Немања Миљковић: Правда

Срби на Косову и Метохији су жртве које су себи саме најчешће и једини сведоци. Отворених очију један од њих, одбија да буде жртва туђих интереса те својом песмом сведочи страдање и положај свог, српског народа данас.

#Nemanja, #Miljkovic, #Zvecan, #Kosovo, #Metohija, #Srbija, #Pesma, #Pravda, #Umetnik, #pesnik, #mlad, #groblje, #Kosovska, #Mitorvica, #juzni, #deo, #pravoslavno, #srpsko, #jezik, #umetnost, #kultura,

Српско гробље у јужном делу Косовске Митровице

Немања Миљковић, млади песник из Звечана зна да не може у овоме свету да нађе правду за страдање свог народа чија је једина "кривица", у ствари, грех овога света према њему. Упркос томе он је одлучио да не престане да је тражи. За начин је одабрао песму, стих, реч...

Ипак, Миљковић није залудни мислилац који тек одбија да прихвати чињенично стање правдајући га стегама наметнутних околности, већ он изражава своју свест о томе истовремено наглашавајући да на то неће пристати, нити престати да тражи правду на коју његов народ има пуно право.

Својом упорношћу без сумње доводи у положај несигурности оне који су за такво стање одговорни а умишљено неповредиви настављају да га одржавају. Преносимо вам једну његову, до сада необјављену песму.

                  Правда

                  Тражим наоколо
                  гледам
                  али је нема.
                  Нема је за мене,
                  ни за друге
                  боље људе.

                  Тражим
                  иако знам да је нећу добити,
                  али срце још увек куца.
                  Оно се бори
                  као становник славнога Рима
                  за своје грађанско право.

                  Узалуд тражим
                  и молим за закон за све
                  без изузетака,
                  али
                  као да га поштују
                  само обични, прости људи,
                  пиони чудовишта која владају.

                  Нема неправде,
                  па ни оне
                  коју су нам нанеле звери
                  с оне стране реке,
                  која ће остати некажњена.

                  Правда

                  То је све што тражимо
                  ми ником битни
                  од вас злих,
                  спремних да нас баш такве
                  жртвујете
                  зарад личних интереса.

                  Тражим
                  наоколо гледам
                  али је нећу добити.

                  Тражим иако је нема.
                  Тражим.

                  И даље је тражим...

Немања Миљковић

"Правда" је настала као тренутни, помало неочекивани сусрет са реалношћу на Косову и Метохији, каже немања за КМ Новине.

"Песма је резултат суочавања са страшним призорима на српском гробљу у јужном делу Косовске Митровице. Разбијени споменици, раскопани и отворени гробови из којих вире кости покојника.. призори које сам сањао ноћима" каже овај млади песник.

Немања није размишљао о томе да своја осећања каналише кроз жестоке речи на некој од друштвених мрежа, како то код младих обично бива и на чему се све заврши, већ је изабрао присебан, племенит и начин у духу традиције српског народа, песму. Још увек јаког емотивног набоја пожелео је да је објави и тако представи свом народу као документ памћења. Ипак, уследило је још једно изненађење.

"Емоције сам прво сложио у глави, а онда сам саставио песму. Отишао сам у редакцију "Јединства" јер ми је главни уредник, Радосав Јанићијевић, са којим сам раније разговарао о томе, обећао да ће је објавити само да је донесем "сутра ујутру у 10". Кад сам стигао уредник је прочитао песму и рекао "песма је изврсна али ја то не смем да објавим. Види, ти си млад, пиши љубавне песме, а Србију, правду, отаџбину... то избаци, нико неће то да чита. Ево ти моја збирка песама и по томе се орјентиши. Значи само љубавне..." са чуђењем и рукама заузетим збирком љубавних песама главног уредника "Јединства", јединог српског листа са Косова и Метохије, Миљковић је напустио редакцију, не мало изненађен.

Неочекивано одбијање да о страхотама српског народа на Косову и Метохији сведочи једини лист на српском језику, за Миљковића је представљао озбиљан ударац. Извесно време након тога није написао ни стих. А онда се полако враћао себи и наставио да ради оно што осећа да је исправно. И даље ствара, пише и жели да активно сведочи о тренутку у коме живи јер маштати мимо сопствене реалности која често превазилази саму машту, кукавички је. Уметник је, будући обдарен умећем стварања представа о свету, позван да тиме и сведочи свет око себе. Данас, на Косову и Метохији, тај позив обавезује као ретко када.

Може се само претпоставити број оних који су наишли на овакав зид и скретницу у стварању, али и "квалитет" младих људи који су изабрали да такву препоруку следе и своје каријере граде уз скуте "писаца љубавних песама" и оратора толеранције у доба епског страдања свог народа. Но, прстен се не би ни правио од дијаманата да су зрна соли. Сасвим очигледно, Миљковић својим чврстим карактером и одлучношћу представља баш такав камен млађе генерације српских стваралаца што ће га неминовно довести у сукоб са решеношћу овог света да затре клицу слободе и достојанства. Не само иронија већ је то и једини начин да се таленат избруси а стваралац заблиста у свом правом сјају.