Више пута сам подносио петиције немачком парламенту да учетвује у изградњи свеобухватног музеја у Београду жртвама фашстичког терора и Вермахта. Али сваки пут је одговор био - НЕ.

#Јевејксе, #Жртве, #Споменик, #Душан, #Нонковић,

#Јевејксе, #Жртве, #Споменик, #Душан, #Нонковић,

Где царује сила, ту морла нема. Испред Бундестага су на комплексу задивљујуће величине, подигли непојмљивих размера споменик опомене исећања на 6 милиона јеврејских жртава. И нека су, тао и треба само се питам где је споменик опомене сећања на 27 милиона руских жртава а о српским и другим да не говорим! Зашто? па, ваљда зато што немају морала нити саосећања, а ни кајања за почињено зло! Или можда зато што им тако диктира Америка!?

Брачни пар Нонковић – Наша Борба!

Народе, чувајте се кад се више прича и пише о мржњи него о љубави! Кад се више говори о правима мањина него о правима већина. Кад се екстремна, минорна мањина екстремиста прогласи за регуларну и легитимну меру људских права па ма колико то била мала и сулудних начела онда се већински поштеном народу ништа добро не пише нити може ишта добро очекивати. У том случају не сме огромна већина умних и хуманих људи дозволити, својом незаинтересованошћу и ћутањем, да њом овлада шачица безумних па ма ко то стајао иза тих нељуди у људскоме лику.

Брачни пар, Криста Нонковић (Christa Nonković), носилац високог државног одликовања Немачке, Крста заслуга за помоћ и залагање у интересу оболелих од мултиплесклерозе и Душан Нонковић, носилац високог државног одликовања Човекољубла Србије и Црне Горе за заслуге у хуманитарној помоћи за време привредне блокаде Југославије – је у браку који траје више од 4 деценије и поред изалеђних прорицања да ће бити кратког века као и многи други мешовити бракови а поготово брак Србина и Немице. О томе медији нису никад ништа писали јер љубав не паше у калуп мржње који је глобалистима потребан да би оправдавали своје ратне походе са циљем неоколонизације и профита стратегијом; завади па владај. Љубав је непримерна мера за вођење и оправдавање ратова па о њој није нико од водећих медија, под притиском глобалиста ни писао а било је довљно разлога поготово кад се зна да је тај брак сина жртве стрељаног у Краљеву од Немачког вермахта и Немице чији су родитељи преживели други светски рат а који упркос свему још увек траје.

Наравно да ми је отац целог живота фалио, недостајао као и сваком детету којем би се о оцу све најбоље говорило и ако нисам имао прилике да ми остане у свесном сећању јер ми је тада било тек нешто више од годину дана. Али и поред те за мало кога разумљиве боли која ме је пратила и прати целог живота, највећа бол ми је нанета сатанизацијом Срба представљајући нас светској јавности сатанистима, најгорим олошом па и крвним џелатима. А колико смо ми то ти и такви џелати показује и чињеница да сам ја и поред немачког злочина почињеног над нашим народом а посебно стрељањем мог оца оженио немицу. У том браку су ми рођена два сина и једна ћерка. Све троје су за пример одрастали и постали људи од поштовања. Ћерка ми је била седам година непрекосновени првак немачке у плесу на ролшулама, а потом и председник покрајинског удружење у том спорту. Иначе је и учитељица из математике и спорта, доживотно државни чиновник/учитељ којем се не може дати отказ. Син ми је дипл. инг. наутике, мастер екологије, психологије и бечела, отпловио је потребан стаж за капетана цивилне морнарице, одбио је служење војног рока бундесвера. Други син ми је испитни инжењер свих врста возила који је исто тако одбио служење војног рока у немачкој војсци.

Доживео сам да ми ћерка роди унуку што ме је посебно учинило срећним али исто толико и тужним што ту радост, први корак и дечији осмех и све друго и мој отац није имао прилику да доживи односно што му је та могућност насилно била ускраћена.
Поред свих животних тешкоћа које живот носи собом могу ипак рећи да сам био веома богато надарен Божијом вољом тешким али још срећнијим животом. А и поред свих залеђних прогноза да ће ми брак бити кратког века живим са својом супругом већ више од 4 деценије у браку без икаквих грубости, увреда и повреда у физичком или душевном смислу. Наравно да ми је велики проблем представљало то да је моја будућа супруга Немица па је и то била предбрачна тема где ми је тада 10 год. млађа, садашња супруга, рекла да она није била ни рођена кад се то десило и да може, вратила би ми оца.

Брачни пар Нонковић

Оца ми није могла вратити, али ми је ипак родила и ваљано узгојила три детета. Више од 4 деценије је делила свако добро и зло самном и децом а то није било нимало тако мало бреме. Зар смо онда уз све то морали доживети сву ту злобу и сатанизацију за коју ни моја супруга нема речи, а ја сам је прије уласка у брак опомињао да би се то зло почињено од Немаца могло поновити, на шта ме је она са неверицом погледала и рекла да се тако нешто неће никада више поновити. И ето, шта даље рећи до се упитати да ли сам ја тај Србин сатана којег треба згазити ко мрава. Знам, многи ће рећи, шта се жалиш, сам си одлучио без да те је неко терао али то је само пола истине! Цела истина је да постоји и савест по којој се треба равнати. Моја је чиста! Нико није дужан ничије глупости прихватати а још мање мржњу потпаљивати и одржавати, а онда кад букне злочином, онда кукати! Мој отац би био поносан на своју немачку снају, унучад и праунуку!
Недопустиво је окривљивати недужну особу због злочина који је починила нека друга особа, односно за којег је неко други одговоран. Паушално просуђивање и оптуживање су алатке ратних профитера којима се на сву несрећу служе будуће жртве политике „завади па владај“ прихватајући ту врсту ширења мржње паушалним осуђивањем.

Зашто Вам ово сад пишем? Па разлог је логичан и сасвим једноставан. Поново се звецка оружјем без милости воде ратови а коњуктура мржње има, у медијима, приоритет број један. Као да се једва чека да се једно другом удари по „њушци“ зарије нож у срце као да би то решило и један наш овоземаљски проблем. Не народе, напротив сви би били унесрећени, 99 одсто до оног једног процента похлепних који профитирају од ратова и ратовања!

Писањем о успелим браковима, о љубави не може се ширити мржња, а без мржње не могу се водити ни ратови. Да подсетим, исти ти садашњи саветници који су одговорни за нелегално бомбардовање, без УН одлуке и с тим починили ратни злочин, су у доба када је у Сарајеву живело по трећина Срба, Хрвата и муслимана, и једна трећина мешовитих брачних парова ширили мржњу и поред трећине мешаних бракова, што де факто значи да су се венчавали као и свугде у свету углавном из љубави а не мржње!

Медији „слепи“ за ту љубав, ту стварност тумачили су је за мултиетничку мржњу због које је наводно морало доћи до крвавог братоубилачког рата. Сад кад су свој посао завршили и ставили све под своју чизму, истим тим „правдоборцима“ не смета што је Сарајево 96% етнички „очишћено“.

Ето драги моји пријатељи, зато Вас молим да одлучно утичете на своје медије кад почну да пишу о мржњи, слепи за љубав и истину. Мржња и рат не решавају проблеме, већ их само заоштравају и чине већим. Немојте дозволити да Вас профитери рата заразе мржњом, јер Вам онда неће бити спаса нити игде мира, а понајмање пред сопственом савести.

Пише: Душан Нонковић-Теодоровић

ИЗВОР: ДИЈАСПОРА