НАРОД ВОЛИ НАПАДЕ ДРУГЕ СРБИЈЕ или МИ, ПОПУЛИСТИ!

"Сада, стога, креће крипторијалити програм у којем о самом закону неће бити речи, али ће се говорити о „јадницама“, „јадницима“ и осталим „бедама“."

Пише: Предраг Јакшић

Део беседе Порфирија Перића, патријарха СПЦ, током прославе дана Светог Василија Острошког, у којој се бави питањем Закона о родној равноправности, тачније о „сензитивном језику“, како то он назива, и у ком износи квалификације „јадница“ и „бедо једна“, мора се сагледати из више углова: у односу на повод, у односу на садржину и у односу на форму.

Повод свакако јесте основан, јер поменути закон је антисрпски, антилингвистички, сексистички, идеолошки, назадан, антикултурни и противан је важећем уставу Републике Србије. Ту нема никакве дилеме, и свако разуман у нашем друштву би морао одлучно да иступи против оваквих законских решења које воде уништавању српског језика, тиме и српског народа.

По питању садржине ствар је нешто другачија. Уместо да овај озбиљан проблем српског друштва изрази на начин достојан позиције на којој се налази и аргументовано побије овако рђав закон (што не би школованом човеку требало да буде тешко), патријарх користи речник и речничке конструкције које су баналне и које одвраћају пажњу од стварног проблема и пребацују проблем на ранг уличарског препуцавања. Оваквим начином комуницирања проблем се са антиуставних законских решења пребацује на ниво, тј. одговорност једне особе, коју при томе и сам патријарх прилично лицемерно није смео да именује иако се могло претпоставити на кога се то односи (и тиме јој још додатно даје на важности). Сада, стога, креће крипторијалити програм у којем о самом закону неће бити речи, али ће се говорити о „јадницама“, „јадницима“ и осталим „бедама“. Другим речима, читава је ствар већ неколико дана пребачена у област жуте штампе, спектакуларних наслова и сензација квазиновинара и њихових саговорника „еминентних аналитичара“ и „јавних делатника“.

Карикатура са једног од другосрбијанских портала

Такође, форма коју патријарх користи за ово излагање, а то је, како рекох, беседа током прославе великог празника СПЦ, те доведена у везу са баналним садржајем изреченог, не служи на част ономе који би, по својој позицији, требало да буде духовни вођа православних Срба и да у својим беседама шири Христову мудрост. И да, да будемо јасни, у питању јесте беседа, и прилично је ружно да се у саопштењу СПЦ ово патријархово излагање назове „разговор са свештеницима и верницима током празничног ручка на дан Светог Василија Острошког“. И сам овакав језички маневар писаца саопштења, у ствари, открива да постоји нешто што је патријарх рекао а што је непримерено и што би требало на неки начин оправдати или умањити. Свако обраћање патријарха верницима, колико год да их има и где год да се то обраћање дешава, јесте беседа, јесте нешто што би требало верницима да буде на поуку. Посебно када се то обраћање одиграва током празничних дешавања, као што је овде случај, и то још током заједничког обеда као једном од симболичних обреда у хришћанство. Свака би се реч коју изговори патријарх једне Цркве морала памтити и сматрати као реч промишљена, која није олако изречена, јер знамо добро шта се за олако изречене речи каже и у Еванђељу, у Псалтиру и уопште у Светом предању Православне Цркве. Нећу сада правити паралеле са Светим Савом и другим српским светитељима, на чијем трону седи патријарх Порфирије, већ ћу поменути онога кога сви врло добро знамо, нашег савременика - патријарха Павла. Замислите да патријарх Павле о овако озбиљној теми и овако озбиљном нападу на српски језик и српски народ изговара овако баналне и приземне реченице, гурајући себе у први план? Не можемо то замислим јер се то ни не да замислити. И знам да ће многи рећи да је патријарх Павле једно, а овај патријарх друго, но уколико се не угледамо на оне који су најбољи у нашој Цркви, у нашем друштву, у нашем народу, или барем и у нашем времену, на кога ћемо се угледати? И ту, чини ми се, долазимо на оно поље које је далеко важније и од овог конкретног важног питања предметног закона, а то је поље популизма.

Патријарх Порфирије, што се може видети по његовим потезима као владике, као митрополита и, на концу, као патријарха, јесте човек који жели да буде у првом плану. Било да је то број јавности видљивих функција које ће истовремено обављати, било да је то „неформално“ понашање и општење са верницима, али и људима ван Цркве, било да је то стално позивање на популарне, познате и утицајне световне фигуре наше свакодневице или, што да не, и позирање и састајање с таквима. Патријарх као да ништа више не воли него да стане поред неког познатог и да га ухвате камере. Да ли је то жеља да и он буде толико познат, или је то жеља да га људи виде као „отвореног“ и „напредног“, или је то можда жеља да покаже како га познати цене и поштују, или можда нешто четврто, то он једини зна, но да то чини, чини. Тако је и овом приликом једну врло озбиљну тему напада на српски језик и народ банализовао до те мере да ће од сада вероватно приличан део народа (током „разговора“ за време црквених празника, обеда и уопште) да прихвати као погодно квалификовање другога са „јадник“ / „јадница“ и „бедо једна“ јер тако говори и „наш патријарх“. Није то, опет, ништа чудно. Патријархов омиљени политичар, Александар Вучић, човек који је његовом заслугом и добио највећи орден СПЦ, врло је често вређао своје неистомишљенике, део сопственог народа који не гласа за њега, свакаквим увредљивим епитетима, називајући их га чак и „олошем“. Порфирије никада није, ни у „обландама“, упозорио на овакав вид насиља које вербално спроводи Александар Вучић и његови партијски другови. Не, он је увек када је требало пружао руку спаса и помоћи Вучићу, политичару који је најодговорнији за духовно, морално и свако друго посрнуће српског народа, укључујући ту и прећутно пристајање на издају КиМ. И логично је, стога, да неко ко одликује најважнијим црквеним ордењем такве и сам буде такав. Наравно, овакав Вучићев вокабулар јесте део стратегије прављења (по највулгарнијим основама), подела у народу (опробан комунистичко-фашистички принцип тражења „непријатеља (олоша) у нашим редовима“) и слабљења српског друштва, баш као што то ради и ова другосрбијанска екипа. И ту и јесте суштина – напади на Вучића и на Порфирија од стране другосрбијанаца и јесте њихов највећи политички капитал, јер народ гледа ко их напада и из тога закључује да ова двојица онда мора да су супер кад их такви нападају. Тако та машина функционише, и ето рецепта за популарност. Но овај популизам је зло које ће у српски речник, уз зло „сензитивног језика“, као начин званичне конверзације највиших представника световне и црквене власти увести и уличарске термине као што су „олош“ и „бедо једна“. Од једног зла које се с правом напада, добили смо још једно од онога ко тај напада изводи из популистичких разлога и популистичким методама.

И за крај, не мање важно, чак напротив, шта је то патријарх Порфирије „заборавио“ да помене док се пренемагао како ће „плакати“ и „вриштати од муке“ (а што су „заборавили“ и писци саопштења СПЦ), помињући „политичку вољу“ која доноси овај скарадан закон? Заборавио је да каже да је та „политичка воља“, о којој тако иронично говори, воља Александра Вучића и његове страначке већине. То је тако и по апсолутној власти Вучића и његове странке да донесу какав год хоће закон, али и по томе што су они ти који су поставили све државне функционере, повереника за заштиту равноправности и све друге „заштитнике“ и „заштитнице“ које предвићају позитивни закони у напредњачкој Србији. Другим речима, „јадница“ и „беда једна“ (ко год она била) државна је функционерка који има иза себе „политичку вољу“, али нису „јадници“ и „беда једна“ они који су ту „јадницу“ и „беду једну“ поставили на функцију и који јесу та „политичка воља“? Може ли баш тако?

Па пре ће бити да је, користимо ли вокабулар патријарха Порфирија, већи „јадник“ и „беда једна“ онај ко јесте „политичка воља“, а не онај ко ту вољу промовише. Но, ако би то схватио и патријарх, онда би видео да би се истим терминима из његовог вокабулара можда могао назвати и онај ко даје највиша црквена одликовања тој и таквој „политичкој вољи“. И тад се треба погледати у огледало... једно. Али то је већ ствар која не дотиче популисте, њих занима само оно што је споља и што уз упаљене камере „одјекује“ у јавности.

* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.