заповестима Његовим кренуо да се клања овом изливеном идолу. Казна за тај народ, баш зато што беше изабран, била је страшна. Лутало је 40 година по пустињи, а када је дошао у незнабожачку земљу и населио је, читава историја тог народа била је мучна. Прогањани су, мучени, у ропство одвођени, третирани као пси, убијани на најсвирепије начине. Судбина је њихова мучна и данас (мада то можда тако не изгледа) јер се тај народ и даље клања златном телету уместо да поштује Савез склопљен с Богом. Срби су кроз историју много пострадали, и то је пострадање било по Божјем допуштењу јер смо се одрицали Бога и Савеза који смо с Богом склопили још од Светог Саве и Завета који смо му дали преко Светог кнеза Лазара. Опомињао нас је Бог, опомињао је изабранике своје, но сем искри које се ту и тамо појавише, мисирском се мраку народ враћао.



Данашње време је још један ужасан период у историји Србије јер духовно као народ можда никада нисмо били раслабљенији. У томе предњаче људи из врха наше Цркве и државна власт наша. Две главе орла остављеног нам од Немањића. И једни и други промовишу идоле и материјално, те сеју духовно безнађе уместо да народ враћају живом Богу. Лако је страсти распалити, лако је реч рећи, тешко је запитати се чему све ако се изда живи Бог. Док се месецима диже и склапа златно теле у Београду, златно теле пред којим ће се клањати и заклињати они који свакодневно на најбаналније и најсрамније начине убијају Јагње, крв Јагњетова тече Косовом и Метохијом, крв Јагњетова тече читавом Србијом, Крајинама нашим и пределима које више ни у мислима нашим не зовемо.

Златно теле је замутило вид чак и онима у народу који виде и схватају погибељ која нам прети, но заведени тим златом што се на ширини разлеже, клецају на уском путу као да су на странпутици и све гледају да телету приђу и пут уски иза да оставе. Вара их златно телe и надају се несрећни да је то трачак светла који им је дао онај ко их у мрак гура. И још ту ничим утемељену наду да им враг не жели баш увек лоше, правдају противнападом на оне самопорицатеље који све што и наизглед личи на „српско“ посматрају као зло.

Страшни Суд - детаљ са фресе из манастира Грачаница

И ето, „ако то смета самопорицатељима, аутошовинистима, другосрбијанцима онда мора да је добро“. Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, антитеисти и друга отпадија која сем мржње ни за шта друго и не зна, већ Богочовек Христос.

Зашто је споменик Стефану Немањи само златно теле и ништа више? Златно теле мироточити неће, као што никада и није, нити је идол икада икога спасао.



Док за злато тренутка и лажни душевни мир власт српска распродаје народ и земљу Стефана Немање споменик му диже у Новом Вавилону јер им кукавичлук, лицемерје и среброљубље не дозвољавају да његову земљу одбране, да његов народ одбране, да његов Савез одбране. Не дозвољава им ни да тај споменик подигну у пределима Рашке, Метохије или Косова, па да зна поштен човек зашто је ту, шта му је стварно циљ и чега ће стожер да буде. Овако док крвници ваде срце Немањином народу, у прљавом и безбожничком Београду (а само је то остало од њега), Београду који је бео још само као што је смрт бела, народ да се клања златном телету све убеђујићи себе да је то Стефан Немања, онај Стефан што је престао да буде Стефан и престола се одрекао да би Симеон постао и свом народу вечни живот дао и душу спасао.



Али неће данашњи народ вечни живот, ни душу спашену већ златно теле хоће. Тако бар изгледа засад све. Страшна ће казна доћи. Ако је нешто извесно то је. Страшна казна. Ко мисли да се с ђаволом уортачи макар на кратко, јер „зашто не бисмо имали Немањин споменик у Београду?“, тај је од Бога отпао јер добро зна зашто је овај споменик ту и да то није у славу Бога и творевине Његове, Божјег народа његовог, већ баш напротив. Погана је особа која је решила овај споменик да подигне на овакав начин, погана је мисао та која споменик народу даје уместо Косова и Метохије, тог метоха Божјег, те метохије Раја, погани су сви који се горде због телета златног уместо на покајање да позову, на одбрану Светиње и на рат за спас душе народа Божјег. А доћи ће други народи, запосеће земље наше и наследиће трудове наше јер их вредни нисмо и издасмо све због кипова и идола. Кад све изгубимо, а Бога пре свега, остаће нам златно теле и храм златни, ордењем металним окруњени, као маркери највеће срамоте Цркве и државе наше. И народне срамоте, разуме се, јер допусти народ то главешинама својим уместо главе да им скине што Бога издаше. Бог нек нам опрости ако може. Не знам како ће. Ни зашто би. Јер за нашу децу не остависмо Бога живога већ теле златно.

* * *

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

---

---

---