---

Победа опозиције, тачније Срба у Црној Гори, свакако доноси много тога доброг али може да донесе и оно најгоре, да Црна Гора постане нова Марица.

---

Наравно, мислим на Маричку битку а с обзиром да је просвета у Срба страховито унакажена труцкањем на про-европском путу, али и да је тешко све имати на памети у доба агресивне поплаве информација, барем због млађих следи кратко и прецизније подсећање на овај догађај иако он представља опште место у српској култури и колективном сећању.

Ова битка се одиграла на месту нарочито данас симболичног назива - Черномен у области Еврос. То је место остало упамћено по погибељи Срба.

Недовољно поуздани извори наводе неколико вероватних верзија догађаја а једна од њих је нарочито битна да је се данас присетимо.

Видевши Србе да су много бројнији а тиме и надмоћнији од њих, Турци обећаше да ће се сами повући како нико не би залуд гинуо јер је исход у таквом односу снага био свима јасан. Срби то прихвате и славећи победу без проливене капи крви, опијени заспаше. У позно доба ноћи а под окриљем јаке кише, Турци се примакну српском логору, опколе га и почну да галаме и да дижу буку са свих страна због чега се чинило да их је много више него што их је било. 

Унезверени и изненађени српски војници нису могли да знају шта се дешава а поплашени коњи унесу још већу забуну па се у том немиру неки Срби једни са другима у мраку поубијаше мислећи да је онај други нападач, неки крену у бекство иако их нико није гонио а велможе које су предводиле војску погину и земља падне у вазалство. Неки још кажу да је краља Вукашина, тешко рањеног, докрајчио неверни слуга.

Тако је поклоњена победа, добијена без капи проливене крви, постала касапница и гробница једне од српских земаља од које се ни до данас нисмо сасвим опоравили.

Нико не мисли да је данас добијена битка, то јест победа опозиције у Црној Гори, крај некаквом рату или да се било шта овим окончава, а многи верују да овим почиње једно ново доба. То јесте чињеница али чије је то доба? Да ли заиста може да се назове ослобађањем? Хоће ли они који су уложили огромне своте новца, знање и напор да разбију српски а створен један нови идентитет сасвим налик усташком, повући своје пипке само зато што су "освојени" једни избори? Неће.

Освојити победу на изборима који су свуда а нарочито на Балкану строго контролисани, на чијим резултатима је ЕУ раније честитала својим пуленима и по неколико сати пре затварања гласачких места, опасно је и наивно узети здраво за готово. Па то чак иде дотле да је наивно уопште прихватити и као могућност.

Нарочито број посланика који се тек за једног разликује у корист опозиције а можда чак и бивше власти, као језичак на ваги пре коначне пресуде, више је него јасан знак да се ту дешава нешто чудно, најблаже речено.

Сећамо се непрегледних колона људи који су учествовали у свечаним и, чинило се, бескрајним литијама. На супротној страни тек у неколико наврата било је смешних испада против тих црквено-народних протеста у којима је ретко кад учествовало више људи него што се могло на прсте обе руке избројати. Они су били присталице режима Мила Ђукановића.Истина је и да их има више него тим смеђним контра-протестима али је и неупоредиво мање. Да ли је онда нормално да број посланика буде у конац исти? Не, никако.

Уз пуно поштовање господина Абазовића, каква је то српска победа о чијем ће крајњем исходу одлучивати Албанац? Ма како он био настројен.

Што је најважније, Мило Ђукановић није отишао ни у историју, ни на суд већ у опозицију и нигде више. Дакле ту је, учествоваће у парламентарном животу, чак имати озбиљан утицај на власт ко год је буде формирао.

Уосталом, и много је других сличних назнака. На пример, лепо је и похвало да до инцидената, осим оног у Никшићу, није дошло. А да ли је заиста могуће у средини толико подељеној, где већ традиционално Ђукановић купује гласове или застрашује политичке противнике и доноси одлуке сам упркос неслагању огромне већине а да није наилазио на отпор он, у тренутку када му измиче тло под ногама, просто дозволи да све протекне без икаквог инцидента који би медијски "екслодирао" што у његовом случају значи пад у најдубљу тамницу? Не, ништа од тога није могуће.

Непријатељима српских интереса можда је, а ја верујем да јесте, ова победа управо највише и одговарала. Поред свега осталог, све бројнијим скептицима овим је показано да на изборима "може" да се учини нешто и да дође до промена, што је само додатни бонус овог, по свој прилици, контролисаног процеса. Такође, можда је ово замишљено и као морална компензација за оно што се жели наметнути у Вашингтону, иако од издајника али признање Косова и Метохије као независне државе.

Све су то претпоставке и не значи да се изборна победа у Црној Гори десила због тога, и није, ово су нуспроизводи победе која је изнуђена сви знамо како.

Током претходних месеци ништа није могло да заустави народне литије у Црној Гори. Ни зло време, ни зле намере, ни подмукли покушаји са свих страна, ништа није успело да сломи вољу и одлучност Срба Црне Горе да одбране светиње, своје достојанство, своју земљу. Како се радило о људима који нису показивали никакве агресивне намере, нити је ко од њих изазвао ма какав инцидент а камоли да се изродила и најмања милитантна опција која би оправдала употребу силе и гушење "побуне" у крви, није остављено место ни за какву ни војну, ни страну интервенцију. Могло се реаговати једино "цивилним мисијама" али и тада искључиво у корист учесника Литије који су једино захтевали поштовање својих права и то основних. Оних чије кршење здушно подржавају сви контролори ситуације са запада.

Како је време одмицало а ни воља ни одлучност не да нису слабили већ су јачали паралелно са захтевима за повлачењем признања илегално отетог Косова и Метохије, постало је више него јасно да се против тог народа и таквог расположења, не може повести никакав "хуманитарни рат" у коме би их измасакрирали онако како су то учинили током агресије 1999. године.

Слично као са човеком који услед нагомилане неправде коју трпи кипти од гнева и никаквом му се силом не може стати за врат, јер је одлучио и живот да положи само да би збацио јарам ропства, до мира се могло доћи једино прихватањем његових (народних) захтева, праведним "исходом" и признањем да је у праву.

То постаје срж обмане јер умирити таквог човека, у овом случају Србе Црне Горе, могуће је једино испуњењем њихових захтева и то - победом! То ће неминовно донети олакшање, прилику да се одахне а тиме и умире страсти јер је циљ "испуњен". Тако се хладе и глава и крв. 

За то време неко подмукло чучи у тмини и чека погодан тренутак како би их заскочио, препао, или гурнуо лакомом слуги нож у руке, а он већ зна шта ће са њим.

Јесте, устала је Црна Гора. Та несавладива енергија народа који није посустао јесте оно што је изнудило овакву ситуацију, макар она била и привидна, али донела је прижељкивани резултат. Ово попуштање и јесте уследило јер се другачије нико са њима није могао изборити. Ипак, не обмањујмо се... сетимо се да је у Црној Гори било више момената који исто тако јесу били стварни повод да се све ово много раније догоди. На референдуму, јуна 2006. године, донешена је шокантна одлука о отцепљењу од матице Србије и да је она прошла без икаквог отпора иако се народ снажно противио томе а свима било јасно да је резултат рефереднума лажиран. Затим је наметнуто и признање у крви окупираног Косова и Метохије. И то је протекло без отпора, уз нешто мало негодовања. Онда је Црна Гора ушла ушла у НАТО, уведене су санкције Русији, усвојен закон о истополним браковима... и тако даље, и тако даље. Све то без да је ико прстом озбиљније мрднуо, ако не рачунамо неколико власника компјутерских тастатура.

Уколико се народ на тлу Црне Горе поново примири, уљуљка се у победу и новостечену слободу, шта ће му поново узбуркати крв? И када? Нико може да тврди да после овог буђења, племе Његошево неће опет "сном мртвијем заспати".

Да ли непријатељ управо на то и рачуна? Смемо ли то да препустимо времену да нам то покаже?

Сада би више него икада Срби морали да буду трезвени и на опрезу, да на бедемима појачају стражу и да постану још одлучнији у испуњењу својих захтева. Наравно, не сме се ни срљати јер ће баш свака грешка скупо да кошта, мора се бити стрпљив и мудар, с правом поносан и радостан али не и опуштен, па ни претерано самоуверен. Не сме се дозвлити да "последња превара буде гора од прве" нити да Црна Гора постане нова Марица јер следећа зора можда више никада не сване.

Победа у Црној Гори је можда поклоњена, да би се изгубио рат