---

Врло је тешко слушати и читати изјаве и беседе Порфирија Перића, а повезати то са чињеницом да се ради о патирјарху СПЦ.

---

Сама чињеница да особа која све то што изговара седи на трону Светог Саве, поражавајућа је. Говор, одржан 24. марта 2021. године (клик на везу↗), још је један од таквих који настављају његову стазу поплочану „добрим намерама“, на коју је отворено кренуо још пре него што је постављен ту где је сад. Пун је овај говор флоскула, „хришћанско" ово, „хришћанско" оно, а готово нигде Христа. „Хришћанско“, шта год, ништа је без Христа.

Као да је говорник врло добро знао да је дошао на световну скуп и да ту нема превише места за Христа и да се, стога, треба прилагодити, а он се показао управо такав - прилагодљив. И још када говор почне контекстуалним фалсификовањем једне од најпознатијих реченица из Јеванђеља, заиста преостаје само да се прекрстимо и да кажемо - „избави нас от лукаваго". И то чини још тако површно, лажнодидактички - „баш сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји...“(?!) А ако би га, пак, схватили озбиљно јер се на таквој функцији налази, онда бисмо тек били у проблему. Да ли је патријарх српски морао пре овог говора да отвори Нови Завет да би се сетио (или, не дај боже, сазнао) да постоји тај стих: „не судите да вам се не суди“? Неко ће рећи да је мислио на то како се баш задесило да се ту прецепила Књига и да је то можда Знак, но ако му је то била намера да каже, онда ништа сем тешке речи безумље није адекватно. Но, углавном, суштина оваквог почетка и јесте била у томе да „не судимо“ злотворима из НАТО пакта, државницима земаља који су нас бомбардовали и који и данас уништавају наше друштво, те да не судимо разулареној безумној маси тих истих земаља која је сиктала страхоте против српског народа током читавог тог периода и још увек није ућутала, а што за последицу има да се свакодневно ко зна колики број наших суграђана „преломи“ и прихвати тај „лакши пут“, пут Запада, пут „на

Порфиријев чин због кога би и обичан верник морао да буде одлучен од Цркве - узимање благослова од римокатоличког јеретика.

ком те неће мрзети и вређати“. Зна очигледно патријарх Порфирије на чијој је страни. Јер, у реду, хајде да не судимо, па макар то било на овај очигледно фалсификовани Порфиријев начин, али где је ту позив грешницима на покајање? Хајде што не треба да им судимо, али барем да их позовемо на покајање. Није ли то заправо хришћански? Није ли то оно што нам свима треба? Има ли храбрости наш патријарх да на покајање позове убице и злотворе? Има ли храбрости да их назове убицама, или барем грешницима? И то не да би им судио, већ да би им спасио душу? У реду је да се молимо за њих, наравно, али то им душе неће спасити, а није ли спасење душе своје и душе ближњих својих управо оно што је збиља Христово у „хришћанском“?

С друге стране, о „страдању од епидемије", како то патријарх Порфирије формулише у овом говору, готово да је сувишно и причати, а камоли то упоређивати са стварним страдањем у Првом и Другом светском рату или са страдањем од НАТО пакта 1999. године. А управо је такво поређење направио патријарх. Злоупотреба помињањем погинулих војника под НАТО бомбама и поређење њих са касиркама у самопослугама (?!) у данашњем „страдању од епидемије“ (?!), језиво је и веома јадно у исто време. Запитамо се да ли се овај патријарх сетио да, тада као владика, посети или пободри у „хришћанском духу“ ратне ветеране (неке од њих и на просјачком штапу) који су не тако давно месецима протестовали у центру Београда, у парку, спавајући у шаторима, испред палате онога коме је касније додељен орден Светог Саве од стране СПЦ, а који је тим ветеранима чак заврнуо и воду за пиће на чесми у парку? Иако је било владика које су се оштро противиле додељивању ордена овом несумњивом велеиздајнику, владика Профирије није био међу њима. И уколико посматрамо шта је све рекао до сада као патријарх, није то ништа изненађујуће. У првом је говору (беседи) Србе „са Косова“ одвојио од Срба „из Србије“, у другом је усташе (чак их ни не именујући) „исписао из народа“ (ког такође није изменовао) без обзира што се „тај народ“ не ограђује и готово ништа не замера тим истим усташама, негирајући њихове злочине (или обим тих злочина), у трећем, ево „не осуђује“ никога (ни случајно не рекавши да је тај „нико“ у ствари Запад, али (само)обмаћујући нас и себе „како је данас јасно широм света“ да смо се ми бранили од агресије, иако би требало да зна врло добро како тај Запад коме не смемо „судити“, и који влада добрим делом овог палог света, све ово време, и јуче, и данас, а тако ће причати и сутра, јавно говори управо супротно – да смо „сами криви“ и да је њихова „интервенција“ била оправдана, законита и правдена. Због те непромењене доктрине Запада, наш народ је под страшним патњама и данас, посебно на Косову и Метохији, али и свуда где се помене српско име и православље. Но, не треба судити, рече, али чак не рече ни да ће им Бог судити. Не чуди, стога, што је само неколико дана након овог говора, 28. марта, у беседи након Литургије у храму у Загребу прекорио присутне (и све нас јер је тај део беседе доцније емитован на ТВ Храму) што кад нам наиђу „невоље“ неке називамо „непријатељима“

Ма, да, нема непријатеља. Кад већ у претходном говору нема довољно Христа, логично је у овом другом нема уопште ђавола, ни демона, ни нечастивог. Зашто би. Да ли је наш патријарх поменуо ђавола и у једној својој беседи у последње време? Изгледа као да се плаши помињања таквих „архаичних“ термина, као да ће због „архаичности“ да изгуби симпатије  другосрбијанске, антитеистичке и екуменистичке пастве која је одушевљена његовим избором за патријарха? Јер када нема ђавола, нема ни непријатеља. Логично. Цитирајмо само на тренутак једног савременог духовника наше Цркве који каже ово: „демони нису никакве психозе, апстракције и теорије, него биће које заиста постоји (...) Зло није апстрактно, мада је данас модерно да кажемо „избаи нас од зла“. Ми се у Молитиви Господњој молим да нас Господ избави „од злога“, тј. конкрено од ђавола и злих људи, а не од апстрактног зла“. Непријатељи, наравно, да постоје, а онај највећи, непријатељ људског рода највише воли када се правимо да он не постоји и када контексутално фалсификујемо Јеванђеље. Па, не моле ли се свештеници, и не позивају ли и нас да се молимо, на почетку сваке Литургији Богу баш да нам помогне да одолимо сваком непријатељу и противнику? Но, патријарх више воли да каже „зло“ него „зли“, због чега (поводом НАТО бомбардовања) и каже да је на нас насрнуло „невиђено зло“. Не, насрнули су злочинци, непријатељи, служитељи злог, на челу са злим.

Читав тај патријархов говор из Загреба (клик на везу↗) омаловажавање је историјског сећања сопственог народа. Чињеница да се патријарх српски чак делимичо ограђује од Светог Саве, посредно од његовог православља и српства, јер рече да постоје различите перспективе („Свети Сава, којег многи неће разумети, јер га тумаче из своје перспективе, био је сав Христов“) и основано се поставља питање због чега није нагласио то православље човека који је био сав Христов зато што је одбацио латинску јерес и све што је могао кроз ту латинску јерес да добије од овог света и што му је и нуђено. И њему и његовом оцу Светом Симеону, тада још световном владару Србије. У крајњој линији релативизација и позивање на „перспективе“ није ништа друго него почетак пута у отпадништво. Том логиком патријарха Порфирија могао би се извући закључак да и ми Срби „не можемо разумети“ Степинца јер га тумачимо из „своје перспективе“, а он је по Хрватима „сав Христов“ и зато по њима јесте светац. Знамо да се, по патријарху Порфирију, о томе може разговарати у „мешовитој комисији“.



У овом говору, који је јасно екуменистичко предавање, патријарх посебно наглашава реченицу: „Да сви једно буду“. Ово је реченица коју изговара Исус Христос у молитви Оцу пре него што ће бити ухапшен, а након Јудине издаје. Но, зашто је патријарх у овом екуменистичком предавању нагласио баш ову реченицу и око ње изградио своју беседу, и то баш у Загребу? Да ли је „случајно“ што се тако зове најзначајнији савремени ватикански екуменистички документ - енциклика папе Јована Павла Другог издата 25. маја 1995. године у Риму („Ut Unum Sint“) којим се поново потврђују одредбе злокобног II Ватиканског концила? Позивам вас све да прочитате ову енциклику (клик на везу↗), у којој папа позива све хришћане да преиспитају своју „несрећну прошлост“ и позива на екуменско јединство под патронатом Католичке цркве (све ће нам по овој енциклики Католичка црква дозволити, ништа не морамо мењати, можемо Богу служити како хоћемо, имати догмате какве имамо, али само да се поклонимо папи), и да је упореде са говором и ставовима српског патријарха и да пронађу има ли сличности.

Но, ако неко мисли да је све то само „пуста догматика од које се не живи“, јер „људи смо“, питам се због чега патријарх прича о љубави коју је научио од оних који су протерали и убијали његов народа (иако се не кају ни данас због тога, већ славе тај злочин из године у годину), а да је до тада, док га та љубав није разоружала, живео „у предрасудама“? Иначе, то су ти људи који и данас негирају стотине хиљада поубијаних Срба, човека који је био „духовна потпора“ геноцида над српским народом проглашавају свецем, људи који испред железничке станице, у центру своје престонице, Загреба града са којим се наш патријарх „воли јавно“ (како сам каже насловом своје световњачке књиге), држе изложену локомотиву звану Црна Катица, којом су у логор смрти у Другом светском рату одвозили Србе и Јевреје. Јасно је да пред том локомотивом нема навода о овим историјским догађајима, и зашто би их било кад је Загреб по овој беседи очигледно испуњен љубављу према Србима. Стога је патријарх у овом говору стигао и да подсети на „љубав“ коју је доживео од људи „на високим положајима“ у Хрватској, а што су исти они којима је ова локомотива само експонат који представља „најстарију хрватску локомотиву“. Због чега су овог владику, сада патријарха, људи „на високим положајима“ обасипали љубављу? Где можемо пронаћи одговор на ово питање? Да ли се као митрополит загребачко-љубљански бунио када је практично забрањена и када је чак као тема „испарила“ ћирилица у Хрватској? Да ли му је сметало што ти политичари на високим положајима воле Србе у Хрватској као што амерички председници воле Индијанаце по резерватима (као страни фолклор у изумирању) и на исти тај начин о Србима говори и својим грађанима? Да ли му је сметало што се у Хрватској свакодневно фалсификује историја и системски краде српско културно и уметничко наслеђе и да ли је јавно (или икако) реаговао и то покушао да спречи? Да ли му ту љубав пружају можда управо због оваквих „беседа“ какву је одржао у сада у Загребу или недавно у Јасеновцу? О патријарховим наводима из овог говора како је, сада покојни, Милан Бандић био „пријатељ Срба“, просто је страшно и говорити. Човек који је био градоначелник града у коме је, како рекосмо, током свих 20 година његове владавине стојала (и још стоји) као један од симбола престонице управо та Црна Катица?! Но, руку на срце, није то можда само до градоначелника Бандића. Да ли је ову Црну Катицу икада обишао и окадио владика-патријарх Порфирије, јер она је од седишта Митрополије загребачко-љубљанске (која му је била кућа годинама), удаљена не више од 10 минута пешке? Ако јесте, било би лепо да и то покаже јавно, као што је „јавна“ та његова љубав са Загребом. Но, делује врло очигледно да због те љубави коју добија са „високих положаја“, патријарх Порфирије увек и нагласи да он о политици ништа не зна и да га то не интересује. Ипак, кад је у Загребу, ето га Бандић и слични, кад је у Београду, ето га Вучић и његови (одмах након повратка из Загреба састао се јавно са потпредседником Владе Србије), кад даје први интервју као патријарх за Јавни сервис, па, ето га и покојни Ђинђић. Иако нема разлога да се помиње, ипак је поменут, неће шкодити.

---

---

Но, све ово заједно неважно је. Језиво је пре свега то што је патријарх изјавио „забринуто“ да „Црква Христова постоји не да би делила, не да би стварала конфронтације, него да би сабирала у Христу“. Црква Христова не може да „дели“ јер  Црква Христова не може бити подељена, као што ни Истина Христова не може да буде „подељена“. Једина „подела“ је та да Христов мач сече Истину од лажи. Од Цркве Христове може само да се отпадне. Но, прича о могућности „подељене“ Истини, о „деловима“ Истине у „другим црквама" говори управо поменута папина енциклика (и слична ватиканска документа), а што и јесте један од главних савремених догмата Католичке цркве. Наравно, Католичка црква „пуну Истину“ приписује сопственој цркви, док „делове“ могу поседовати и други, па и „браћа православци“. Не чуди стога што патријарх Порфирије и помиње, не само католике, већ и некатолике који трагају за Смислом (?!), Жидове (како каже), муслимане и друге „са којима смо се заједно окупљали у овом храму и молили се Богу” (?!) Да, баш тако, рече патријарх. Ut unum sint.

Зашто би, међутим, било ко од верника који је слушао ову беседу српског патријарха сутра поново дошао у свој правослани храм кад је свеједно, може и у катедралу да оде (можда му је ближа?), или у џамију, у синагогу да се тамо „заједно моли“, или чак у супермаркет код хероја касирке да тражи Смисао? Нема Смисла без Христоса. Христос је глава Цркве и то Правослане Цркве, за разлику од Католичке чија је глава, како сами кажу „намесник Христов“, по догмату, „непогрешиви човек“ – папа, а што је богохуљењe и најгори облик отпадништва. О чему онда прича патријарх српски? Зна ли он ишта од овога? Наравно да зна јер је учен човек, али због чега онда све ово?

Између осталог, Порфирије Перић ће остати упамћен као први представник СПЦ који је јавно пружио подршку ЛГБТ особама. На фотографији, тада епископ, Порфирије изјављује подршку у име СПЦ(!) Ани Брнабић, лезбејки и Хрватици која је мимо воље народа на место премијера постављена на Видовдан.

Могу се делити људи, и увек ће се делити и ићи тамо где пожеле и на вољу им, но не може се делити Истина, не може се делити Црква Христова. Није то ствар људи и њихових жеља. Могу они желети колико год хоће да деле Цркву, али не може то, није то на њима. Није спорно право људи да верују у шта год хоће, да иду у своје храмове да се моле коме год желе, но није ли наша обавеза (а тиме и обавеза патријарха пре свих) да их у њиховој илузији не подржавамо, ма барем када причамо о Богу, јер ће због тога душу своју изгубити? Ако, наравно, знамо да они верују у неку лаж или илузију, што значи и ако знамо да ми верујемо у оно што је Истина. Да ли онда патријарх Порфирије верује да је наша православна вера истинита? Ако верује, како може да подржава људе у њиховој самозабулуди и још ту заблуду и лаж да уводи у православни храм? То није у складу са хришћанском љубављу. Није то никаква мржња према другима, не, то је упрвао права љубав, љубав за њихову душу и вера у вечни живот којим можемо живети сви ако спознамо Истину.

Та реченица „да сви буду једно“, значи да сви буду једно у Истини, у Оцу, Сину и Духу Светом, а то је у Православној цркви чија је глава Христос. А ако патријарх српски сматра другачије, нека му драги Бог опрости. Не знам само због чега онда и жели да буде на челу ове Цркве, кад може и неке „друге“ и када може и са неким другима да се окупља и „моли се Богу“.   

И шта је следеће? Да ли ће српски патријарх када се врати из града с којим се воли јавно, отићи и до књижаре Српске Православне Цркве и поизбацивати све оне књиге Светих Отаца наше Цркве који причају о латинској јереси? Да ли ће исто учинити и када оде до архива наше СПЦ и погледа шта су све писали Свети Оци, или до манастира Хиландара, или до Пећке Патријаршије где би уистину требало да столује? Јер испада после патријархових беседа да нам ништа од тога више не треба. Ut unum sint, Порфирије.

Предраг Јакшић: Ut Unum Sint