Снимање филма и телевизијске серије „Кошаре” је прекинуто, али је  започета нова битка ван филмског сета.

Са снимања филма

Након што је прекјуче редитељ и један од сценариста Балша Ђого на својој фејсбук страници објавио да су двојица продуцената, Немања Мићић и Владан Анђелковић, на неколико дана прекинули снимање „Кошара”, тражећи да се промени сценарио, огласили су се и продуценти објашњавајући како су одлучили да прекину сарадњу са Балшом Ђогом и захвалили му се на досадашњем раду.

У међувремену, стигао је позив из Филмског центра Србије да се спроведе медијација која би, како је кратко за „Политику” рекао Балша Ђого, требало да се одржи у уторак. Шта се ваља иза брега још није најјасније, али почетак ове друге „битке” означио је Балша Ђого објавом на својој фејсбук страници у којој је објаснио да су продуценти од њега захтевали да промени сценарио и да га учини „лакшим”, да могу да се сниме и филм и серија за четири-пет дана по епизоди.

Балша Ђого је у својој објави навео: „Драги пријатељи, борци са Кошара, припадници 53. Граничног батаљона и осталих јединица (знате ви који сте), официри полиције и војске, глумци, и сви остали моји сарадници у екипи: 23. јула двојица мојих продуцената, Немања Мићић и Владан Анђелковић су прекинули на неколико дана снимања филма и ТВ серије „Кошаре” док, по њиховим речима, не појачају екипу. Појачања су у наредним данима стигла и наставили смо да радимо, али ми је у исто време стигао њихов ултимативни захтев да променим сценарио и да га учиним „лакшим” да може да се сниме и филм и серија за четири-пет дана по епизоди, а сви у нашем послу знају да је то темпо рада бржи него на ситкому у студију.”

Додао је да су за осам дана снимили 32 добра минута, између осталог, једну велику акциону сцену, и да су тај материјал измонтирали и показали.

Дан касније, преко медија, огласили су се продуценти Немања Мићић и Владан Анђелковић, изјавом: „Наша идеја да се сними филм о битки на Кошарама настала је пре седам година, и током целог периода темељно смо је развијали, трудећи се да угледа светлост дана и да буде нека врста уметничког споменика на жртве, на борце и на једну од најхеројскијих прича у скоријој српској прошлости. Прошле године, наша продукција, ‘Омега продукција’, победила је на конкурсу Филмског центра Србије са пројектом ‘Кошаре’ чији је аутор Ђорђе Милосављевић. Доживели смо то као велику част и обавезу да истинито и верно испричамо причу о јунаштву бораца са Кошара”, навели су у писаној реакцији двојица продуцената.

Додали су и да су „нажалост, у процесу рада наишли на тешкоће и изазове који су расли и поред наших напора да их превазиђемо. Као неко ко је директно одговоран за успех и реализацију овог пројекта, нисмо желели да допустимо да било чије одлуке и понашање угрожавају процес рада и крајњи резултат. Због тога смо одлучили да не наставимо даљу сарадњу са редитељем, чији смо хонорар у потпуности исплатили и коме се захваљујемо на досадашњем раду”, цитирамо наводе Мићића и Анђелковића. Они су најавили да ће у наредних неколико дана јавности представити новог редитеља и наставити да раде на пројекту „на који ћемо сви да будемо поносни”.

Међутим, Балша Ђого опет преко „Фејсбука” поручује да ће тужити сваког ко буде радио по његовом сценарију.

„Свака страница сценарија је заштићена у Ауторској агенцији и у мом уговору са Омега продукцијом стоји да тај сценарио могу радити само ја као редитељ. Не дозвољавам ниједном другом колеги да ради по мом сценарију и обавештавам га унапред да ћу га тужити суду за повреду ауторских права, јер увек неко хоће да ради, а чујем да продуценти увелико траже таквог. Дакле, можете да радите ако хоћете филм по оригиналном Ђорђевом сценарију, али наше не дирајте. И серију не можете снимати без мене”, објавио је Ђого на „Фејсбуку” подсећајући и да је почетни сценарио Ђорђа Милосављевића, који је, како каже, он редитељски образлагао комисији Филмског центра Србије сат времена објашњавајући како ће га унапредити, остављен да буде део неких будућих епизода.

Огласио се и Филмски центар Србије изражавајући спремност да посредује у разговорима између редитеља и двојице продуцената. Шта се дешава није најјасније ни глумцима који су ангажовани за овај пројекат, многи од њих нису вољни да причају. За наш лист пристала је да говори Милена Радуловић, објашњавајући како је о неорганизацији на сету чула од колега.

– Међутим, не могу о томе да причам јер нисам била ангажована. Нисам још почела снимање па нисам укључена ни у атмосферу нити у ова тренутна дешавања. Али, пошто сам са Балшом већ сарађивала, и у серији „Пет” и у још неким пројектима, знам да је Балша честит, поштен и искрен човек који никада не лаже. Претерано је добар и код њега нема ни предумишљаја нити тактичких потеза што некада може да буде и мана за њега а за мене је врлина. Балша се овом темом бави годинама и она за њега има и лични значај а не пословне амбиције јер је и сам био у рату – рекла је Милена Радуловић.

Њен колега Милорад Капор сматра да је за филм вешто написан сценарио, на врло осетљиву тему, који избегава замке митоманије, као и продубљивање међунационалних подела чему смо као народ склони.

„Врло талентована и надахнута екипа која је окупљена око редитеља и сценариста обећава да ће споменик у виду филма и серије страдалницима са Кошара барем у уметничкој вредности, бити на трагу њихове херојске величине. Увидом у већ одлично снимљени и измонтирани материјал остаје ми нада да ће редитељ и продукција наћи заједнички језик са или без медијатора”, каже Милорад Капор који је такође члан глумачке поставе у филму и телевизијској серији „Кошаре”.


Милош Биковић: Ова тема не сме да се упропасти

Милош Биковић

– Балшу познајем од када смо заједно радили „Монтевидео”. Знам га као човека који даје сву своју снагу и срце за пројекат. Због њега сам пристао да будем део пројекта. Продуценте Владана и Немању познајем површно и не желим да стајем ни на чију страну. Ова прича је већа и од Балше и од продуцената и од мене и ради се о људима који су дали своје животе за наш дом. Ова тема не сме да се упропасти. Зато полажем наде у медијацију Филмског центра Србије. Надам се да ћемо се удостојити да направимо причу о нашим јунацима. Ја сам свој став о сећању на јунаке већ изнео –истакао је Милош Биковић, који је такође део глумачке екипе филма и телевизијске серије „Кошаре”.

Срби на Косову и Метохији су жртве које су себи саме најчешће и једини сведоци. Отворених очију један од њих, одбија да буде жртва туђих интереса те својом песмом сведочи страдање и положај свог, српског народа данас.

Српско гробље у јужном делу Косовске Митровице

Немања Миљковић, млади песник из Звечана зна да не може у овоме свету да нађе правду за страдање свог народа чија је једина "кривица", у ствари, грех овога света према њему. Упркос томе он је одлучио да не престане да је тражи. За начин је одабрао песму, стих, реч...

Ипак, Миљковић није залудни мислилац који тек одбија да прихвати чињенично стање правдајући га стегама наметнутних околности, већ он изражава своју свест о томе истовремено наглашавајући да на то неће пристати, нити престати да тражи правду на коју његов народ има пуно право.

Својом упорношћу без сумње доводи у положај несигурности оне који су за такво стање одговорни а умишљено неповредиви настављају да га одржавају. Преносимо вам једну његову, до сада необјављену песму.




                  Правда

                  Тражим наоколо
                  гледам
                  али је нема.
                  Нема је за мене,
                  ни за друге
                  боље људе.

                  Тражим
                  иако знам да је нећу добити,
                  али срце још увек куца.
                  Оно се бори
                  као становник славнога Рима
                  за своје грађанско право.

                  Узалуд тражим
                  и молим за закон за све
                  без изузетака,
                  али
                  као да га поштују
                  само обични, прости људи,
                  пиони чудовишта која владају.

                  Нема неправде,
                  па ни оне
                  коју су нам нанеле звери
                  с оне стране реке,
                  која ће остати некажњена.

                  Правда

                  То је све што тражимо
                  ми ником битни
                  од вас злих,
                  спремних да нас баш такве
                  жртвујете
                  зарад личних интереса.

                  Тражим
                  наоколо гледам
                  али је нећу добити.

                  Тражим иако је нема.
                  Тражим.

                  И даље је тражим...

Немања Миљковић

"Правда" је настала као тренутни, помало неочекивани сусрет са реалношћу на Косову и Метохији, каже немања за КМ Новине.

"Песма је резултат суочавања са страшним призорима на српском гробљу у јужном делу Косовске Митровице. Разбијени споменици, раскопани и отворени гробови из којих вире кости покојника.. призори које сам сањао ноћима" каже овај млади песник.

Немања није размишљао о томе да своја осећања каналише кроз жестоке речи на некој од друштвених мрежа, како то код младих обично бива и на чему се све заврши, већ је изабрао присебан, племенит и начин у духу традиције српског народа, песму. Још увек јаког емотивног набоја пожелео је да је објави и тако представи свом народу као документ памћења. Ипак, уследило је још једно изненађење.

"Емоције сам прво сложио у глави, а онда сам саставио песму. Отишао сам у редакцију "Јединства" јер ми је главни уредник, Радосав Јанићијевић, са којим сам раније разговарао о томе, обећао да ће је објавити само да је донесем "сутра ујутру у 10". Кад сам стигао уредник је прочитао песму и рекао "песма је изврсна али ја то не смем да објавим. Види, ти си млад, пиши љубавне песме, а Србију, правду, отаџбину... то избаци, нико неће то да чита. Ево ти моја збирка песама и по томе се орјентиши. Значи само љубавне..." са чуђењем и рукама заузетим збирком љубавних песама главног уредника "Јединства", јединог српског листа са Косова и Метохије, Миљковић је напустио редакцију, не мало изненађен.

Неочекивано одбијање да о страхотама српског народа на Косову и Метохији сведочи једини лист на српском језику, за Миљковића је представљао озбиљан ударац. Извесно време након тога није написао ни стих. А онда се полако враћао себи и наставио да ради оно што осећа да је исправно.  И даље ствара, пише и жели да активно сведочи о тренутку у коме живи јер маштати мимо сопствене реалности која често превазилази саму машту, кукавички је. Уметник је, будући обдарен умећем стварања представа о свету, позван да тиме и сведочи свет око себе. Данас, на Косову и Метохији, тај позив обавезује као ретко када.

Може се само претпоставити број оних који су наишли на овакав зид и скретницу у стварању, али и "квалитет" младих људи који су изабрали да такву препоруку следе и своје каријере граде уз скуте "писаца љубавних песама" и оратора толеранције у доба епског страдања свог народа. Но, прстен се не би ни правио од дијаманата да су зрна соли. Сасвим очигледно, Миљковић својим чврстим карактером и одлучношћу представља баш такав камен млађе генерације српских стваралаца што ће га неминовно довести у сукоб са решеношћу овог света да затре клицу слободе и достојанства. Не само иронија већ је то и једини начин да се таленат избруси а стваралац заблиста у свом правом сјају.

"И да, можда неко мисли да је “Повратак” лош филм, не кажем. Можда је. Али се питам у односу на шта је лош?" - каже редитељ одбијеног филма.

"Повратак" - одбијени филм?

За не веровати је да је филмски фестивал у Нишу од ове године установио награду која носи име прослављеног српског глумца Милорада Мандића - Манде, недавно преминулог, а одбио да у програм уврсти филм "Повратак"⇗ сценаристе и редитеља Предрага Јакшића⇗, у коме је овај глумац одиграо значајну и једну од својих последњих улога а чија је премијера уследила након глумчеве смрти!

  ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА: 🎥


Редитељ одбијеног филма, на друштвеној мрежи Фејсбук је реаговао поводом овакве одлуке:

“Повратак” није уврштен на Фестивал глумачких остварења у Нишу. Срамота је да “бранша” сматра да нема места за филм у којем се, после више од 100 филмских улога у Америци и Канади, Лазар Роквуд⇗, српски глумац, први пут појављује у домаћем остварењу и игра нешто што би многима на српском филму морало да буде “обавезно глумачко штиво”, филм у којем се у озбиљним улогама појављује плејада младих глумаца, у којем се после дуго времена на велико платну враћају две значајне глумице, Дубравка Мијатовић и Весна Станојевић, филму у којем играју доајенке домаћег глумишта Рада Ђуричин и Горјана Јањић.
Филму у којем српски глумци играју равноправно и раме уз раме са америчким глумцима. Да не причамо о томе да на фестивал који је од ове године установио награду “Милорад Мандић Манда” није уврштен филму у којем је Манда одиграо веома значајну улогу. Не знам ко је селектор или ко су селектори, али ко год да су, згађен сам њиховом одлуком" написао је Јакшић.

У филму "Повратак", о коме нема медија да није извештавао⇗, поред наведених домаћих глумаца играју и оскаровац Џон Севиџ⇗ кога знамо из филма "Ловци на јелене", "Коса" и других култних остварења, али и НикМанкусо⇗ и Мајкл Паре⇗.

"И да, можда неко мисли да је “Повратак” лош филм, не кажем. Можда је. Али се питам у односу на шта је лош? Који су то глумачки критеријуми? Довољно је погледати селекцију и биће јасно о чему причам" закључује Јакшић.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 🎥


"Експлицитно позивање на библијски текст, претећа и предапокалиптичка семантизација и атмосфера простора који је протагониста изабрао за сопствено уточиште или искупљење, поред поетичког лука на линији локално-глобално, даје филму извесну значењску и идејну ширину, као и стилско-поетичку аутентичност, повремено и упечатљивост, не само у контексту тренутне српске продукције" записао је о о овом остварењу Владимир Коларић, теоретичар филма.

---

---

Малишани шиптарске школе из села између Ђаковице и Дечана, предела одакле су протерал све Србе, посетили су српски православни манастир Високе Дечане што је Сави Јањићу и тамошњем монаштву причинило посебно задовољство.

"Званичници" који обилазе Дечане у оквиру радних посета, а изузетно су медијски праћени, одавно су искључиво они који раде на отимању Косова и Mетохије а радо су виђени од стране Саве Jањића и викара Теодосија.

Наиме, он је на свом Фејсбук налогу објавио вест о посети "албанске деце" наводећи да је то пријатан догађај за њега и тамошње монаштво узурпиране светиње.

"Дјеца из трећег разреда основне школе из Грамочела, села између Дечана и Ђаковице, која су јуче са својим учитељима посјетила Дечанима. То је било пријатно изненађење за нас јер наставници из локалних албанских школа не доводе дјецу у манастир. У последњих 18 година било је свега неколико посјета дјеце из албанских школа и то углавном организованих од ОЕБСа или неких невладиних организација.
Отишли су из Дечана радосни и одушевљени љепотом манастира. Ко једном крочи у Високе Дечане, мора да их воли " писало је на фејсбук налогу саве Јањића.
:)"


Нема сумње да ће млади Шиптари волети Дечане јер их њихови ментори већ генерацијама уче да је то њихова "задужбина" и њихово "култрно наслеђе". Томе се не противи чак ни Сава Јањић, напротив, он чак има прецизан распоред када би о требало озваничити и то можете погледати ОВДЕ