"На Косову је наша душа јер је на њој крварио и још увек за нас крвари Христос – и преко Светог кнеза Лазара и преко сваког мученика до дана данашњих и Оног Сутрашњег. Зато је наш браник Косово."
Када је пре пар деценија кренуо нови тренд у дизајнирању аутомобила постепено су, од модела до модела, браници на аутомобилима постајали непотребни. Данас на свим новим комерцијалним аутомобилима постоје лепе, раскошне маске које не кваре линију аута, спољни изглед и гламур, било да је ауто мали, средњи, велики, жут, црвен или зелен. И осећа се човек поносан када види свог четвороточкаша како је заобљен и гладак свуда и ништа не штрчи на њему. Нема детаља који сметају. Шта ће му браници. Но, нема више ни „малих чукања“ које ће браници учинити баш таквим - малим, свако сада захтева далеко већу оправку јер је реалност гламура, па и оног свакодневног, таква – не питај шта кошта и шта дајеш, ако треба нови ауто, нека буде и нови ауто. И опет је тај нови ауто диван и дизајниран исто - без браника. То је позната и извесна сутрашњица без браника.
Такви смо постали и ми – људи без браника. Симболично речено, одбацили смо бранике који су нас чували од оних удара који долазе споља, препустивши се утицају дизајна „великог“ света и кнеза у ваздуху. Заборавили само шта је добро, заборавили смо шта је савест, заборавили смо шта је морал, заборавили само шта је поштење, све то штрчи и боде у очи реалност око нас и ствара нам проблеме да се уклопимо у хор жаба које телевизија, интернет, мобилна телефонија и друга савремена сокоћала, уз помоћ разних филтера, фотошопова, метаподатака, друштвених мрежа, кампања и стратегија развоја називају принчевима – никад лепшим, никад пожељнијим, никад нормалнијим, никада прихватљивијим. И није стога чудно што данас пристајемо на сваку могућу мизерију коју некада, са „браницима“, не би ни констатовали а камоли да би јој дали на значају и дозволили да нас мења.
Ако смо, тако, спремни на издају свега што смо били да бисмо се уклопили у реланост света, гушећи сопствени словесни дух зарад пропадљиве материје, јасно је да и издају Косова и Метохије, која се нескривено, брутално и отворено одвија пред нашим очима, посматрамо као наше укључивање у реалност света у којој наше Косово ни не можемо бранити јер је, како реалност света каже, оно већ одавно изгуљено или, чак, никада и није било наше.
Свако од нас зна тај одговор и свако од нас може одговорити за себе и у себи јер ће ретко ко то изговорити гласно из страха да ће га реалност света чути да Бога уопште помиње. Створили смо или смо дозволили да се од Србије створи држава безакоња и безбожништва – лаж, лицемерје, лоповлук, издаја, гордост, мржња, среброљубље, псовање, блуд, чедоморству, сва остала убиства и насиље... свуда. Нема институције у нашој земљи која није легло безакоња и безбожништва. Људи хрле да преваре, да слажу, да уграбе за себе, да прећуте да не би себи „нашкодили“, просто се уљуљкују у самообмани да тако мора и да тако једино може. Ништа жртва, ништа покајање. Само лаж површности. Када сам пре три године у чланку „Крвна њива од 100 евра“ (https://kmnovine.com/2020/04/100.html) писао о душепогубности узимања мита од 100 евра које су властодржци наше државе делили раји, нисам имао дилему да су тих 100 евра цена по души која је постављена за Косово и Метохију. То сам и написао. Шта, онда, рећи о народу који за 100 евра прода душу?
Политичке вође Републике Србије, као и људи који суде у Уставном суду (хеј, судије, људи који би требало да су непоткупљиви и којима, у једном од акатиста, саму Мајку Божју призивамо да буде њихово „свето Огледало правде“!), – своје су о Косову и Метохији рекли, било речима, било делима, било ћутећи и одбацујући могућност да се изјасне и учине оно што по закону морају – да бране суверенитет и законе сопствене земље, да бране свој народ, да бране правду, да бране истину. Но, оно што је свакако горе од тога јесте однос СПЦ која беспоговорно и отворено подржава политички врх, и поименце Александра Вучића, у поступцима који јасно воде у издају Косова и Метохије. Уз то, у тој богоборној игри подржавања издајника, лицемерно се вара народ да издајник ради у њихову корист, пружајући том издајнику сву могућу подршку, па чак, каквог ли светогрђа, и помоћ Богослужења. Колико ли је само безумно јавно правити молебан Пресветој Богородици са молитвом за Косово и Метохију, у којој патријарх моли све наше Света, а пре свих Светог Саву (у чијем храму молитву и прави) да нам помогну, док, с друге стране, јавно, некритички, безрезервно и по именце подржава човека који отворено и јасно издаје то Косово и Метохију, и тиме и Светог Саву и све оне у молитви поменуте наше Свете, и пре свега и важније од свега - Исуса Христа Бога. Ужас дрскости, лицемерја и богомржње.
Када патријарх и владике СПЦ у својим јавним обраћањима, саопштењима, чланцима и интервјуима, поименце подржавају једног политичара (то у овом случају ни не мора бити Вучић, већ било који други), то говори да су се они у потпуности подали власти кнеза овог света. То је толико далеко од записаног: „Не уздајте се у кнезове и људске синове, у којих нема спасења“ (Пс. 145,39), да је језиво и помислити какве ће то последице оставити на читав српски народ и на све оне душе које још нису прозрели ту подмуклу, лукаву игру ових лицемера и фарисеја.
Наш је браник Косово јер смо преко Косова и склопили нови савез са Богом, те, дајући завет да нећемо издати од нас изабрано Царство Небеско, поднели као народ страшну жртву да одбранимо, не земљу због земље, не храм због храма, не човека због човека, већ душу због Бога. На Косову је наша душа јер је на њој крварио и још увек за нас крвари Христос – и преко Светог кнеза Лазара и преко сваког мученика до дана данашњих и Оног Сутрашњег. Зато је наш браник Косово. Без тог браника, не од нас отетог већ од нас издатог и продатог, остајемо и без душе у Христу. На царини на коју ћемо доћи, а сви ћемо на ту царину стићи, пролаза за издајнике Христа неће бити. Митари ће спустити рампу и одвести нас тамо где једино и може отићи душа без Браника, душа без Бога. Ту никаквог изузетка неће бити.
Да ли постоји нешто што бисмо могли да урадимо? Наравно, да се вратимо Богу, да се покајемо и да чиста срца станемо да се молимо за спас Србије и српског народа без озбира на жртву коју треба да поднесемо (не лицемерно и медијски како то раде полтрони Запада и слуге непојмника), тада не би било сумње да би се и ситуација са КиМ умногоме поправила јер не би било издаје што јесте највећи српски проблем (издаја Бога, пре свега), но јасно је да је ова опција толико далеко од нас јер смо као народ отпали од Бога и, очигледно је то, наставимо ли овако нећемо Му се ни вратити. Отпали смо, као што рекох, пре свега преко врха СПЦ и српског државног врха, а затим и као читав народ који је само западњачки, површно, лицемерно и фолклорно православан, тиме и није православан уопште. Због новца и гламура Запада, одбацили само Бога. Зато наше молитве, и ако их уопште и има не могу бити искрене, и не могу допрети до Онога Који би требало да их чује и услиши. А зашто би их услишио када смо овакви. Стога је најважније покајање, и можда се појави нада да се као народ можемо вратити Богу. А Бога наше покајање чека.
Без Бога само ништа. Без Косова и Метохије смо ништа. Као такви боље и да нисмо живи, јер смо само „мртваци који укопавају своје мртве“ (Мт. 8,22).
 |
| Фото: ЕПА / ВЏ |
Када је пре пар деценија кренуо нови тренд у дизајнирању аутомобила постепено су, од модела до модела, браници на аутомобилима постајали непотребни. Данас на свим новим комерцијалним аутомобилима постоје лепе, раскошне маске које не кваре линију аута, спољни изглед и гламур, било да је ауто мали, средњи, велики, жут, црвен или зелен. И осећа се човек поносан када види свог четвороточкаша како је заобљен и гладак свуда и ништа не штрчи на њему. Нема детаља који сметају. Шта ће му браници. Но, нема више ни „малих чукања“ које ће браници учинити баш таквим - малим, свако сада захтева далеко већу оправку јер је реалност гламура, па и оног свакодневног, таква – не питај шта кошта и шта дајеш, ако треба нови ауто, нека буде и нови ауто. И опет је тај нови ауто диван и дизајниран исто - без браника. То је позната и извесна сутрашњица без браника.
Такви смо постали и ми – људи без браника. Симболично речено, одбацили смо бранике који су нас чували од оних удара који долазе споља, препустивши се утицају дизајна „великог“ света и кнеза у ваздуху. Заборавили само шта је добро, заборавили смо шта је савест, заборавили смо шта је морал, заборавили само шта је поштење, све то штрчи и боде у очи реалност око нас и ствара нам проблеме да се уклопимо у хор жаба које телевизија, интернет, мобилна телефонија и друга савремена сокоћала, уз помоћ разних филтера, фотошопова, метаподатака, друштвених мрежа, кампања и стратегија развоја називају принчевима – никад лепшим, никад пожељнијим, никад нормалнијим, никада прихватљивијим. И није стога чудно што данас пристајемо на сваку могућу мизерију коју некада, са „браницима“, не би ни констатовали а камоли да би јој дали на значају и дозволили да нас мења.
Ако смо, тако, спремни на издају свега што смо били да бисмо се уклопили у реланост света, гушећи сопствени словесни дух зарад пропадљиве материје, јасно је да и издају Косова и Метохије, која се нескривено, брутално и отворено одвија пред нашим очима, посматрамо као наше укључивање у реалност света у којој наше Косово ни не можемо бранити јер је, како реалност света каже, оно већ одавно изгуљено или, чак, никада и није било наше.
Наравно, не бране Срби Косово и Метохију, нити то и могу, Косово и Метохија бране Србе зато што је Србима на Косову и Метохији Бог. И ту долазимо до Оног Браника ког смо се одрекли – Исуса Христа. Народ који Бога не држи на првом месту – у срцу, у души, у свести, у делима, у речима својим, нема заиста чему да се нада. А држимо ли Га ми на првом месту? На било ком месту?
Свако од нас зна тај одговор и свако од нас може одговорити за себе и у себи јер ће ретко ко то изговорити гласно из страха да ће га реалност света чути да Бога уопште помиње. Створили смо или смо дозволили да се од Србије створи држава безакоња и безбожништва – лаж, лицемерје, лоповлук, издаја, гордост, мржња, среброљубље, псовање, блуд, чедоморству, сва остала убиства и насиље... свуда. Нема институције у нашој земљи која није легло безакоња и безбожништва. Људи хрле да преваре, да слажу, да уграбе за себе, да прећуте да не би себи „нашкодили“, просто се уљуљкују у самообмани да тако мора и да тако једино може. Ништа жртва, ништа покајање. Само лаж површности. Када сам пре три године у чланку „Крвна њива од 100 евра“ (https://kmnovine.com/2020/04/100.html) писао о душепогубности узимања мита од 100 евра које су властодржци наше државе делили раји, нисам имао дилему да су тих 100 евра цена по души која је постављена за Косово и Метохију. То сам и написао. Шта, онда, рећи о народу који за 100 евра прода душу?
Политичке вође Републике Србије, као и људи који суде у Уставном суду (хеј, судије, људи који би требало да су непоткупљиви и којима, у једном од акатиста, саму Мајку Божју призивамо да буде њихово „свето Огледало правде“!), – своје су о Косову и Метохији рекли, било речима, било делима, било ћутећи и одбацујући могућност да се изјасне и учине оно што по закону морају – да бране суверенитет и законе сопствене земље, да бране свој народ, да бране правду, да бране истину. Но, оно што је свакако горе од тога јесте однос СПЦ која беспоговорно и отворено подржава политички врх, и поименце Александра Вучића, у поступцима који јасно воде у издају Косова и Метохије. Уз то, у тој богоборној игри подржавања издајника, лицемерно се вара народ да издајник ради у њихову корист, пружајући том издајнику сву могућу подршку, па чак, каквог ли светогрђа, и помоћ Богослужења. Колико ли је само безумно јавно правити молебан Пресветој Богородици са молитвом за Косово и Метохију, у којој патријарх моли све наше Света, а пре свих Светог Саву (у чијем храму молитву и прави) да нам помогну, док, с друге стране, јавно, некритички, безрезервно и по именце подржава човека који отворено и јасно издаје то Косово и Метохију, и тиме и Светог Саву и све оне у молитви поменуте наше Свете, и пре свега и важније од свега - Исуса Христа Бога. Ужас дрскости, лицемерја и богомржње.
Када патријарх и владике СПЦ у својим јавним обраћањима, саопштењима, чланцима и интервјуима, поименце подржавају једног политичара (то у овом случају ни не мора бити Вучић, већ било који други), то говори да су се они у потпуности подали власти кнеза овог света. То је толико далеко од записаног: „Не уздајте се у кнезове и људске синове, у којих нема спасења“ (Пс. 145,39), да је језиво и помислити какве ће то последице оставити на читав српски народ и на све оне душе које још нису прозрели ту подмуклу, лукаву игру ових лицемера и фарисеја.
Наш је браник Косово јер смо преко Косова и склопили нови савез са Богом, те, дајући завет да нећемо издати од нас изабрано Царство Небеско, поднели као народ страшну жртву да одбранимо, не земљу због земље, не храм због храма, не човека због човека, већ душу због Бога. На Косову је наша душа јер је на њој крварио и још увек за нас крвари Христос – и преко Светог кнеза Лазара и преко сваког мученика до дана данашњих и Оног Сутрашњег. Зато је наш браник Косово. Без тог браника, не од нас отетог већ од нас издатог и продатог, остајемо и без душе у Христу. На царини на коју ћемо доћи, а сви ћемо на ту царину стићи, пролаза за издајнике Христа неће бити. Митари ће спустити рампу и одвести нас тамо где једино и може отићи душа без Браника, душа без Бога. Ту никаквог изузетка неће бити.
 |
| Предраг Јакшић |
Да ли постоји нешто што бисмо могли да урадимо? Наравно, да се вратимо Богу, да се покајемо и да чиста срца станемо да се молимо за спас Србије и српског народа без озбира на жртву коју треба да поднесемо (не лицемерно и медијски како то раде полтрони Запада и слуге непојмника), тада не би било сумње да би се и ситуација са КиМ умногоме поправила јер не би било издаје што јесте највећи српски проблем (издаја Бога, пре свега), но јасно је да је ова опција толико далеко од нас јер смо као народ отпали од Бога и, очигледно је то, наставимо ли овако нећемо Му се ни вратити. Отпали смо, као што рекох, пре свега преко врха СПЦ и српског државног врха, а затим и као читав народ који је само западњачки, површно, лицемерно и фолклорно православан, тиме и није православан уопште. Због новца и гламура Запада, одбацили само Бога. Зато наше молитве, и ако их уопште и има не могу бити искрене, и не могу допрети до Онога Који би требало да их чује и услиши. А зашто би их услишио када смо овакви. Стога је најважније покајање, и можда се појави нада да се као народ можемо вратити Богу. А Бога наше покајање чека.
Не заборавимо – „Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати.“ (Мт. 12, 25)
Без Бога само ништа. Без Косова и Метохије смо ништа. Као такви боље и да нисмо живи, јер смо само „мртваци који укопавају своје мртве“ (Мт. 8,22).
* * *
Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.