"Слом српске науке почео је убрзо пошто су Срби пали у комунистичко ропство"
Драги Миро,
Жао ми је што се нећемо срести на представљању Реметићевог приређивачког подвига којим си нас сабрао на овај разговор, нешто сам о томе написао и доставио госпођи Биљани, а тебе ћу замолити да се укључиш и у још један „послић“ који сматрам врло значајним за судбину науке о српском језику, одн. о српској књизи, српској култури, српском етосу, српском имену.
САНУ се последњи пут огласила као Академија кад и онај њен Меморандум, после тога била и упрљана и осрамоћена, придигли је они њени чланови који су знали све осим да мисле, мало је „глацнули“ и од ње направили — Занатску комору: имали су одговор на свако питање осим на оно чему ти њихови занати служе. А најбоље су знали да потписују сваки министарски (тј. државни) злочин над српском просветом и српском науком, тј. над српским народом и његовим именом.
Последице тих злочина могу се означити као непоправљиве, али би носиоце те памети имало смисла макар упозорити на то да би се могли призвати разуму и да не морају разорити баш све на шта су се намерили. Тако су они, рецимо, прописали и мере научне памети тиме што су је раширили „од М1 до М11“ па чланчић у „њиховом М9 доноси више »бодова«“ него монографија у најрепрезентативнијем српском научном часопису. Или се самоовластили да прописују „динамику“ приспевања рукописа за научне часописе и да тиме одређују правила по којима се научници морају понашати: свеска / књига / годиште једног часописа „мора бити“ у рукама министрове секретаруше „до одређеног дана у подне“ или се он више „неће финансирати“. Па ће се догодити да ће часопис који је за 120 година излажења преживео пет ратова и много више окупатора и објављен тек у 70 годишта — престати да излази по одлуци министарског дудука и незналице и његових портира и секретарака.
Кад тако говорим, имам на уму сасвим конкретан пример: Српски дијалектолошки зборник (СДЗб) као повремени часопис, покренут је 1905, за првих 70 година објавио тек 20 књига / свезака; кад је његово уређивање преузео Павле Ивић, уз „секретарску подршку“ Сл. Реметића, тај се часопис усталио као годишњак, после Ивићевог упокојења, најпре заједно с А. Младеновићем, а после и сâм као главни уредник, Реметић је продужио „ивићевски ритам“, а у неколика маха чак објавио и по два тома годишње! Догодило се, међутим, да је српска дијалектологија почела да тоне заједно са Србима, „стари дијалектолози“ се проредили, млађи почели да се „прерачунавају“ и сад смо се нашли тамо где смо били пре 50 година: питање је хоће ли бити текстова да се „склопи“ књига за ову годину?
Мало је у том погледу „чистија“ ситуација у којој се налази Јужнословенски филолог (ЈФ); и он је (1913) покренут као „повремени спис“, стекао висок углед и сад он и Зборник Матице српске за филологију и лингвистику (ЗМСФЛ) имају репутацију водећих српских лингвистичких часописа. И то зна сваки њихов сарадник и читалац и министарске незналице о томе не могу никога ни поучавати ни нагонити на то да се они „одмеравају“ са другим часописима: бирократски идиотизам тешко се може разумети у било којој области друштвеног живота, а најмање у оној која се тиче тумачења научних чињеница: тим се „послом“ може бавити једино научник. И он је на то макар двоструко обавезан: своја тумачења он потписује својим именом и оверава сопственим научним образом и никакве га административне наредбе не могу опрати ако му се догоди да се потпише испод неке бирократске будалаштине или испод налога неке брбљиве министарске мудрице чија би памет заслуживала и тежу квалификацију.
Слом српске науке почео је убрзо пошто су Срби пали у комунистичко ропство, прва назнака слома била је она да се докторске дисертације не могу бранити у Академији и да се „пренесу на факултете“, а разлог за то био врло прост: тамо су се лако налазили научни доушници који су обезбеђивали „контролу и тема и кандидата“ и онемогућавали све оно што је могло бити „неподобно“ и што се није могло ускладити с налозима комунистичких зликоваца, али је занимљиво да се они никад нису „досетили“ да прописују правила по којима се морају тумачити научне чињенице. Та се појединост лепо усклађује с наводом високог партијског функционера да је Србима „било лако док су их терорисали крштени комунисти“ и да ће дефинитивна српска пропаст почети кад их зајашу — некрштени.
И они им наишли са петооктобарским демократским сломом, кад је из свих српских клоака испливао најгори људски талог и Србе усмерио на дефинитивни суноврат: из Кардељевог самоуправног сатирања Срба, после покоља српских остатака по Хрватској и Босни и „терапије осиромашеним уранијумом под крилима »Милосрдног анђела«“, Милошевић им је „изнео“ моћну економију, индустријске и пољопривредне гиганте, велике трговинске фирме, 800.000 индустријских радника, чврсте финансије, макар делимично очувано школство, науку, културу. И потпуно сачувану војску — упркос непрекидним седамдесетосмодневним демократским бомбардовањима НАТО-алијансе.
Све је то комунистичка некрст затрла током десет-петнаест месеци свога демократског пустошења Србије, а ја ћу надаље покушати да покажем како су у тим разарањима уништени школство и наука.
Министри-разарачи свој су посао почели од уништавања најважније српске националне институције — Завода за уџбенике: увели га у списак „јавних предузећа“, тј. свели га на ранг уличне тезге (да не кажемо Градске чистоће или нечега другог, такође, „Јавног“ — клозета, рецимо), на његово место довели нацистичко-усташку Klett-Žužul-Žderić-фалангу, истурили се за њене промоторе и омогућили им да трима геноцидима које су ти фалангисти, уз жестоку комунистичку подршку, извршили над Србима у ХХ веку додају и четврти — над српском децом, а прослављају се и тиме што им је много једноставније да за своје уџбеничко ђубре мењају рецензенте (и то чине све док за њих не нађу оне најјевтиније), а не пада им на памет да би ђубре с уџбеника могли макар покушати и да оперу. И кад су то „опослили“, кренули да кроје научну памет: прописали да рад од пет страница у „њиховом“ часопису доноси више „бодова“ него монографија од 500 страница у СДЗб; или да почетник који не зна ништа и у науци се није ни „оријентисао“ мора наћи некога који зна још мање и наметнути му се за — „ментора“; или да мора учествовати на научном скупу који организује „професор“ који тек што је купио диплому на неком од оних „престижних универзитета“ на којима се „студира“ до — последње рате… При чему у најуспешније разараче српске памети треба увести онога министра који се прославио тиме што је оснивао приватне школе и овде и „у региону“ — често „с високим процентом власништва“; или онога који је Арапима продао ОШ „Свети Сава“ — па ваља очекивати да сад некоме понуди и „Рибникара“; или онога који је опустошио Завод за уџбенике, а сад су га неке „државне силе делегирале“ да му придружи и Службени гласник — као потоњу националну институцију која је Србима још преостала.
Настојање министарских незналица и њихових портира-саветника да у школи и науци све „пропишу“ по мерама сопствене сужене свести (и/ли проширеног желуца) довело је до потпуног слома и школу и науку. И толику меру њихове обеспамећености овериле им оне „академијске занатлије“ за које рекосмо да знају све осим да мисле. Па и то да министру-незналици овере „формулу“ по којој пет страница [текста] или пет дана [доколице] може бити исто што и пет стотина страница [монографије] или пет година [аргатовања]. Памет се може убити, али се не може сапети; изрека »мери му памет« остала је у народу као ознака оне личности која се безнадежно посвађала с разумом. И која се од бесловесног створа може разликовати једино по томе што се ова потоња може наћи на ражњу, а она прва — у министарској фотељи. И отуд поучавати Теслу и Миланковића о правилима по којима се научни кочићи морају размештати по сеоским комуницама.
Мере српске научне памети одређивали су Тесла, Пупин, Миланковић, Цвијић и њихова сабраћа. И док су то они чинили, Срби су имали и школу и науку. И били — Народ. А кад су такве потисли министри-незналице (заједно са својим саветницима-портирима и саветницама-секретаруљама) и почели својој памети да упреподобљују и памет својих асистената из реда „академика-занатлија“, Срби су стигли — довде.
*
„Заглушам те“, драги Миро, овом причом, али то чиним свесно и с поганом намером: поздрави ми Матију, Јована, Злату, Ацу, Јасмину, Тешу, Љубинка (а види има ли још ко „жив“ у Одељењу за историју, у Одељењу за друштвене науке и у Одељењу уметности — мало их је тамо које лично познајем). И предложи им да се распитају код министара-дудука и њихових другарки министраљки-дудукоша, али и њихових асистената из реда академика-занатлија: докле мисле срамотити и Србе и здрав разум, тј. држати предавања Миланковићу — о небеској механици, или Мики Аласу — о математици, или Белићу и Ивићу — о српској дијалектологији? Или свима њима прописивати правила по којима се морају уређивати научни часописи?
Деградација српске науке најбоље се огледа управо на судбини трију најважнијих српских научних часописа који сабирају сведочанства о најразличитијим аспектима језика на коме су утемељени и Срби и њихово свеукупно постојање, тј. њихов етос: Белић је СДЗб засновао као часопис у коме ће се објављивати, пре свега, монографије о српским дијалектима или опсежније расправе о сваковрсним аспектима дијалектолошке проблематике. И требало је да прође више од 70 година, да се за то време у њему објави тек двадесетак свезака / годишта и да се створе услови да се часопис устали као годишњак; ово потоње догодило се кад су га преузели Ивић и Реметић и за педесет година приредили више од педесет томова (неки од њих, под Реметићевом руком, „нарастали су“ и на преко 1.000 страница), Ивић се из тих послова „искључио“ тек који месец пре него што је на српску језичку науку нахрупила разарачка министарска памет подупрта, како рекосмо, асистентима из редова „академика-занатлија“ и припремила обесмишљавање сваког озбиљнијег напора да се разарање српске националне суштине макар успори ако се већ зауставити не може: Реметић је за СДЗб учинио много више него што је Ивић могао и помишљати, њихов часопис „враћа се“ на оне гране с којих су га они преузели пре педесет година, али то не може бити тапија министру-разбојнику да један велики српски национални споменик сруши и да 120 година истраживања српске језичке историје забатали и прогласи непостојећом. Часопис ће се угасити, али не зато што га министар-разарач неће финансирати него зато што неће бити рукописа који би се у часопису могли објавити: ратне прилике удешавале су да се часопис годинама не појављује, а те нам је прилике министар, опет, најавио пре неколико недеља.
Јужнословенски филолог и Зборник Матице српске за филологију и лингвистику министар и његове секретареше тероришу захтевом да се, како то рекосмо напред, свеска / књига и рачун морају доставити до одређеног „дана у подне“, под претњом да се часопис неће финансирати ако се тај рок за минут прекорачи. Тиме су Рајна и Јасмина често принуђене да више воде рачуна о министарском плиткоумљу него о научним проблемима с којима се сусрећу у својим уређивачким пословима, често више морају мислити о томе хоће ли им сарадница отићи „на трудничко боловање“ или сарадник остати без ноге на пешачком прелазу пре него што рукопис „поправе по примедбама рецензената“ или о томе хоће ли штампарија имати пречих (тј. исплативијих) послова од штампања њиховог часописа. Саката држава овластила је сакатог министра-незналицу и његовог портира да својим незнањем сакате и просвету и учитеље и науку и научнике.
Људи у САНУ који нису заборавили да мисле своје заборавне пореднике из реда оних министарских асистената-академика морају на то макар упозорити. Или их подсетити на то да је Дружтво србске словесности (ДСС — као зачетник потоње Академије) основано с циљем да се бави „распрострањавање[м] наука на српском језику и образовање[м] и усавршавање[м] језика“, а исто је то уписано и у задатке његовог следника Српског ученог друштва (СУД — „бавити се наукама и вештинама уколико се оне понајвише односе на Српство“).
Уместо бриге о српском језику и „наукама и вештинама“ које се на томе језику утемељују, САНУ је кренула у битку и против српскога језика и против његових носилаца и у тим се пословима размахнула нарочито у последњих двадесетак година, тј. после октобарског демократског слома, тј. кад су је преузели академици-занатлије, тј. кад су почели да уређују „трагичну судбину »Речника српско-хрватског језика«“. На понешто од тога што се с Речником догађало може се гледати и с резервом, али одговори на нека „простија“ питања која се од САНУ очекују могли би показати да се она извргла не само у борца против српског језика, него и у борца против елементарне памети. Нека о томе посведочи и много пута поменут податак да је корпус тога Речника премаши[ва]о шест милиона картица, а да их је до дигитализације стигло тек четири милиона и двеста хиљада: САНУ једина може одговорити на питање шта се с оном огромном разликом догодило (а у питању је мало мање од трећине корпуса!); или како су нестајале збирке иза којих су остајале само „кутије“ у којима су се налазиле или регистри у којима је (за)бележено да су збирке од приложника преузете, а после никад нису пронађене; или објаснити како је „нестао“ орман са сто хиљада картица из једнога њеног сектора; или како су из Академијиних подрума изношена и бацана (или „на кило“ продавана) сва стара научна издања; или која је „сила уредила“ да се („у подруме доње“) склони и забаци она „техничка справица“ у којој се („у електронској форми“) нашло оних напред поменутих четири милиона и двеста хиљада картица; и да ли се све то може означити друкчије него као злочин над српским језиком и српском културом; и да ли је случајно да је све то страдање почело кад су из Академије прогнати Институти — да би се по њиховим кабинетима могли раширити академици-занатлије, тј. бескућници до чије свести није допирала реч оних посленика који су „научне радионице“ (тј. „кабинете“) имали у својим домовима, а у Академију долазили као у „причаоницу“ (или, истинитије речено, „брбљаоницу“). Да би у тим кабинетима, пречишћени од елементарне памети, могли почети да чекићају и по српском језику и по његовим носиоцима, по истим оним правилима по којима су то (током XVII–XVIII века, рецимо) чиниле три генерације католичких попова сабирајући из свих европских библиотека, архива, цркава сва сведочанства о Илирима, пренели их у Музеј Илирика у Болоњи и тамо им се – изгубио сваки траг.
Као што се у САНУ затура сваки траг српској памети, а припрема простор за ону Клауса Шваба — коју ће служинчад Ане Брнабић из редова академика-занатлија унети у подруме САНУ, при чему би у такву служинчад ваљало укључити макар двадесетак оних из реда „медицинских бесмртника“. С тим што би се за њихову памет морао заинтересовати и јавни тужилац (и то „по службеној дужности“) и припитати их какве су то „протоколе“ они дотурили др Кону и његовом министру здравља и овластили их да у ковид-болницама (за 730 дана „ратовања“) пострељају 147 лекара и не зна се колико (хиљада?) пацијената, овластили их да пацијентима буше плућне марамице и дијафрагме, да отварају телефонске линије за цинкарење лекара (и апотекара) који су, „у домаћим условима“, без интубирања и респиратора, сасвим лако лечили своје пацијенте; и кад ће неко за сва та убиства бити осуђен макар као за „злочин из нехата“ (ако се већ тешко може веровати да „медицински бесмртници“ — нису знали шта раде).
Њима би се, уз све то, могли додати и неки други „специјалци-бесмртници“, а ја овде издвајам оне из „гео-наука“ и „екологије“ (ово друго понегде се означава и као „заштита животне средине“). Ти су мајстори, рецимо, поучили неуку министарку „за заштиту животне средине“ да утврди да је Србија („у том смислу“) постала „европска каљуга“, да има најзатрованије воде у Европи (до српске еколошке свести још није стигла вест да се „тамо негде“, уз пречистаче памети, могу пронаћи и пречистачи отпадних вода), да Србија има 3.500 (регистрованих!) дивљих депонија и, зато, најзатрованије земљиште у Европи (а највећа од тих депонија нашла се, ето још једног чуда, на најважнијем европском археолошком налазишту — у Винчи, при чему она баш и није „дивља“ и само јој се догађа да покадшто мало подивља).
И да ће, због свега тога, Рио Тинто, Зиђин и Данди мало шта моћи набацити на Србију као на највеће европско — ђубриште. Приређено по Анином и Зоранином пројекту, уз благослов њихове Трилатералне комисије и уз рецензије српских „гео-/еко-академика-занатлија“.
И све то — зарад очувања „зелене Европе“.
*
Драги Миро, веле ми људи да си се на мене мало љутнуо, али би, процењујем, било мудрије да си покушао да о понеком проблему о коме је овде реч проговориш макар разложније од онога како их ја посматрам. Ти си ме позвао да нешто кажем о Павлу Ивићу, ја рекао да је њега уздигла школа коју су, у међувремену, разарачи српске памети „извргли у школу која је убила његовог унука“. И да се то десило „тек који дан“ пре него што је мали Коста (као „велики“) пострељао своје другаре у „Рибникару“, то учинио револвером који му је дотурио министар, а руку му придржавали министарски асистенти из реда академика-занатлија.
И да, драги Миро, не заборавим једну ситницу: кад откријеш где се затурило оних милион и осам стотина хиљада картица грађе за Српски речник, провери да ли ће се за њих наћи место у старом пространом Белићевом кабинету.
И могао би се распитати код надлежника како би се докони академици могли замолити да се иселе из својих кабинета. И да се у њих врати — наука коју су из њих прогнали.
Драгољуб Петровић / Васељенска
 |
| Драгољуб Петровић |
Драги Миро,
Жао ми је што се нећемо срести на представљању Реметићевог приређивачког подвига којим си нас сабрао на овај разговор, нешто сам о томе написао и доставио госпођи Биљани, а тебе ћу замолити да се укључиш и у још један „послић“ који сматрам врло значајним за судбину науке о српском језику, одн. о српској књизи, српској култури, српском етосу, српском имену.
САНУ се последњи пут огласила као Академија кад и онај њен Меморандум, после тога била и упрљана и осрамоћена, придигли је они њени чланови који су знали све осим да мисле, мало је „глацнули“ и од ње направили — Занатску комору: имали су одговор на свако питање осим на оно чему ти њихови занати служе. А најбоље су знали да потписују сваки министарски (тј. државни) злочин над српском просветом и српском науком, тј. над српским народом и његовим именом.
Последице тих злочина могу се означити као непоправљиве, али би носиоце те памети имало смисла макар упозорити на то да би се могли призвати разуму и да не морају разорити баш све на шта су се намерили. Тако су они, рецимо, прописали и мере научне памети тиме што су је раширили „од М1 до М11“ па чланчић у „њиховом М9 доноси више »бодова«“ него монографија у најрепрезентативнијем српском научном часопису. Или се самоовластили да прописују „динамику“ приспевања рукописа за научне часописе и да тиме одређују правила по којима се научници морају понашати: свеска / књига / годиште једног часописа „мора бити“ у рукама министрове секретаруше „до одређеног дана у подне“ или се он више „неће финансирати“. Па ће се догодити да ће часопис који је за 120 година излажења преживео пет ратова и много више окупатора и објављен тек у 70 годишта — престати да излази по одлуци министарског дудука и незналице и његових портира и секретарака.
Кад тако говорим, имам на уму сасвим конкретан пример: Српски дијалектолошки зборник (СДЗб) као повремени часопис, покренут је 1905, за првих 70 година објавио тек 20 књига / свезака; кад је његово уређивање преузео Павле Ивић, уз „секретарску подршку“ Сл. Реметића, тај се часопис усталио као годишњак, после Ивићевог упокојења, најпре заједно с А. Младеновићем, а после и сâм као главни уредник, Реметић је продужио „ивићевски ритам“, а у неколика маха чак објавио и по два тома годишње! Догодило се, међутим, да је српска дијалектологија почела да тоне заједно са Србима, „стари дијалектолози“ се проредили, млађи почели да се „прерачунавају“ и сад смо се нашли тамо где смо били пре 50 година: питање је хоће ли бити текстова да се „склопи“ књига за ову годину?
Мало је у том погледу „чистија“ ситуација у којој се налази Јужнословенски филолог (ЈФ); и он је (1913) покренут као „повремени спис“, стекао висок углед и сад он и Зборник Матице српске за филологију и лингвистику (ЗМСФЛ) имају репутацију водећих српских лингвистичких часописа. И то зна сваки њихов сарадник и читалац и министарске незналице о томе не могу никога ни поучавати ни нагонити на то да се они „одмеравају“ са другим часописима: бирократски идиотизам тешко се може разумети у било којој области друштвеног живота, а најмање у оној која се тиче тумачења научних чињеница: тим се „послом“ може бавити једино научник. И он је на то макар двоструко обавезан: своја тумачења он потписује својим именом и оверава сопственим научним образом и никакве га административне наредбе не могу опрати ако му се догоди да се потпише испод неке бирократске будалаштине или испод налога неке брбљиве министарске мудрице чија би памет заслуживала и тежу квалификацију.
Слом српске науке почео је убрзо пошто су Срби пали у комунистичко ропство, прва назнака слома била је она да се докторске дисертације не могу бранити у Академији и да се „пренесу на факултете“, а разлог за то био врло прост: тамо су се лако налазили научни доушници који су обезбеђивали „контролу и тема и кандидата“ и онемогућавали све оно што је могло бити „неподобно“ и што се није могло ускладити с налозима комунистичких зликоваца, али је занимљиво да се они никад нису „досетили“ да прописују правила по којима се морају тумачити научне чињенице. Та се појединост лепо усклађује с наводом високог партијског функционера да је Србима „било лако док су их терорисали крштени комунисти“ и да ће дефинитивна српска пропаст почети кад их зајашу — некрштени.
И они им наишли са петооктобарским демократским сломом, кад је из свих српских клоака испливао најгори људски талог и Србе усмерио на дефинитивни суноврат: из Кардељевог самоуправног сатирања Срба, после покоља српских остатака по Хрватској и Босни и „терапије осиромашеним уранијумом под крилима »Милосрдног анђела«“, Милошевић им је „изнео“ моћну економију, индустријске и пољопривредне гиганте, велике трговинске фирме, 800.000 индустријских радника, чврсте финансије, макар делимично очувано школство, науку, културу. И потпуно сачувану војску — упркос непрекидним седамдесетосмодневним демократским бомбардовањима НАТО-алијансе.
Све је то комунистичка некрст затрла током десет-петнаест месеци свога демократског пустошења Србије, а ја ћу надаље покушати да покажем како су у тим разарањима уништени школство и наука.
Министри-разарачи свој су посао почели од уништавања најважније српске националне институције — Завода за уџбенике: увели га у списак „јавних предузећа“, тј. свели га на ранг уличне тезге (да не кажемо Градске чистоће или нечега другог, такође, „Јавног“ — клозета, рецимо), на његово место довели нацистичко-усташку Klett-Žužul-Žderić-фалангу, истурили се за њене промоторе и омогућили им да трима геноцидима које су ти фалангисти, уз жестоку комунистичку подршку, извршили над Србима у ХХ веку додају и четврти — над српском децом, а прослављају се и тиме што им је много једноставније да за своје уџбеничко ђубре мењају рецензенте (и то чине све док за њих не нађу оне најјевтиније), а не пада им на памет да би ђубре с уџбеника могли макар покушати и да оперу. И кад су то „опослили“, кренули да кроје научну памет: прописали да рад од пет страница у „њиховом“ часопису доноси више „бодова“ него монографија од 500 страница у СДЗб; или да почетник који не зна ништа и у науци се није ни „оријентисао“ мора наћи некога који зна још мање и наметнути му се за — „ментора“; или да мора учествовати на научном скупу који организује „професор“ који тек што је купио диплому на неком од оних „престижних универзитета“ на којима се „студира“ до — последње рате… При чему у најуспешније разараче српске памети треба увести онога министра који се прославио тиме што је оснивао приватне школе и овде и „у региону“ — често „с високим процентом власништва“; или онога који је Арапима продао ОШ „Свети Сава“ — па ваља очекивати да сад некоме понуди и „Рибникара“; или онога који је опустошио Завод за уџбенике, а сад су га неке „државне силе делегирале“ да му придружи и Службени гласник — као потоњу националну институцију која је Србима још преостала.
Настојање министарских незналица и њихових портира-саветника да у школи и науци све „пропишу“ по мерама сопствене сужене свести (и/ли проширеног желуца) довело је до потпуног слома и школу и науку. И толику меру њихове обеспамећености овериле им оне „академијске занатлије“ за које рекосмо да знају све осим да мисле. Па и то да министру-незналици овере „формулу“ по којој пет страница [текста] или пет дана [доколице] може бити исто што и пет стотина страница [монографије] или пет година [аргатовања]. Памет се може убити, али се не може сапети; изрека »мери му памет« остала је у народу као ознака оне личности која се безнадежно посвађала с разумом. И која се од бесловесног створа може разликовати једино по томе што се ова потоња може наћи на ражњу, а она прва — у министарској фотељи. И отуд поучавати Теслу и Миланковића о правилима по којима се научни кочићи морају размештати по сеоским комуницама.
Мере српске научне памети одређивали су Тесла, Пупин, Миланковић, Цвијић и њихова сабраћа. И док су то они чинили, Срби су имали и школу и науку. И били — Народ. А кад су такве потисли министри-незналице (заједно са својим саветницима-портирима и саветницама-секретаруљама) и почели својој памети да упреподобљују и памет својих асистената из реда „академика-занатлија“, Срби су стигли — довде.
*
„Заглушам те“, драги Миро, овом причом, али то чиним свесно и с поганом намером: поздрави ми Матију, Јована, Злату, Ацу, Јасмину, Тешу, Љубинка (а види има ли још ко „жив“ у Одељењу за историју, у Одељењу за друштвене науке и у Одељењу уметности — мало их је тамо које лично познајем). И предложи им да се распитају код министара-дудука и њихових другарки министраљки-дудукоша, али и њихових асистената из реда академика-занатлија: докле мисле срамотити и Србе и здрав разум, тј. држати предавања Миланковићу — о небеској механици, или Мики Аласу — о математици, или Белићу и Ивићу — о српској дијалектологији? Или свима њима прописивати правила по којима се морају уређивати научни часописи?
Деградација српске науке најбоље се огледа управо на судбини трију најважнијих српских научних часописа који сабирају сведочанства о најразличитијим аспектима језика на коме су утемељени и Срби и њихово свеукупно постојање, тј. њихов етос: Белић је СДЗб засновао као часопис у коме ће се објављивати, пре свега, монографије о српским дијалектима или опсежније расправе о сваковрсним аспектима дијалектолошке проблематике. И требало је да прође више од 70 година, да се за то време у њему објави тек двадесетак свезака / годишта и да се створе услови да се часопис устали као годишњак; ово потоње догодило се кад су га преузели Ивић и Реметић и за педесет година приредили више од педесет томова (неки од њих, под Реметићевом руком, „нарастали су“ и на преко 1.000 страница), Ивић се из тих послова „искључио“ тек који месец пре него што је на српску језичку науку нахрупила разарачка министарска памет подупрта, како рекосмо, асистентима из редова „академика-занатлија“ и припремила обесмишљавање сваког озбиљнијег напора да се разарање српске националне суштине макар успори ако се већ зауставити не може: Реметић је за СДЗб учинио много више него што је Ивић могао и помишљати, њихов часопис „враћа се“ на оне гране с којих су га они преузели пре педесет година, али то не може бити тапија министру-разбојнику да један велики српски национални споменик сруши и да 120 година истраживања српске језичке историје забатали и прогласи непостојећом. Часопис ће се угасити, али не зато што га министар-разарач неће финансирати него зато што неће бити рукописа који би се у часопису могли објавити: ратне прилике удешавале су да се часопис годинама не појављује, а те нам је прилике министар, опет, најавио пре неколико недеља.
Јужнословенски филолог и Зборник Матице српске за филологију и лингвистику министар и његове секретареше тероришу захтевом да се, како то рекосмо напред, свеска / књига и рачун морају доставити до одређеног „дана у подне“, под претњом да се часопис неће финансирати ако се тај рок за минут прекорачи. Тиме су Рајна и Јасмина често принуђене да више воде рачуна о министарском плиткоумљу него о научним проблемима с којима се сусрећу у својим уређивачким пословима, често више морају мислити о томе хоће ли им сарадница отићи „на трудничко боловање“ или сарадник остати без ноге на пешачком прелазу пре него што рукопис „поправе по примедбама рецензената“ или о томе хоће ли штампарија имати пречих (тј. исплативијих) послова од штампања њиховог часописа. Саката држава овластила је сакатог министра-незналицу и његовог портира да својим незнањем сакате и просвету и учитеље и науку и научнике.
Људи у САНУ који нису заборавили да мисле своје заборавне пореднике из реда оних министарских асистената-академика морају на то макар упозорити. Или их подсетити на то да је Дружтво србске словесности (ДСС — као зачетник потоње Академије) основано с циљем да се бави „распрострањавање[м] наука на српском језику и образовање[м] и усавршавање[м] језика“, а исто је то уписано и у задатке његовог следника Српског ученог друштва (СУД — „бавити се наукама и вештинама уколико се оне понајвише односе на Српство“).
Уместо бриге о српском језику и „наукама и вештинама“ које се на томе језику утемељују, САНУ је кренула у битку и против српскога језика и против његових носилаца и у тим се пословима размахнула нарочито у последњих двадесетак година, тј. после октобарског демократског слома, тј. кад су је преузели академици-занатлије, тј. кад су почели да уређују „трагичну судбину »Речника српско-хрватског језика«“. На понешто од тога што се с Речником догађало може се гледати и с резервом, али одговори на нека „простија“ питања која се од САНУ очекују могли би показати да се она извргла не само у борца против српског језика, него и у борца против елементарне памети. Нека о томе посведочи и много пута поменут податак да је корпус тога Речника премаши[ва]о шест милиона картица, а да их је до дигитализације стигло тек четири милиона и двеста хиљада: САНУ једина може одговорити на питање шта се с оном огромном разликом догодило (а у питању је мало мање од трећине корпуса!); или како су нестајале збирке иза којих су остајале само „кутије“ у којима су се налазиле или регистри у којима је (за)бележено да су збирке од приложника преузете, а после никад нису пронађене; или објаснити како је „нестао“ орман са сто хиљада картица из једнога њеног сектора; или како су из Академијиних подрума изношена и бацана (или „на кило“ продавана) сва стара научна издања; или која је „сила уредила“ да се („у подруме доње“) склони и забаци она „техничка справица“ у којој се („у електронској форми“) нашло оних напред поменутих четири милиона и двеста хиљада картица; и да ли се све то може означити друкчије него као злочин над српским језиком и српском културом; и да ли је случајно да је све то страдање почело кад су из Академије прогнати Институти — да би се по њиховим кабинетима могли раширити академици-занатлије, тј. бескућници до чије свести није допирала реч оних посленика који су „научне радионице“ (тј. „кабинете“) имали у својим домовима, а у Академију долазили као у „причаоницу“ (или, истинитије речено, „брбљаоницу“). Да би у тим кабинетима, пречишћени од елементарне памети, могли почети да чекићају и по српском језику и по његовим носиоцима, по истим оним правилима по којима су то (током XVII–XVIII века, рецимо) чиниле три генерације католичких попова сабирајући из свих европских библиотека, архива, цркава сва сведочанства о Илирима, пренели их у Музеј Илирика у Болоњи и тамо им се – изгубио сваки траг.
Као што се у САНУ затура сваки траг српској памети, а припрема простор за ону Клауса Шваба — коју ће служинчад Ане Брнабић из редова академика-занатлија унети у подруме САНУ, при чему би у такву служинчад ваљало укључити макар двадесетак оних из реда „медицинских бесмртника“. С тим што би се за њихову памет морао заинтересовати и јавни тужилац (и то „по службеној дужности“) и припитати их какве су то „протоколе“ они дотурили др Кону и његовом министру здравља и овластили их да у ковид-болницама (за 730 дана „ратовања“) пострељају 147 лекара и не зна се колико (хиљада?) пацијената, овластили их да пацијентима буше плућне марамице и дијафрагме, да отварају телефонске линије за цинкарење лекара (и апотекара) који су, „у домаћим условима“, без интубирања и респиратора, сасвим лако лечили своје пацијенте; и кад ће неко за сва та убиства бити осуђен макар као за „злочин из нехата“ (ако се већ тешко може веровати да „медицински бесмртници“ — нису знали шта раде).
Њима би се, уз све то, могли додати и неки други „специјалци-бесмртници“, а ја овде издвајам оне из „гео-наука“ и „екологије“ (ово друго понегде се означава и као „заштита животне средине“). Ти су мајстори, рецимо, поучили неуку министарку „за заштиту животне средине“ да утврди да је Србија („у том смислу“) постала „европска каљуга“, да има најзатрованије воде у Европи (до српске еколошке свести још није стигла вест да се „тамо негде“, уз пречистаче памети, могу пронаћи и пречистачи отпадних вода), да Србија има 3.500 (регистрованих!) дивљих депонија и, зато, најзатрованије земљиште у Европи (а највећа од тих депонија нашла се, ето још једног чуда, на најважнијем европском археолошком налазишту — у Винчи, при чему она баш и није „дивља“ и само јој се догађа да покадшто мало подивља).
И да ће, због свега тога, Рио Тинто, Зиђин и Данди мало шта моћи набацити на Србију као на највеће европско — ђубриште. Приређено по Анином и Зоранином пројекту, уз благослов њихове Трилатералне комисије и уз рецензије српских „гео-/еко-академика-занатлија“.
И све то — зарад очувања „зелене Европе“.
*
Драги Миро, веле ми људи да си се на мене мало љутнуо, али би, процењујем, било мудрије да си покушао да о понеком проблему о коме је овде реч проговориш макар разложније од онога како их ја посматрам. Ти си ме позвао да нешто кажем о Павлу Ивићу, ја рекао да је њега уздигла школа коју су, у међувремену, разарачи српске памети „извргли у школу која је убила његовог унука“. И да се то десило „тек који дан“ пре него што је мали Коста (као „велики“) пострељао своје другаре у „Рибникару“, то учинио револвером који му је дотурио министар, а руку му придржавали министарски асистенти из реда академика-занатлија.
И да, драги Миро, не заборавим једну ситницу: кад откријеш где се затурило оних милион и осам стотина хиљада картица грађе за Српски речник, провери да ли ће се за њих наћи место у старом пространом Белићевом кабинету.
И могао би се распитати код надлежника како би се докони академици могли замолити да се иселе из својих кабинета. И да се у њих врати — наука коју су из њих прогнали.
Драгољуб Петровић / Васељенска
* * *
Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Извор: Васељенска :: © 2014 - 2023 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.