Једини лични предмет за ког поуздано знамо да нам је остао од Светог Саве је овај архиепископски жезал (штап), који се чува у ризници задужбини српског краља Владислава, манастиру Милешева код Пријепоља.

---

---

Житије преподобног и богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа Српског




Овај предивни изданак рода Српског рођен је 1169. године. Био је најмлађе дете Великог жупана српског, самодржца Стефана Немање. Мати му је такође била царског порекла – ћерка грчког цара Романа. Обоје су били побожни, богобојажљиви, убогољубиви. Његово рођење било је плод молитве његових родитеља. Крштено име Светога оца нашег Саве било је Растко.

"Као и акт отписивања Македоније, и предаја Косова биће дочекана прво запрепашћеним муком, затим комбинацијом беспомоћне неверице и поданичких рационализација."

---

Прошле године, када је тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије био проглашен за патријарха, изнели смо овакву оцену о њему и прогнозу о његовој делатности на челу Српске православне цркве:

„Митрополит Порфирије није помиритељ, ујединитељ или излечитељ, већ је у оквиру патријаршиског система, где је савршено прилагођен и плива као риба у води, ноторно контроверзни клирик, пандан многобројним 'контроверзним бизнисменима’ из световног домена, средине која данашњим црквеним функционерима није нимало страна. Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности. На пасторалном плану, његови резултати су ништавни или неоспорно штетни.“

Па даље наводимо, алудирајући на задатке црквено-политичког тандема у врховима Цркве и државе, чија се усклађеност још тада непогрешиво назирала:

„Главни задатак обојице јасно је зацртан. То је предаја и аминовање предаје Косова. И један и други доведени су и постављени, имајући у виду посебне склоности и карактерне мане свакога од њих, да би се уклопили на обављању тог примордијалног, нечасног задатка. Порфирије је зналачки изабран (не од колега епископа наравно, а свакако још мање од Светога духа) да би том скандалу дао једну вишу форму и ноту. Али не на вулгаран начин – јавно га благосиљајући, што би се вратило као бумеранг, него суптилније, тако што ће — демобилисањем Светосавске цркве да скандал не анатемише и да му се не супротстави — скандал цинично прећутати да би га затим језуитском казуистиком покварено изгладио.“

Порфирије, тада као митрополит, узима "благослов" од папе.

Тада нисмо могли ни да претпоставимо редослед, и да ће издаји Косова претходити одрицање од Македоније. Али управо углављена македонска коцкица, као увод у оно што следи, ретроспективно се савршено уклапа у мозаик бешчашћа који смо тада скицирали:

„Осамнаести фебруар [датум 2021. године када је Порфирије постављен на српски патријаршијски престо] је тужан дан у повести помесне српске Цркве и српске државности, до неба хваљене од стране отпадника на лицемерној комеморацији од пре само неколико дана [т.ј. на прослави Дана државности Србије исте године непосредно пре тога]. Коцкице се склапају и долазе на своје место за коначно и приближно истовремено дириговано разарање Државе и Цркве. Попут две куле у Њујорку, обе древне грађевине миниране су од врха до дна и све што се сада чека је притисак дугмета на даљинском управљачу.“

Подмукао и лаконски начин како је Македонија, са својим вишеслојним духовним, историјским и културолошким значајем за српску Цркву и српски народ, напречац, без чак ни привида саборности у одлучивању, самовољним чином Порфирија и његовог црквеног политбироа, била изопштена из српског цивилизацијског круга и предата у руке дрским самозванцима, наговештава вероватан начин како ће и косовска операција бити изведена. Као и у случају македонске, све ће се догодити на препад, без икакве расправе и по начелу свршеног чина. Као и акт отписивања Македоније, и предаја Косова биће дочекана прво запрепашћеним муком, затим комбинацијом беспомоћне неверице и поданичких рационализација.

Биланс Порфиријеве издаје (спроведене уз сагласност колега у мантији који се морално не разликују од њега) може се сажети у неколико простих и очигледних теза. Целокупна црквена и народна баштина на простору Македоније предата је лажној црквеној организацији и лажном клиру који се никаквим томосима никада не могу легализовати, зато што се њихово постојање и статус у потпуности темеље на одлукама Дрезденског конгреса Комунистичке партије Југославије 1928. године, касније спроведених по директивама тајне службе богоборачког комунистичког режима.

Признањем стања у Македонији насталог на овакав начин, Порфирије и његови саучесници отворили су Пандорину кутију са потенцијалом да се Српској цркви и култури нанесе још далекосежнија штета применом управо створеног преседана на извођење сличних сценарија у Црној Гори, Босни, вероватно у Хрватској, и свакако на Косову.

Усклађивањем званичног става Српске православне цркве са регионалном политиком српских властодржаца и са тежњом страних геополитичких чинилаца да се српски фактор, подједнако духовни као и политички, у највећој могућој мери ослаби и сузбије, Порфирије је дао кључан допринос преуређењу балканског простора на трајну и тешко надокнадиву штету Српске православне цркве и народа који је сачињава.

Порфирије уручио томос представнику такозване "МПЦ", тиме је у потпуности признато отимање дела српске Цркве и светиња које је започео Тито

Али упоредо са велеиздајом извршеном на најширем црквеном и националном плану, на ужем плану је на делу издаја која ће се подједнако лоше одразити на Српску цркву и њен народ. У својим политичким комбинацијама, лажни апостол љубави је хладно и не обазирући се пустио низ воду лојалне служитеље Српске цркве у Македонији који већ двадесет година трпе немилосрдни прогон македонских власти и расколничких структура у спрези са њом. Тај детаљ је привукао мало пажње, али по последицама је од примордијалног значаја. Канонска Охридска архиепископија на територији Македоније, у богослужбеном јединству са Српском православном црквом, где је сав православни народ без обзира на етничко изјашњавање могао да учествује у благодатном црквеном животу, волшебно је нестала да би била замењена истоименом структуром коју је 9. маја декретирао Фанар, уз благослов непосредно после тога Српске патријаршије. Где су јерарси и клирици који су до пре неколико дана у Македонији били верни Српској православној цркви? Апостол љубави постављен на српски патријаршијски престо није их ни поменуо нити се њиховом даљњом судбином бавио.

Тиме је увео још један злослутни преседан који ће у предстојећим догађајима скупо коштати Српску цркву и народ. Ко ће се после овога жртвовати за црквено и народно јединство када друга подручја у канонској надлежности Српске православне цркве ускоро буду дошла под удар унапред припремљених расколничких и сепаратистичких гарнитура? Зашто би се ико излагао прогону и годинама чамио у тамницама знајући да ће, као клирици и народ у Македонији, бити остављен на цедилу истога тренутка када се промени партијска линија београдске Патријаршије?

Једна од група на друштвеним мрежама. Очигледно се на тај начин ничим не постиже и све је само лажни активизам.

Као што је за очекивати од људи без морала и без црквене или националне свести, велеиздаја на крупном плану порађа издају свуда и свега чега се дотакну. Подли третман Охридске архиепископије (оне канонске и праве) деловаће као мина са одложеним дејством када под политичким притиском на ред буде дошло отцепљење других делова Српске цркве, а то по својој унутрашњој логици истовремено значи и програмирано отуђење и асимилација делова српског народа. Деморалисани поступком црквеног врха на челу са Порфиријем према лојалним јерарсима, клирицима и народу у Македонији, други православни Срби који ће се ускоро наћи на удару пре ће се определити за труле компромисе него што ће на страшном месту постојати.

За народе предодређене за одстрел, то је неизбежна последица када су им погрешни људи постављени на погрешна места у погрешно време.

Мало је тужно да је нови српски патријрах себи дозволио да се одрекне онога што су преци данашњих Срба оставили потомцима чега се ови данас одричу. Манастир Нагоричане код Куманова као и манастир Матејче дефитивино више нису српски. Бројне задужбине Мрњавчевића, Бранковића Дејановића нажалост овим поступком више не припадају српском народу. Давањем аутокефалности македонској цркви отвара се пут за одвајање и Црногорске православне цркве, па онда хрватске, и косовке...

 

* * *

"Начин како је заокружен пројекат аутономне македонске цркве могао би лако послужити не само као модел за наставак дробљења Српске цркве, већ подједнако и српске државе."

 

Већ од самог почетка, било је јасно да у „дијалогу љубави“ није било ни речи о многобројним српским светињама на територији новопечене „аутокефалије,“ које ће премазивањем имена њихових српских ктитора променити своје историјско порекло, нити је било говора о верским и језичким правима хиљада становника аутокефалног Натостана који се нису одрекли свога српског имена и Светосавске цркве, а најмање је дијалошки уређено питање судбине тамошњих јерарха који су годинама прогоњени и чамили у тамницама зато што су остали лојални дојучерашњем канонском поретку и у богослужбеном јединству са Српском православном црквом. Сада смо се уверили да је „црквено помирење,“ лукаво уприличено и драматизовано на заседању Светог архијерејског сабора у мају 2022. да би са хоризонта јавне пажње потиснуло нерешавање дубоке кризе која је захватила Српску цркву у Сједињеним Државама, а и из других разлога који су за екуменисте и новотарце важни, било позоришна представа и ништа више. Ефемерни „успех“ Патријаршије на превазилажењу македонског раскола трајао је свега неколико дана, као што је засигурно било унапред договорено, да би се ствари верницима могле лажно приказати и да би им се очи добро замазале пред коначно разоткривање болне стварности. Та болна стварност гласи да је извршена црквена и национална издаја колосалних размера.

Наводно враћање „македонске цркве“ под окриље Српске цркве (или „свете цркве Србије“, како се изругивачки ословљава у фанариотском акту) сада се види да је било планирано као краткотрајна прелазна фаза, да би на седници Сабора Патријаршија могла да се позове на неки, макар варљиви успех. Прави циљ перфидне игре био је да се „Црква Србије“ усагласи са геополитичким смерницама глобалистичке интернационале, која обухвата и Фанар, и Ватикан, и НАТО пакт, и све остале факторе и богоборачке снаге које сада већ отворено и без зазора делују на подривању и цепању Православља као јединог преосталог есхатона, једине духовне силе која још увек задржава и успорава привремени тријумф сина погибли.

Прави смисао операције у вези са „нормализацијом“ канонског статуса македонске цркве схватљив је једино из геополитичког угла, пошто ништа од онога што се догодило нема везе са решавањем духовних или чисто канонских питања. На начин како се испољава, концепт сужавања канонске јурисдикције националних цркава у политичке границе матичних држава служи искључиво глобалистичкој агенди, а то се посебно односи на подручје Балкана. То је формула за даље дробљење и потчињавање балканских народа и преуређење политичког простора на штету свих, али пре свега српског народа и његове православне Цркве, која му је током читаве историје била главни стожер и идентитетско обележје. Задатак број један је сузбијање српског фактора.

Да се радило поштено и са оцрковљеном свешћу, васпостављање евхаристичког и канонског јединства, без потребе за даљњим кораком признања аутокефалије, задовољило би све разумне тежње и било би довољно да буду решена сва спорна црквена питања. То би и било тако, да се овим процесом не диригује са нецрквених командних пунктова и да тај процес не служи другим циљевима, попуно различитим од црквених.

То би уједно у потпуности решило питање које је за Цркву превасходно, а то је ваљаност светих тајни на територији Македоније и легитимитет њене јерархије. Али о тим основним стварима, пошто се налазе у најтешњој вези са правом мисијом Православне цркве, мало ко мари, у Београду, Скопљу, или Фанару, а најмање у паганским центрима глобалне моћи који корумпираним црквеним поглаварима диктирају политику.

Уместо таквог решења, укорењеног у бризи за очување црквеног поретка, добили смо циничан политички потез срачунат да се уклопи у настајућу геополитичку ситуацију на Балкану, а који би са глобалистичког становишта могао да послужи и као користан преседан за повлачење наредних потеза сличне врсте.

„Решење“ за које се у овом случају определила Српска патријаршија постаће модел за решавање сличних проблема са којима ће Српска православна црква имати да се суочи у блиској будућности, и бременито је опасностима по јединство и целовитост српске Цркве.

Ако се прихвати канонски новотарско начело „једна држава, једна црква,“ као што је Патријаршија управо учинила, а сви њени изговори и деманти да није тако без икаквог су дејства, вероватно ће следеће по реду бити постављање „црногорског црквеног питања,“ по истом обрасцу, али сада не више у бедној и неуверљивој верзији у полицијској станици регистроване НВО „Црногорска православна црква.“ De mortuis nil nisi bene, али предводник потенцијалног црногорског раскола по македонском узору тамо за собом је оставио врло солидан црквени апарат, по свему судећи наменски за сопствену употребу, само што га је смрт претекла. Тај апарат надмаша било шта што постоји у Македонији, а уз свесрдну подршку НАТО структура и недотученог бившег режима, и уз ефикасан ангажман служби, лако би се могао претворити у респектабилну „аутокефалну“ цркву. Када македонска операција буде довршена, са каквим би се аргументима Српска патријаршија могла одупрети захтеву сличном македонском, али из Црне Горе? Да и не постављамо питање са каквом би аргументацијом одбила да изађе у сусрет некој будућој конзисторији несвргнутих америчких епископа, уколико би и они, након провале њихове закулисне игре, сада отворено и без зазора изашли са сличним захтевом?

А затим, ређали би се други захтеви исте врсте, у режији истих разбијача, у Босни, Војводини и са Косова и Метохије, где се материјална основица будуће „аутокефалне цркве“ увелико изграђује отимањем српских светиња, да поменемо само иницијативе и уцене које ће се после недавно учињеног неминовно појавити и другде на српском црквеном простору. Наивно је претпоставити да су патријарх и његови сарадници, и колеге епископи који су, по Саопштењу, за македонску аутокефалију гласали једнодушно, толико ограничени интелектуално да су им могле промакнути овако очигледне ствари.

Али у стању које је обележено кварном „симфонијом“ покварених играча, као што је данас случај у Србији, начин како је заокружен пројекат аутономне македонске цркве могао би лако послужити не само као модел за наставак дробљења Српске цркве, већ подједнако и српске државе. Исти преварни механизам који је коришћен да се камуфлира предаја канонског простора Српске православне цркве у Македонији, прво привидним повратком на пређашње стање, па одмах затим, уз сагласност матице, озакоњењем коначног отцепљења, са мало креативности може бити примењено и у „решавању“ косовског питања. Чињеница да се и Црква и држава састоје из истог љигавог и плашљивог људског материјала, и да у обема преовлађује дубински исти приступ и менталитет, без обзира на то да ли је конкретно питање секуларне или верске природе, рушиоцима изванредно иде на руку.

Нека се зато не изненади нико уколико би се македонски сценарио ускоро почео понављати, упоредо и на политичкој и на црквеној равни. У каквом год облику се то догодило, и уз какво год прилагођавање изворног модела специфичним околностима, то ће имати тешке последице по српску Цркву и државу.

Тако је и планирано да буде. Извођачи радова су постављени не зато што су верујући хришћани или српски родољуби већ напротив, управо зато што им је све српско Алајбегова слама.

 

Мај, 25. 2022.

Институт Арибалд Рајс

"Осветисмо храм, дивни овај храм посвећен Светом Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском."



У четвртак, 19. маја, на дан када Света Црква празнује Пренос моштију Светог Саве, првог архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт извршио је сверадосни чин Великог освећења истоименог храма у Жеровници на Косову и Метохији. Овај предивни и скромни храм дар је Српкога народа Богу у ово тешко време богоодступништва и издаје Православља. Круна је вишегодишњих великих трудова настојатеља манастира протосинђела Евтимија и његовог сабрата протосинђела Дамјана као и многих парохијана који су својим прилозима, радом и молитвама допринели завршетку изградње храма. Храм Светога Саве је благослов Божји и дар Божји српском народу у овом делу наше отаџбине, бедем Православља и извор воде живе која увире у живот вечни.

После Великог освећења храма Преосвећени владика Ксенофонт служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење преосвећених хорепископа Николаја, Максима и Наума и 15 свештенослужитеља епархије. Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво епархије и око двестотине верника из разних крајева Србије. Неки од њих су се сјединили са Господом кроз Свето Причешће.

После Свете Литургије Епископ Ксенофонт је извршио чин резања славског колача и благосиљања кољива које је у част Светог Саве принело братство манастира. За следећу годину су се пријавили Милан и Весна Јездић, Јустин и Данијела Величковић и Саша и Мира Милетић, сви из Лепосавића.

У својој архипастирској беседи владика је, изражавајући радост и дивљење поводом Великог освећења овог храма, поучио присутне вернике:

„У овај благословени дан који Господ створи, сабрали смо се и ми на овоме светоме мјесту да извршимо овај свечани, дивни, велики и древни обред, обред освећења храма који је записан још од најстаријих времена у богослужбеним књигама и кажу они који тумаче, литургичари који тумаче обреде, да се врло мало кроз све те вјекове мијењао. Осветисмо храм, дивни овај храм посвећен Светом Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском.

Држимо се, браћо и сестре, Светога Саве и Светих Немањића, наших светиња, наших светих обичаја, наше свете вјере православне и никаква сила овоземаљска неће моћи да нас надвлада, никаква сила овоземаљска не може да надвлада васкрслога Христа. Посебно се сјећамо то и у ову недјељу када читасмо Јеванђеље о рслабљеноме и када видјесте како Господ једном ријечју својом учини да раслабљени који тридесетосам година чекаше исцјељење и чекаше избављење скочи на ноге своје, узе одар свој и прослави Господа.
Притичимо светим олтарима, притичимо црквама Божијим, видјели сте каква благодат данас сабра нас данас овдје у овај свети храм, какав диван обред и каква благодат спусти се данас Духа Светога на све нас да прославимо небескога Оца и Његовога Сина васкрслога и Духа Светога, да Га прослављамо не само данас него у све вјекове да да Бог.“

Уследила је трпеза љубави за све присутне.

Инфо служба
Епархије рашко - призренске у егзилу

Све беседе Епископа Ксенофонта налазе се овде.