Оно што би свакако, уз то, требало имати на уму јесте и то ко и како позива на референдум. У том смислу, све може бити врста игре у којој се, у ствари, путем иницијатора референдума властима омогућава да ту иницијативу у јавности представе управо и једино „политичким капиталом“ овог иницијатора због чега је и саму идеју референдума могуће лако медијски компромитовати. Тако, уколико, као што је овде случај, на референдум позива странка која жели Србију у Европској унији и чији председник НАТО не доживљава као терористичку организацију већ као неког партнера са којим треба сарађивати и разговарати, јасно је на који се начин може у јавности представити и уопштити „ко су ти што хоће референдум и за шта се залажу“. Разумљиво је да они који желе да буду сарадници и партнери ЕУ и НАТО не могу ићи дугим путем сем оним које Косово на крају води у независност јер на који би се уопште други начин ова сарадња и партнерство остварило.

Уосталом, у јавности се Јеремић и његова странка позиционирају као нека народна грађанска патриотска европска опција (што је оксиморон ако посматрамо данашње изједначавање речи Европа и ЕУ), а то довољно говори о дотичном, јер знамо по његовој политичкој каријери да су његови потези потези у корист интереса Запада, односно „Србије на том Западу“, што смо добро видели и током недавног пропагирања Ковид агенде (о Јеремићевог „министровања“ спољним пословима и његовом „погрешно постављеном питању“ пред Међународним судом правде у Хагу, поводом легалности Декларације о независности тзв. Републике Косово, те Јеремићевом „министарском“ ставу да ће се Србија придржавати мишљења тог суда, да и не говоримо).

С друге стране, као што  је добро познато, основни механизам Запада према Србији јесте принцип прављења подела у друштву и народу, стога је Вучић (који је, на српску срамоту, својевремено у јавни политички српски дискурс, први пут у  нашој историји, унео разматрање примене нацистичког принципа убијања 100 за једног) и доведен да разбије тај, назовимо га, српски национални корпус гласача и подели га. Наравно, он то није могао да тај исти национални корпус гласача није то хтео и на то етапно пристајао. Кад говорим о овом процесу прећутног пристајања на уништавање нашег друштва, не мислим ту на аутошовинисте, другосрбијанце. Не. То за мене нису ни Срби, ни хришћани, тако да од њих и очекујем само најгоре, па стога они у овој причи и нису важни. Овде говорим о онима који себе сматрају Србима и православцима, славе славе и причају о дедовини и традицији, али воле Вучићеве евре помоћи, гледају како да се запосле или „обаве посао“ преко странке „јер другачије и не може“, и подржавају га јер, је ли, „нема бољег“, јер „он има резултате“, јер се „он бори колико може“, јер се „Србија гради“, или су тобоже уздржани и „не би да се мешају у политику јер има ко то зна боље од њих“. Такви су у ствари прави проблем нашег друштва, и ти и јесу спремни да издају Косово, а тиме и Бога Живога. Они то, разуме се, неће рећи тако, већ ће понављати флоскуле о „заједници српских општина", о томе да „их нећемо званично признати" и слично, но јасно је свима, чак и потпуно глупим људима шта значи овај француско-немачки план. Стога,  мислим да суштински више и није толико важно што је укинут цензус (осим, разуме се, што је због тога још више редукован начин борбе против окупације, против Вучићевог режима и његових отворених и прикривених партнера) јер смо као народ већински постали конформисти и опортунисти, окренувши се од искушења датих нам на Божјем путу и упутили се широком путу мамоновом. То шта смо ово постали, разуме се, дугујемо, осим бруталном властодржцу и његовим полугама моћи (полиција, судство, законодавство, извршна власт), и свим институцијама у нашем друштву, почев, и пре свега, од СПЦ, а онда и САНУ и сличних, некада битних и српских институција и организација, те разним независним интелекуталцима и њиховим кружоцима који се „чешу“ о власт и институције сваки на свој начин трудећи се да своју „интелектуалну баштину“ не ставе под сенку сумње неким „неодмереним“ реакцијама. Они готово сви, институционално и већински, подилазе властима и директно или индиректно учествују у овој погубној политици (сигурно је да негде постоји понеки појединац који ради у интересу свог народа и не вређа Бога, но питање је колико је таквих). 

Да би један народ истински био народ, потребно је да увек постоји неко ко тај народ води, да постоји јасна и дугорочна стратегија националног пута. Но, да ли ми то имамо? Наравно да немамо. Колики је збиља проценат људи међу том националном елитом нашег народа, спремних да се озбиљно конфронтирају погибељној политици српског државног врха, и истуре се у први план (што значи да су неки сличан подухват и извели некада а не да ми само претпостављамо како су они часни и поштени јер понекад надахнуто причају о српству када стварног ризика нема)? И зато и рекох да је та огромна већина народних вођа главни кривац за све ово што нам се дешава. Но, свакодневно срећем много обичних људе који питање КиМ уопште не доживљавају као битан проблем нити друштва, нити свој лично, док истовремено гледају да ућаре шта могу у овом општем безакоњу и безумљу које је Вучић поставио, а његовим полтрони прихватили и раширили, као модел живљења у Србији. Људи се буне (врло ограничено) само кад је нешто у најужем смислу њихов проблем, кад се њима нешто лично деси (колико год тај њихов проблем објективно посматрано био баналан), и ту престаје било каква жеља за разговором, иницијативом и акцијом ка добру. И, руку на срце, колико год да некога од нас то погађа, јасно ми је да је већини народа тешко да се брецају на неправду у друштву ако су се и сами окористили или се још користе о режим и конформистички пливају у том режимском муљу, или ако раде у иностраним компанијама (а које и јесу у функцији окупације Србије) па онда „морају“ да ћуте и спусте главу због кредита и хипотека. Опет, то им није оправдање, јер ако јесте, онда џаба нам све.

Захвалан сам што ми је Бог дао да будем део српског народа, знајући сву муку коју овај народ преживљава вековима и истрајава на путу Божјем. Нисам никада превише очекивао од народа јер смо ми људи слаба бића, али исто тако никада нисам мислио да ће људи овако слепо и у оволиком броју са осмехом на лицу да ћуте на Вучићеве поступке. То заиста не могу да прихватим без страшног разочарања. И да будемо јасни, није то аутошовинизам. Не мислим да је неки други народ боље и не мислим да би ми негде другде било боље, нити то тражим или томе тежим, просто гледам људе око себе и то видим. Не ценим себе и наш народ према другима народима (да ли смо бољи или гори), већ према ономе што бисмо морали да будемо с обзиром на то шта је српски народ био и шта је, Богу хвала, изродио, а ми у данашњем времену просипамо и бацамо пред свиње. Зато народ сматрам кривим, а кад кажем народ мислим на ту пасивну и активну већину која ће, очигледно, да се сложи с тим да се, усвајањем овог сатанског плана, постепено протерају сви Срби са КиМ, јер ће они тако моћи да задрже своје плате и пензије које им исплаћује ММФ истовремено задужујући им и унуке. Никада народ нисам сматрао глупим, а посебно у данашњем времену када је свака информација доступна, да бих поступања или непоступања народа оправдавао неинформисаношћу или немогућношћу да се информише о истинитом стању ствари. Јер, кад људима нешто треба (посебно кад треба да се заради) наћи ће информацију и у космосу а не на интернету, но кад нешто не би да чују и да „чачкају“, онда се праве да су неинформисани да би сутра могли да кажу како нису знали, како су их обманули и како би оправдали себе (пре свега пред самим собом мислећи да ће се тако оправдати и пред Богом).

Шта, стога, радити уколико референдума буде, то заиста јесте питање. Оно што је свакако за претпоставити јесте да ће онај део гласача (националне мањине, атеисти, другосрбијанци, вучићевци свих боја (од преобучених комуниста и милошевићеваца до квазинационалиста и несрећника који, каквог ли само безумља, и сопствену политичку организацију називају једним од имена Христових), „грађанисти националисти", западна дијаспора и слични), изађу ли на референдум, гласати у великој већини за овај план који води у предају КиМ, док ће истовремено из већ помињаних институција ићи, ако не отворено позивање на предају и објашњења да од овог плана бољег нећемо добити, а оно да ће, уз „одмерене изјаве“ кренути игра „глувих телефона“ са разним флоскулама у којима нико неће позвати да се гласа против, али ће се „ужасавати рата“ који је, је ли, уз „сигурну беду и сиромаштво“, једина

алтернатива овом плану „па, стога, треба добро размислити“ (што све, разуме се, може довести до великог броја апстинената). С друге стране, сасвим је извесно претпоставити да ће се паралелно водити кампања да се што више подели и збуни онај други део народа (колико год да га уопште има), те ће, у том смислу, највећу игру одиграти, уз те институције, и разни појединци, у обичном народном говору познати као „удбаши“, те ће неки позивати да се изађе, неки да се не изађе и слично, уз разно-разна, често двосмислена или бесмислена, објашњења. И то ће све бити, као и досад, део плана властодржца који ће спроводити или његови људи или ће он искористити оне друге против њихове воље користећи их као тзв. корисне идиоте у овој игри прављења подела у народа.

Када је био прошли референдум (за који сам јасно говорио да ће бити пропаст ако не изађемо и гласамо против), али и када су били избори за које су многи позивали на бојкот, нагласио сам у више наврата, да суштина није само у томе да ли изаћи или не изаћи, већ у томе шта након тога. У том смислу разни „удбаши“ су у великој мери одиграли своју игру јер је требало смирити савест људима ако не изађу, па је давано популарно објашњење како се изласком на изборе или референдум даје „легитимитет властима“. Но суштина није била у томе, већ да они који су позивали на бојкот, нису имали (или нису ни хтели да имају) никакву опцију шта после, односно шта када избори прођу а ми их бојкововали (што видимо сада на основу тога где смо). Њихов циљ је био само да смире савест људима и да ови могу да живе са самим собом кад легну у кревет и да не разбијају главу због тога што не постоји никаква даља стратегија у борби против окупације и Вучића. Тако је и сада. Подржавам свакога ко има стварну стратегију за одбрану која се не завршава на томе изаћи или не изаћи на референдум. Ми можемо и победити на референдуму ако не будемо знали да то одбранимо. Тако да је више-мање то-то: шта ти вреди да гласаш ако ће те покрасти после или ако немаш неку даљу стратегију кад референдум прође а твоја опција изгуби, односно шта ти вреди да не гласаш ако немаш неку стратегију и вид стварне и делотворне борбе кад референдум прође без тебе, јер апстрактно питање легитимитета не значи ништа ако се дозволи предаја КиМ. 

Поставља се, наравно, у теорији још једно изузетно важно питање да би се уопште размишљало о референдуму. Наиме, да ли би уопште био уставан такав референдум (на којем се гласа о плану који омогућује рушење интегритета и суверенитета Републике Србије и којим се омогућује делу територије Републике Србије да уђе чак и у УН) и да ли би се као такав и могао одржати? Да ли је уопште уставно расписивати референдум о усвајању неког плана којим држава суштински престаје да штити људска права својих држављана на делу Републике Србије, на Косову и Метохији, јер ће усвојимо ли овај план,  сви ти држављани бити у држави другог имена која ће бити у УН и под том страном влашћу без икакве правне заштите Републике Србије?

Како је уопште могуће, посматрајући српски устав, да се људи изјашњавају о томе да се укине државна заштита људских права једном делу становништва који живи у матичној држави?

Но, ко би о неком таквом потенцијалном уставном питању требало да одлучује? Па, зна се – Уставни суд. Онај исти суд који је одбио да се мериторно изјасни о неуставним Бриселским споразумима који су у великој мери створили ситуацију у којој се КиМ сада налази. Јасно је каква би њихова одлука била – било да заиста донесу одлуку, било да и овога пута одбију да раде оно због чега су ту где јесу, а то је да штите устав. То је један зачара круг, тачније окупација на делу кроз све институције наше државе. О разним „техничким питањима“ сулудо је и говорити, као што су она како ће и да ли ће бити спроведен референдум и на Косову и Метохији (јер је Вучићева власт већ одавно одустала од организације одржавања било каквих српских изјашњавања на самом КиМ, било то избори, било референдуми), ко би га на КиМ организовао и контролисао јер тамо ни нема, законски посматрано, локалне и покрајинске српске власти јер нису ни одржавани српски избори (већ само тзв. „косовски“ на које је Вучић позивао људе да изађу) те формално нико ни не би био надлежан да то тамо одржи, затим, на основу којих тј. чијих докумената би се гласало на КиМ, да ли би се то посматрало и организовало као гласање „у дијаспори“ у организацији и уз обезбеђење „међународног фактора“ и слично.  

Зато, свако од нас јесте веома важан и веома је битно шта говоримо и радимо, колико се истински боримо за Косово и Метохију, и неизмерно је значајно да урадимо све што је у нашој моћи да овај сатански план не буде усвојен и примењен. Узмите, на пример, да сада неко битан у нашем друштву, неко ко има одређени друштвени или црквени значај и моћ, изађе у јавност и каже како сви они који пристају на овај план тим својим пристајањем (или одбијањем да против овог плана јасно устану) директно учествују у извесном даљем геноциду над српским народом на КиМ, у етничком, културном и историјском чишћењу Срба са КиМ (што ће извесно у још већем степену него што је то сада уследити након што Косово уђе у УН а Србија се томе не буде противила, што и стоји у овом плану). Сигуран сам да би такви јавни наступи променили многе и охрабрили би их да и они учествују у гласном и одлучном одбијању овог монструозног плана, састављеног од наших несумњивих и доказаних непријатеља, који нас води у национално самоубиство. Замислите да то каже патријарх СПЦ, да уопште имамо патријарха који је стварни бранилац Православља (https://vk.com/id556620771?w=wall556620771_19) и православних Срба где год да се налазе, и који није као неки „најамник“ који „бежи“ „и не мари за овце“ (Јн. 10, 13) (што је јасно показао пре само неколико месеци предавши са својим владикама „аутокефално“ читав српски народ, Српску Православну Цркву и српску историју у Македонији у руке Титове цркве, у руке непокајаних расколника и јеретика (http://kmnovine.com/2022/06/22.html)). Но, нажалост, таквог патријарха немамо. Такође, чак и многи интелектуалци који су искрено и срцем за одбрану Косова и Метохије, остају, на нашу жалост, у оквирима врло ограничене, теоријске приче како треба бранити суверенитет, устав и слично, а не говоре о суштинским последицама по цео народ, по људе и њихову душу. Стога, тако, и друга страна, која на све начине желе да прогура овај сатански план, такође прича о суверенитету, тј. да се тим планом не руши формално суверенитет, не крши устав и слично, и при томе та друга страна (за разлику од прве) има сву могућу медијску машинерију не би ли „спиновала“ и збуњивала људе.

Тако да уколико се институције и значајни појединци не ману интелектуалних сентенци и интелектуалне „одмерености“, и не кажу људима да ће жестоко окрвавити сопствене руке и огрешити своју душу пристану ли на овај план, ништа се добро по нас и наш народ неће десити.

Остане ли се на флоскулама и општим местима која, је ли, имају „две стране“, само ће се олакшати људима да „преломе“ погрешно, јер је већина народа, како то изгледа сада, спремна да се полакоми и „реши се“ питања Косова због „будућности“ али само да се „то тако не назове“ и да им то неко и „званично потврди“. Још кад, као што рекох, таквој одлуци обилато кумује врх СПЦ (који је одликовао Вучића због „његове лавовске борбе за Косово“), који одбија да јасно каже да је овај КОНКРЕТНИ тзв. француско-немачки план – план краја Србије и Срба на КиМ, јасно је шта нам следи. И то све због кукавичлука и среброљубља. 

Замислите како би реаговале неке друге државе у Европи да им се дешава оно што се дешава нама? Не морају то бити најутицајније државе, већ било које друге. Замислите да Мађарској или Словачкој или Финској неке друге државе данас противправно признају део њене територије као независну државу? Да ли би ћутале? Да ли би прекинуле дипломатске односе са тим државама, да ли би протерале њихове амбасадоре, или би барем увеле визе за њихове грађане? Да ли би, можда, ставиле те државе, које су им на тако отворен начин удариле на суверенитет, на неку своју јавну листу, на пример, држава које подржавају тероризам или их барем прогласиле непријатељским државама? Да ли би иностране званичнике, посланике и јавне личности које су тим признањима допринеле, такође ставили на листу непожељних особа? Да ли би можда прогласиле стање окупације дела своје територије? Да ли би државе којима је нападнут суверенитет као и нама можда направиле војни савез са државама које их подржавају, или би напротив као власти Републике Србије „размишљале“ о томе да уведу санкције и истовремено гласају у УН против највећег свог савезника, Руске Федерације, док војницима и официрима непријатељских

држава у оквиру НАТО које су нас бомбардовале и окупирале нам КиМ Република Србија дају имунитете од било какве кривичне и материјалне одговорности док слободно прелазе и прелећу преко територије наше земље? Да ли би можда државе којима је нападнут суверенитет (као и нама) запретиле сви тим држава (које су део њихове територије признали за другу државу), да ћи и оне признати захтеве које било ко упути за признање независности неког дела, региона, кантона или покрајине у њиховим државама, без обзира на то да ли би такви захтеви били у потпуности правно неутемељени (као у случају Косова)? Па, није ли принцип реципроцитета, такође, чест дипломатски начин деловања? Замислите када би само постојала реална претња од тога да разни сепаратисти широм света добију могућност да их призна неке држава чланица УН уколико то затраже, па да онда почну и међусобно да се организују и признају? Да ли би тада неко ставио прст на челу и рекао, зашто бисмо или зашто смо уопште и признавали ту лажну државу измишљеног назива „Косова“, ту земљу која припада по свим међународним законима Републици Србији? Но, не, ми се понашамо као да се ништа озбиљно не дешава, глумимо како су нам све те државе, које су признањем лажне државе на нашој територији удариле на најгори непријатељски начин на нас, сада некакви пријатељи, сарадници, комшије, партнери, отварамо међусобно привредне и културне центре, делимо њиховим званичницима светована и црквена одликовања и држимо им здравице. Не, то су нам непријатељи, исти онакви какви бисмо ми били њима да смо ми на неком делу њихове територије признали другу државу. И ту у ствари лежи лицемерје српских властодржаца, али и народа који то не кажњава (било парламентарно, било ванпарламентарно), па се тако пријатељем и сарадником сматра неко ко је извршио и ко већ више деценија подржава разбијање твоје државе, етничко чишћење, биолошки и културни геноцид над твојим народом, бесрамно фалсификовање твоје историје, пљачкање природних богатстава и ко зна шта све још не. Шта више ту има да се прича.

Аутор: Предраг Јакшић

Докле год такви људи буду водили нашу државу, нашу Цркву, наше институције, и докле год такве активно и пасивно буду подржавали милиони грађана на истом смо путу – путу који води ка потпуном уништењу и наше државе и нашег народа, јер тај народ и та држава који без продатог и предатог Косова и Метохије, тиме и без Бога, буду постојали сутра, неће бити српски народ и српска држава без обзира како се буду звали. То је истина коју не могу многи да прихвате и лакше им је да верују у лажи и да се самообмањују, истовремено знајући јако добро да је све то лаж и самообмана али и поред тога чврсто држе главу у песку. А тај је песак само посип по којем Запад вршља испуњавајући континуирано своје анималне потребе.

О питању шта издајом Косова и Метохије остављамо у наслеђе поколењима за нама и колико грех им сваљујемо на душе, сувише је страшно и писати.       

* * *

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2023 ::    Хвала на интересовању