Сада, захваљујући и труду породице Ковић, највећа новинарска организација у земљи може у руковођењу да рачуна на мешавину искуства, лицемерја, лажи и државне интервенције.

Милош Ковић

---

Честитам Милошу Ковићу што му је пријатељ који се „гади фотеље“ постао председник Удружења новинара Србије. Сада из фотеље државног функционера, с државном платом коју новинари могу само да сањају, води највећу новинарску организацију у земљи. Ковићу честитам и што му је отац изабран за члана Управе Удружења. Да је поштовао правила историјске науке и да је имао поштења, Ковић би читаоце „Печата“ – осим чињенице да му је пријатељ кандидат за председника – морао да обавести и да му је 83-годишњи отац кандидат за функцију у УНС-у, на предлог Ковићевог пријатеља, и да то може да утиче на његову објективност кад пише о Удружењу.

Сада, захваљујући и труду породице Ковић, највећа новинарска организација у земљи може у руковођењу да рачуна на мешавину искуства, лицемерја, лажи и државне интервенције. То лицемерје видели смо и чули у говору Ковићевог пријатеља на изборној скупштини УНС-а, када је између два јецаја изговорио ужасну лаж о колеги Петру Јеремићу, који није био присутан и који је, кад је чуо шта је речено, саопштио да је реч о „најодвратнијој могућој лажи“. Није му то било први пут да Петра Јеремића злоупотребљава у својим лажима. Урадио је то и прошле јесени на седници Управе, када је – и тада кроз сузе – закукавао за његовом судбином, лажући да је Јеремић напустио Удружење због неког другог, а не – како је сам Јеремић рекао – због тога што је генерални секретар Нино Брајовић од Удружења направио приватну фирму за себе и своју супругу.





Ви сте, Ковићу, прећутали позицију свог оца у Удружењу и то ко је њега предложио за функцију. Али има ту још чињеница с којима ратујете, падате под њиховим теретом, али (за поштовање је тај труд) настављате да се борите, измишљајући нове оптужбе без доказа.

РАЗУМ И ОСЕЋАЈНОСТ

Дакле. Ви сте, Ковићу, не ја, дозволили да вам емоције утичу на расуђивање и тиме прекршили основно правило своје професије. Толико образовања да знање основе историјске науке имам, хвала на питању.

Ви сте, Ковићу, не ја, изнели у јавност оно што сам написао у поруци члановима Удружења на Косову и Метохији, само њима. Онда сте ме, заједно с оним ко вам је интерну преписку доставио, напали лажући да сам вашег пријатеља јавно оптужио за „сепаратизам“. Потом ме је ваш пријатељ, пионир „мимикрије“ у новинарству (како сам каже), пријавио државној Радној групи за безбедност и заштиту новинара као главну претњу српским новинарима на Косову и Метохији. Замислите то! Новинар из новобеоградских блокова (не с Врачара, Ковићу) већа је претња новинарима на Космету од Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја, Кадрија Весељија или Аљбина Куртија. Од свих њих заједно.

За Живојина Ракочевића је Београд, чини се, једини кривац за стање на Косову и Метохији. Хтео је Ракочевић да УНС прошле године осуди „Вечерње новости“ због репортаже с Кошара, да УНС каже да су београдски медији одговорни за угрожавање безбедности Срба на Косову. Када смо то одбили да урадимо, уследио је напад на мене и колегинице из НИН-а и „Вечерњих новости“ које су биле у Извршном одбору Удружења и које су такође биле против издавања таквог саопштења. Наредни напад групе око Ракочевића уследио је када смо тражили да се коначно истраже убиства и отмице српских и албанских новинара, злочини за које су одговорни терористи и њихови наследници на политичким функцијама у Приштини. Тада нам је група око Ракочевића запретила да ће нас пријавити тужилаштву.

Која је то врста патриотизма, историчаре Ковићу? Она која се не сипа у трактор, али за џип није лоша?

Када смо у Удружењу почели да постављамо питања и тражимо податке о високим платама генералног секретара и његове супруге, о енормној амортизацији за коришћење сопственог аутомобила, о трошковима за реконструкцију који никад нису оправдани, о уговорима које је генерални секретар потписивао с државним фирмама без знања и овлашћења председника, о томе ко је и како регистровао УНС као међународну организацију у Приштини и ко је, без овлашћења и одлуке Управе, отворио рачун у Приштини, уследио је најжешћи, овај последњи напад, коме сте се и ви придружили.

Чињеница је да је Будимир Ничић тражио да Друштво новинара Косова и Метохије постане посебно правно лице, то сте могли и сами да утврдите да сте урадили посао историчара, разговарали са сведоцима и проверили документа. Чињеница је и да су га у томе подржали Живојин Ракочевић и Нино Брајовић. Управа Удружења новинара Србије одбила је тај захтев и тако сачувала јединство УНС-а. Шта ће урадити нова Управа, у којој је и ваш отац, кад добије нови захтев Ничића да се огранак УНС-а одвоји?

Претходно је, још 2014. године, Будимир Ничић уписао Удружење новинара Србије као страну организацију у приштинском регистру невладиних организација. То је учинио на своју руку, без сагласности Управе УНС-а и кршећи статут Удружења. И то је лако утврдити, Ковићу. Да је Ничић имао било какав доказ да је УНС одобрио овај нелегални упис, одавно би га показао. Уместо тога, он потура овлашћење које је у децембру 2014. године тадашња председница Љиљана Смајловић дала Маријани Симић и Предрагу Радоњићу да отворе рачун у пословној банци на Косову. У овлашћењу не пише да су они дужни да отворе рачун у Рајфајзен банци у Приштини. Зашто није отворен, на пример, у Комерцијалној банци у Косовској Митровици? Зашто то овлашћење никад није заведено у архиви Удружења? Ко је имао интерес да ово уради? Могао би ваш отац, Ковићу, да постави то питање на првој седници Управе, ако је породици Ковић толико стало до Косова и Метохије.


ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИК

Хоћете ли и даље негирати да је Ракочевић на јавној функцији? Па, то не негира чак ни „његова“ Агенција за спречавање корупције, а он не показује намеру да одустане од своје државне функције, све причајући како се „гади фотеље“. Толико се „гади“ да више од десет година иде с једног на друго буџетско намештење.

Држава се на скандалозан начин умешала у изборе за председника Удружења новинара Србије. Прво сазивањем хитне седнице Радне групе за безбедност и заштиту новинара с лажном оптужбом да сам угрозио безбедност Живојина Ракочевића, а затим мишљењем Агенције за спречавање корупције да јавни функционер Ракочевић може да буде председник Удружења. После скупштине УНС-а ваљда је свима јасно колико су истините биле тврдње групе око вашег пријатеља да сам у Удружење учланио 500 људи који ће гласати за мене.

Шта смо добили после дводневне изборне скупштине УНС-а? Србија је једина земља у Европи у којој највећу новинарску организацију води државни службеник. Помогли сте, Ковићу, да се УНС врати у неславну прошлост, када је држава управљала њиме, када је ћутао на притиске и претње новинарима, када су шефови тог удружења окретали главе док је држава затварала новине и радио-станице. И сада су ти исти новинари и уредници из деведесетих гласали за Ракочевића, иако су у пензији више од двадесет година, а до гласачких кутија за несигурне руке водио их је Нино Брајовић.
Питајте ме слободно, Ковићу, ко су ми пријатељи. Не кријем их и, за разлику од вас и вашег пријатеља, не наплаћујем пријатељства. Исто тако, не кријем ни где сам и с ким у прошлости радио, ни ко и како финансира „Пиштаљку“, чији сам главни уредник (неки од тих донатора су исти они који су платили вашу стипендију у Енглеској). Моје деловање је јавно, новинар сам, од новинарства живим. Не кријем ништа, за разлику од вашег пријатеља.

После вашег одговора сигуран сам да знате шта сте урадили и да нисте неинформисани, како сте рекли неким пријатељима који су вас упозорили да сте изнели нетачне наводе о мени.

Сада гледајте шта ће се десити с Удружењем новинара Србије и Србима на Космету. Нећу вам дозволити да се сутра правите изненађени.

Аутор је главни и одговорни уредник „Пиштаљке“