Угроженост Срба на Косову и Метохији није никаква новина већ, како видимо, континуитет, свакодневница, начин живота. Ипак, чини се да догађаји често могу да се издвоје у одређену "фазу" која сваки пут у себи носи и важну поруку.

Барикаде подигнуте на северу Косова и Метохије крајем прошле године нису штитиле само Србе на северу већ и Србе на целој територији Косова и Метохије. Видевши докле је актуелна власт у Србији попуштањем довела шиптарске сепаратисте на северу КиМ и да су Срби у том делу тако постали угрожени до крајњих граница, си су били убеђени да ће овај пут издржати и председник Србије, Александар Вучић, који се у сваком свом обраћању позива на народ и истиче како он ради за народ.

Што се тиче Срба са севера они су били спремни да оставе и своје животе бранећи своје и себе на барикадама али ипак, уместо било какве подршке, Вучић је сам одлучио да барикаде буду уклоњене иако ни један од захтева, који су уједно били и гаранција опстанка Срба на северу КиМ, није испуњен. Тако су Срби предати на милост (мање) и немилост (много више) екстремиста из редова шиптарских сепаратиста.

Тако је страдање и почело.

Баш на Бадњи син погинулог терористе и припадник "Косовских безбедносних снага" Азем Куртај из Качаника, пуцао је на два брата из села Готовуша јер су носили бадњак, Стефана и Милоша.

Те ноћи, враћајући се са поноћне Литургије уочи Божића, од стране осморице Шиптара нападнут је и претучен Стефан Томић из Клокота.

Неколико дана касније, 22. јануара, у селу Суви До надомак Косовске Митровице напднут је Лазар М., дечак који је шешака кренуо до града.

Чак и за оне који верују у случајност, а случајности нема, ово је сувише. Да у једном месецу буду нападнути они саименима Стефан Милош, Лазар... овакве, "тихе поруке" није увек лако тумачити и нема сигурног гаранта тачности било каквог тумачења али нека се неодољиво намећу.

Стефан Немања био је родоначелник светородне лозе Немањића, а када је о Косову реч имена Милоша и Лазара ни коме не треба додатно појашњавти.

Није ли онда то показатељ погубног снисходљивог става српских власти и последица које он има по српску држву, народ  ињихову судбину будућност? Нападнуто је оно најсветлије и најсветије што Срби имају, наапднуто је оно што ретко који народи имају а по нешто од тога ни један други народ нема. Не показује ли нам се да је наша светла страна прошлости бисер бачен пред свињу које сада оне чији је тај, бисер, растржу?

Да појаснимо, Светог Стефана Немању. Свете косовске мученика кнеза Лазара и Милоша Обилића ни на земљи нису могли да победе духом и понизе их а тек то не могу сада на Небу одавде, из блата овог пропадљивог света. И ти напади нису на њих већ су одраз суштине онога што се дешава српском народу, сликовити приказ његовог стање али и његове страшне будућности која га чека уколик дозволи да Косово и Метохија буду издани.

Чини нам се да је све то што се дешава упозорење на оно што ће уследити ако немо посматрамо да власт чини оно што је најавио Александар Вучић, да ће издати Косово и Метохију и то чак не ни као што раније тражио, тачније вапио "дајте нам било шта" да би могли да га издамо и "оправдамо" се пред народом. Не, овај пут се на о спрема потпуно ни за шта!

Нису Србима Косово и Метохију дали ни Резолуција 1244, ни било какве комисије, договори, споразуми... па нам их неће ни отети. Косово и Метохију дао је Бог српском народу преко владара и мученика који су се тога удостојили а ми смо само почаствовани да то наследимо. Ипак, иако нам га споразуми не могу отети, можемо га ми сами одбацимо, одрећи се и окренути леђа тој светињи на којој је у једном дану погинуло, тачније своје животе жртвовало а хиљаде српских војника и властелина да би будућа поколења живела. Од Косова до данас Срби не престају да крвљу печате Завет склопљен на том пољу јуна 1389. године али од тог дана до данас, иако најдуже под турском окупацијом, иако најдуже отуђено оно никада није било изгубљено за српски род. Није јер српски род није одустајао од њега! Одустанемо ли данас, изгубићемо га али ћемо са њим изгубити и прошлост, и будућност, изгубићемо живот и на ономе али и на овоме свету. Крај ћемо дочекати као везано робље које је без трага одвођено у Малу Азију неповратно.

Али, шта ћемо једног дана кад се наше душе неминовно сретну са погледима светог Стефана, Лазара и Милоша? Дозволимо ли издају, тек тада ће наше муке заиста почети.

Уреднички колегијум КМ новина

---

---