"Подмукло Антић убацује семе сепаратизма и тамо где га нема (или га има у занемарљивом степену) све објашњавајући то „логиком“ – има већински Срба – српско је, нема већински Срба – није српско."

---

Када је пре неколико година Александар Вучић покренуо тзв. унутрашњи дијалог како би добио подршку у јавности значајних појединаца, интелектуалаца, институција (на послетку и народа) за промену Устава, те за планирану предају Косова и Метохије албанским терористима и за признавање тзв. државности те лажне државе Косово, први који су се јавно укључили у тај унутрашни дијалог били су тобоже велики противници режима и самог Вућића драмски писци и академици Ковачевић (који је рекао да ми немамо више деце да иду у рат) и Симовић (који се запитао шта бисмо ми са Косовом чак и да нам га врата), те историчар Чедомир Антић наглашавајући да ми више намамо шта да изгубимо на Косову. Тај је унутрашњи дијалог прошао, Вучић наравно није добио подршку народу за издају Косова и Метохије и поред подршке оваквих и сличних естаблишмент интелекуталаца. Вучића то, разуме се, није спречило да настави парцијално, етапно предавање и преношење различитих овлашћења на тзв. привремене органе на Косову, играјући на карту – мало по мало док не буде прекасно да се све то врати. Стратегија је јасна: када једног дана буде свима кристално јасно шта је Вучић све урадио за државност те лажне државе на српској територији биће касно, и то ће све већ бити постистина (истина која је прошла) и као таква више неће бити важна - постојаће држава Косово и биће узалуд плакати за проливеним млеком. Међутим, и уз сву бруталну силу, медијску цензуру и помагаче из редова другосрбијанских интелекуталаца и из редова лажних патриота, Вучићев план иде много споро, па је потребно ту и тамо све то убрзавати. Владимир Костић, актуелни председник сада срамне институције која се зове Српска академија наука и уметности, повремено се јави не би ли рекао како Косово није српско. Тако је Костић својевремено рекао оно чувено да Косово ни дејуре ни дефакто није српско, иако је оно још увек дефакто, а посебно дејуре српско. Оно је српско јер власти те лажне „републике“ не могу ни дан данас да ураде ништа што се тиче суверенитета „своје државе“ а да претходно није било добијено потписано одобрење Београда, због чега су све ове године и трајали неуставни Бриселски споразуми на основу којих је Вучић (пре њега Тадић) етапно потписивао и предавао одређене надлежности терористима из Приштине баш да би они дефакто могли да раде оно што ради (као што је „косовска полиција“ на северу Косова и Метохије, „косовске“ личне карте и слично). Да су они дефакто држава ништа им за то не би било потребно од „суседне државе“. Последњи пример јесте недавно Вучћево предавање електорпривреде у њихове руке. То је све доказ да је Косово и Метохија дефакто и даље српско, док је дејуре оно неспорно српско и то може да потврди било ко ко и елементарно познаје међународно право. Но, на једну од тих нових Костићевих велеиздајничких изјава да Косово није српско јавио се, тобоже да би ову изјаву оспорио, нико други до учесник Вучићевог унутрашњег дијалога историчар Чедомир Антић. Некако, кад је тешко одбранити издају Косова и Метохије увек се ту појави баш он. То је она „пријатељска ватра“↗ која треба да збрише све што је српско на Косову и Метохији док се то српско брани од непријатељске ватра као што је Костићева. Јасно је свима да је Костић изгледа као јастреб који својом изјавом несумњиво изазова револт код народа који је противник некаквог „независног Косова“, да би онда „умерени патриота“ све то објаснио другим речима али са истим смислом.

Оно што је Антић рекао могли бисмо поделити на осам засебних тачака.

Прва тачка његове мудролије јесте да неки део државе не припада тој држави ако на истом већински живи неки други народ. Тако Косово није српско јер тамо живе већином Албанци, како каже Антић. По овом новом Антићевом тумачењу међународног права ни Бредфорд није више британски јер су тамо сада у већини Пакистанци и ини, добар део Калифорније није амерички већ је мексички јер ту у већини живе Мексиканци и други Јужноамериканци, Франкфурт није немачки већ турски, а већи део Аљаска је инуиски јер је тамо већина Инуита па Америка нема шта да тражи. Наравно, оваква спрдња може да се настави на милион начин, но суштина је у томе да корисни идиоти или плаћеници (шта је ко заиста, то не знам) и постоје да би скретали тему са онога што је кључно а то је: међународни статус јужне српске покрајине. То је друга тачка онога што је битно у овој Антићевој изјави, и коју он покушава да сакрије. Другим речима, у причи о томе да ли је или није нешто српско Антић не помиње оно кључно. Међународни акти који су битни за суверенитет неке територије као државе говоре да је Косово и Метохија територија српске државе – то је пре свега Устав Републике Србије као државе чланице Уједињених нација и то државе коју, колико је мени познато, признају све државе које су чланице Уједињених нација. То је затим Резолуција 1244 као званична резолуција Савета безбедности Ујединњених нација и који као једини правнорелевантан орган може по међународном праву на законит начин а без сагласности саме државе Србије да промени њен статус по питању Косово и Метохије. Такође, то је (делимично) и чланство одређене држеве (овде чланство Србије и нечланство Косова) у Уједињеним нацијама јер то чланство окупља суверене, међународно признате државе и оних неколико територија које су укључене у Уједињене нације и које имају различите специјалне статусе и нису државе без обзира што њихови представници седе у различитим (али тачно прецизираним и не свим) одборима или на састанцима. То су чак и закључци Бадинтерове комисије на основу којих су статус држава добиле бивше југословенске републике. По тим се закључицима раније границе бивших федералних јединица Југославије сматрају државним гранимаца нових држава и не могу се мењати силом него само споразумом, а што је још један доказ дефакто и дејуре суверенитета Србије на Косову и Метохији, односно доказ да су Косово и Метохија српски. С друге стране, међународна признања које лажна држава Косово добија од појединих држава имају само значај билатералног односа и не утичу на општи статус неке државе у међународној заједници и у Уједињеним нацијама, већ искључиво на однос конкретне две државе. Уз то, чак ни изразито антисрпске наднационалне уније или војне заједнице као што су ЕУ или НАТО нису као такве признале Косово и немају званичан став о томе да је Косово држава и да Косово „није српско“, баш зато што један део њених чланица то Косово не признаје као државу. О две трећине становништва на овој планети чије државе не признају Косово као независну државу да и не говоримо. То што је Антић историчар не значи да не би требaло да зна ове основне ствари, чак и фах-идиот би толико проширио своје видике и ако већ прича о неком проблему барем да зна основу тог проблема и ван његове струке (кад све горе побројано већ не сматра историјом, а очигледно да не сматра).

Но, оставимо то по страни и да видимо шта је тачка три која је можда и кључна тачка ових Антићевих навода. Наиме, шта нам то каже Антић а све користећи горе наведену његову нову праксу гледања на међународно право. Антић нам каже да Косово није српско зато што тамо већински живе Албанци, али то упоређује са Војводином која није више мађарска јер ту живе већином Срби. И то је кључно. Врло подмукло овај опортуниста у причу о Косову и Метохији увлачи Војводину не би ли поручио српском роду – имате Војводину шта ће вам Косово, па не може све бити ваше, па не могу сви да пристану да живе са Србима. Подмукло Антић убацује семе сепаратизма и тамо где га нема (или га има у занемарљивом степену) све објашњавајући то „логиком“ – има већински Срба – српско је, нема већински Срба – није српско. Нећемо ни улазити у то да пребројавамо колико Срба и српских држављана других националности заиста има на Косову и Метохији јер то апсолутно не значи ништа за питање суверенитета Србије над Косовом и Метохијом (јер тај суверенитет је неспоран), но да их има многи, има их. Суштина је у пребацивању фокуса на „оно што имаш“ (Војводина) и „чувања тога“, уместо да се трошиш на нешто што по Антићу немаш (Косово). И тако би, ваљда, требало да размишља и народ – имам Војводину, шта ће ми Косово. Претпоствљамо стога да за Антића ни Рашка не би била требало да буде више српска, без обзира што она то несумњиво јесте, јер тамо је у већини народ који се (штагод да заиста јесте) не изјашњава као да су Срби. Следећи Антићеву логику овакво је тумачење легитимно и једино исправно. То је, не случајно, у складу са Вучићевим безумним предлогом да се игра „мењаже“ и да Прешевску долину да шиптaрским терористима јер тамо већински живе Албанци. Можемо тако кренути и у друге делове Србије и пребројавати крвна зрнца да закључимо где је и шта је српско, а шта није.




Четврта тачка Антићевог промишљања се своди на изостављање. И то ни мање, ни више него изостављање имена. Он Метохију ни не помиње, јасно је то, јер тако се, титоистичким рецептом, брише историја тог простора и он се своди само на оно што албански терористи сматрају Косовом, а што је територија коју је Титова хунта отргла од Србије и прогласила „покрајином“, припајајући том простору под топонимом Косово не само Метохију већ и територије тзв. „уже Србије“, како су то звали српски комунисти. Ипак, с обзиром да је Тито и поред своје страховладе био несрпског порекла знао је да ће ово „Метохија“ бити избрисано једино преко српских велеиздајника, било да су они српски комунисти, било да ће то у будућности бити разни српски активисти, сада евроунијате, било да су српски академици, научници, историчари или когод већ. Тако је, иако се покрајина званично звала Косово и Метохија, временом ово Метохија све ређе помињано, да би се данас од стране заговорника да то више није српска земља готово по правилу изговарало само Косово. Метохија је нестала као да никада није ни постојала, и евентуално се помиње само као регион Косово. Све то би неко ко је имало добронамеран или елементарно интелигентан морао да зна, а посебно неко ко је историчар.

Пета тачка је питање ауторитета. Када неко ко зна да прича полуистине, флоскуле, будалаштине, и када је то прилично видљиво, он пре свега жели да изгради ауторитет ономе што прича и стога даје штулу том изреченом преко неког другог, по могућности неспорног, ауторитета. Зато Антић и помиње Чомског. Зна Антић да је он као српски историчар свакоме ко имало размишља небитан и да је потребно стога пронаћи неку особу коју поштују чак и они који се с том особом не слажу (идеолошки, политички...). И ето га, стога, Чомски. Али не помиње Антић Чомског који говорећи о проблему Косова, прича о томе да су Срби некада примили Албанце у своју земљу и пружили им уточиште а ови су кренули да их убијају и да им отимају земљу. Не, Антић помиње један у суштини здраворазумски став странца који сам по себи ни не говори о питању независности лажне државе Косово, већ о „статусу“. Па наравно да то јесте један од најкомпликованијих проблема у свету како Чомски наводи јер нема никаквог међународноправног основа да ова лажна држава добије независност, али с друге стране постоји гола сила Америке и НАТО пакта, пре свега, који желе мимо права да окупацију туђе државе (значи једно неправно стање) насилно претворе у правно стање.





Јасно је да то не може тако, јер неће онда ни бити међународног права, зато то и јесте компликован проблем пре свега јер су људи као Чомски заговорници поштовања мађународног права. Но, Антић Чомског цитира у фалсификованом контексту, убацујћи га у своју причу о Косову и Војводини, не би ли потврдио своју тезу да се право на државност одређује према већинском становништву неке области. Тиме би сваки регион, сваки град, било које државе могао (по могућности уз помоћ оружја и НАТО пакта) да прогласи своју државност. Нека пита Чомског да ли је с тим сагласан.

Немојте, уз то, да вас зачуди што овај Антићев принцип подсећа на Титов принцип права на самоопредељење који је био унет и у Устав СФРЈ и који је и био покретач свих ратова, страдања, смрти и зла који су се десили деведесетих година. И Тито је својевремено неприродно распарчавао и „прекрајао“ државу на републике, покрајине, регионе, општине, тако да Срби где год је то могуће буду у мањини, све не би ли право на самоопредељење (и прегласавање) функционисало онако како је и замишљено – против српског народа.

И Антић је, видимо то и по овим његовим ставовима, предан настављач ове титоистичке традиције антисрпског права на самоопредељење.

Шеста тачка Антићеве логике је непостојање жеље Срба да уче албански да бисмо могли у Ђаковици или Призрену да водимо администрацију кад, како каже Антић, једном поново ослободимо Косово. Ово изазива забуну – да ли је Косово окупирано па би требало да га ослобађамо, или оно није српско јер тамо већином живе Албанци. Наравно  да Антић не сме да каже како су Косово и Метохија окупирани јер је окупација јасан правни термин и он није у свом унутрашњем дијалогу са својим председником Вучићем предложио (за разлику од неких других) да се Косово и Метохија прогласе окупираном територијом. Не би тада било никакве забуне, не би било никаких Бриселских споразумa, не би било никакве везе ко чини већину становништва. Зато Антић лицемерно прозива грађане Србије који иду на море у Грчку а неће да летују на Косову, док истовремено иронично прича о поновном ослобађању, наглашавајући како „не постоји објективна жеља и снага“ у Србији да се Косово врати. Хајде да ослобађамо. Ја сам за. Нема летовања и уживања, већ хајдемо да ослобађамо. Тешко да ће то Антић икада да каже, лакше је њему да се спрда са сузама деце из Ораховца и да ламентира над српским незнањем албанског језика као разлогом због чега Косово није српско. При томе, Антић нам не открива одакле он зна колико то Срба зна или не зна албански. Не открива нам много тога осим да му смета емпатија коју покажу људи који оду у Ораховац и однесу српској деци оно што очигледно он ни не би однео јер је то све „туристички“ и „сорошевски“. Да не улазимо у питање „снаге“ које нема да се Косово и Метохија поврате, јер зашто би неко ко тврди да та објективна снага не постоји (не каже нам шта је та „објективна снага“) наглашавао да је управо тај тренутак без снаге онај тренутак када бисмо се морали демократски изјашњавамо о проблему Косова и Метохије да то не бисмо оставили потомцима јер ко зна можда они буду имали снаге па хајде да им скратимо муке и на време се одрекнемо онога што је наше јер немамо „објективну снагу“.

Аутор: Предраг Јакшић

И за крај – седма и осма тачка. Седма тачка Антићеве логике је чисто надовезивање и у потпуности је сагласју са Вучићевом – у тренутку када је Србија никада међународно слабија јер је у потпуности окупирана људима који су постављени од стране држава непријатеља наше земље, али истовремено и у тренутку када је извесно да ће доћи до одређених глобалних, вероватно тектонскоих, промена у међународним односима и политици, Антић је за то да ми пресечемо, „преузмемо одговорност“ и „демократски“ одлучимо „шта ћемо са Косовом“ и да то питање не остављамо потомцима. Као да слушамо Александра Вучића или неког Емануела Макрона. Али чекај, како да одлучимо кад тамо не живе већином Срби и стога то није српско? Или, како демократски да одлучимо кад не постоје елементарни демократски услови за било какву одлуку? Како да одлучимо кад Уставни суд ове државе не одлучује по истим тим питањима сматрајући их политичким а не правним? Да ни не питамо одакле нама право да одлучимо о нечему што не припада само овој генерацији Срба? И можемо још милион питања поставити на које Антић неће одговорити јер он очигледно мисли да смо ми демократкска држава у којој су могућа демократска изјашњавања грађана баш као што тврди и Вучић. Но, зашто је у ствари битно ово Антићево цикрузанство око „демократског одлучивања“ које не би требало да оставимо потомцима (који ће, а извесно је то, живети у другачијем међународном положају који ће врло вероватно бити ако не про, а оно мање антисрпски)? Ту долазимо до осме тачке Антићеве логике – чак и ако се демократски одлучимо да Косово више није наше, оно ће увек бити наше „на једном вишем нивоу“. Другим речима, Антић нам је дао рецепт како да демократски дамо Косово и Метохију а да оно остане наше „на једном вишем нивоу“. Слично је и Александар Вучић 28. јуна 2020. изјавио за Видовдан одвајајући га од Косовске битке, од Завета, од Косова и Метохије и у суштини од српског народа, али наглашавајући да ће Видовдан увек бити и наш и свих који то хоће. Јасно је што је Вучић узео баш Видовдан а не неки другу српску славу, исто тако је јасно зашто Антић спаја наше демократско право да одлучимо да Косово више није наше и то да ће оно и после тога остати наше „на једном вишем нивоу“. Тај „виши ниво“ о ком Антић прича али не сме да га именује јесте Бог. Не никаква парола, већ Бог. А Бог нам је Косово и Метохију и дао и ту смо са Богом и склопили савез и дали Завет баш зато што бранећи Косово и Метохију бранимо Бога у нама. Бог нам је дао слободну вољу да се одрекнемо свега: и Косова и Метохије и Њега, али то ће на том „вишем нивоу“ о ком прича Антић бити сам силазак у Ад. Смешно је и тужно слушати српског професора универзитета како обмањује јавност све не би ли (свесно ил не) оправдао право окупатора на окупираној земљи, како би оправдао право човека да изда оно што није само његово већ је још више његових предака и његових потомака, како би оправдао непочинства режима Александра Вучића.

Стога Антић и не прича о томе ко ће и на који начин да спроведе и искористи то право на демократско изјашњавање „шта ћемо са Косовом“ (а које не би требало оставити потомцим), не говори он о томе да ли у томе треба да учествују и Албанци, и оно који нису Срби а живе у Србији, и они који су у Србији али не признају Србију, и они Срби које све то не занима, и они држављани који би да учествују али не могу јер Вучић не организује изборе и референдуме тамо где би они могли да гласају, не говори о тoме шта демократско има у томе да екипа из круга двојке из Србиије „отпише“ стотине хиљада српских држављана са Косова и Метохије, не говори о томе шта ће током тог „демократског одлучивања“ да ради међународна заједница и пре свега Вучићеви налогодавци, не говори ништа о томе шта би се уопште на том „демократском“ изјашњавању и одлучивало. Не говори зато што ништа од тога и није важно. По Антићу Косово није српско јер на њему живе већином Албанци али ће наше бити на „једном вишем нивоу“. И то је суштина. Залуд овај историчар помиње Бећковића, поново покушавајући на имену некога ко у јавности ауторитет поседује да изгради свој, и његову чувену изјаву („Ако није наше, зашто нам га траже?“). Та изјава јасно говори да је Косово српска земља и да једино од нас може бити отета, али и тада то не значи ништа више од тога – када нам отму нешто не значи да је то њихове, баш напротив. И то је суштина – НАШЕ ЈЕ.

* * *

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram

---

---

---