„Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.“
Овим речима преподобни Јустин Ћелијски почиње своју беседу на велики празника Велике Госпоине, како је у народу познат, тј празник Успења – уснућа – упокојења Пресвете Богородице или Велике Госпође, како је у народу називана.
Поред чудесне Личности Христове која је својим домостројем спасења рода нашег вечном радошћу обрадовала читав космос и сву творевину, на небу Цркве Божје, у Царству Небеском блиста и чудесни лик и личност Пресвете Богомајке. Она је најнепосредније учесница у чудесном очовечењу Христа Исуса и још чудеснијем делу обожења људи, тј људске природе.
Чудесни лик Пресвете Богомајке особито блиста и својим лучезарним зрацима орадошћује душе хришћанске на овај велики и славни празник њеног упокојења и вазнесења на Небо.
Будући да је савршено угодила Богу, Пренепорочна Дјева Богородица, осим што се удостијила најавеће части назвања Мајком Божјом, удостијила се и васкрсења телом и узнесења на Небо у Царство Небеско код њеног љубљеног Сина и Господа Христа Исуса. Управо је то оно славно чудо које се на данашњи празник слави, дакле, не само свето упокојење Богородице, које је неколико дана пре њој самој најавио свети архангел Божји Гаврило, већ и њено чудесно узнесење на небо, које се догодило три дана након њеног погребења.
Будући да је Архангелом најављено упокојење Пресвете, то су силом Божјом свети апостоли пре њеног уснућа били донешени са свих крајева света, где су вршили свету проповед, у град Јерусалим у коме је чувана и пажена од светога Јована Богослова боравила Мати Божја. Сви апостоли су дошли да се поздраве са Пресветом Богомајком осим светог апостола Томе, који је особитим Божјим промислом каснио. Он је дошао тек трећег дана након престављења Мајке Божје, те су му апостоли отворили њен гроб како би јој се поклонио и одао поштовање. Но, тада је постало очигледно свима да се Мајка Божја вазнела, јер њеног тела није било у гробу у коме је положено.
У стихирама посвећеним овом радосном празнику особито се наглашава чињеница и велика истина Цркве, коју она молитвено сведоча, а то је да Пресвета Богородица својим уснућем у вазнесењем на Небо није оставила род људски, већ је остала најусрднија молитвеница за њега и најнепосреднија учесница у Богочовековом делу спасења рода људскога. Та велика истина осведочена небројеним чудесима и милостима Божјим изливаним на род наш, а измољеним Пресветом Богомајком јесте највећа радост коју Црква у овом празнику прославља.
Зато, по речима оца Јустина: „Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету (2 Петр. 1,23), и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.“
Преподобни Јустин Ћелијски
Овим речима преподобни Јустин Ћелијски почиње своју беседу на велики празника Велике Госпоине, како је у народу познат, тј празник Успења – уснућа – упокојења Пресвете Богородице или Велике Госпође, како је у народу називана.
Поред чудесне Личности Христове која је својим домостројем спасења рода нашег вечном радошћу обрадовала читав космос и сву творевину, на небу Цркве Божје, у Царству Небеском блиста и чудесни лик и личност Пресвете Богомајке. Она је најнепосредније учесница у чудесном очовечењу Христа Исуса и још чудеснијем делу обожења људи, тј људске природе.
Чудесни лик Пресвете Богомајке особито блиста и својим лучезарним зрацима орадошћује душе хришћанске на овај велики и славни празник њеног упокојења и вазнесења на Небо.
Будући да је савршено угодила Богу, Пренепорочна Дјева Богородица, осим што се удостијила најавеће части назвања Мајком Божјом, удостијила се и васкрсења телом и узнесења на Небо у Царство Небеско код њеног љубљеног Сина и Господа Христа Исуса. Управо је то оно славно чудо које се на данашњи празник слави, дакле, не само свето упокојење Богородице, које је неколико дана пре њој самој најавио свети архангел Божји Гаврило, већ и њено чудесно узнесење на небо, које се догодило три дана након њеног погребења.
Будући да је Архангелом најављено упокојење Пресвете, то су силом Божјом свети апостоли пре њеног уснућа били донешени са свих крајева света, где су вршили свету проповед, у град Јерусалим у коме је чувана и пажена од светога Јована Богослова боравила Мати Божја. Сви апостоли су дошли да се поздраве са Пресветом Богомајком осим светог апостола Томе, који је особитим Божјим промислом каснио. Он је дошао тек трећег дана након престављења Мајке Божје, те су му апостоли отворили њен гроб како би јој се поклонио и одао поштовање. Но, тада је постало очигледно свима да се Мајка Божја вазнела, јер њеног тела није било у гробу у коме је положено.
У стихирама посвећеним овом радосном празнику особито се наглашава чињеница и велика истина Цркве, коју она молитвено сведоча, а то је да Пресвета Богородица својим уснућем у вазнесењем на Небо није оставила род људски, већ је остала најусрднија молитвеница за њега и најнепосреднија учесница у Богочовековом делу спасења рода људскога. Та велика истина осведочена небројеним чудесима и милостима Божјим изливаним на род наш, а измољеним Пресветом Богомајком јесте највећа радост коју Црква у овом празнику прославља.
Зато, по речима оца Јустина: „Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету (2 Петр. 1,23), и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.“
Тропар глас 1.
В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице: преставиласја јеси к животу, мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.
Тропар глас 1.
У рођењу си девство сачувала, у смрти свет ниси оставила, Богородице. Прешла си у живот, будући Мати Живота, и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.
Кондак глас 2.
В молитвах неусипајушчују Богородицу и в престатељствах непреложноје упованије, гроб и умершчвљеније не удержаста: јакоже бо Живота Матер, к животу представи, бо утроби Вселивисја приснодевственују.
Кондак глас 2.
Богородицу, кја молити се не престаје, и непроменљиву наду у заступањима, гроб и смрт не могаху задржати: јер, као Матер Живота, ка животи пресели, Онај који се усели у утробу увекдевстену.
Извор: ЕРП у егзилу :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.