Уколико Будимпешта испоручи Љубишу Маниташевића албанским сепаратистичким властима на КиМ, то ће бити његов крај, каже Никола Маниташевић.

Никола Маниташевић / Фото: Политика- редакција Политике је исекла околину у којој се Никола налази и тако неутрализовала сав ужас и напор који он по цичи зими пролази на улици!

Болови у стомаку и вртоглавица већ данима муче Николу Маниташевића (47), који већ десети дан штрајкује глађу испред амбасаде Мађарске у Београду. Овај Србин из Велике Хоче бори се свим силама да Мађарска не испоручи албанским сепаратистичким илегалним властима на Косову и Метохији његовог брата Љубишу, који је пре 20 година ранио два припадника терористичке "УЋК" док су покушавали да га отму. Никола каже да је психички још увек јак. Ипак, признаје да га тело полако издаје. Тешко му је да се креће, а хладан ветар и ниска температура додатно угрожавају његово здравље.

„Није ми хладно јер у шатору имам две вреће за спавање и ћебе, а на бетон сам ставио стиропор. Ипак, у ноћи између недеље и понедељка ми је било баш лоше. Имао сам грчеве у стомаку, бол у желуцу и нагон за повраћањем. Упркос томе, остајем овде, ако буде потребно, и до смрти”, почиње ову причу Никола, један од стотина хиљада Срба с Космета који су напустили своје куће само да би сачували живу главу.

Од 28. септембра, када је ухапшен његов брат на граничном прелазу Роске, на путу из Цириха за Београд, Никола покуша на све начине да упозори нашу и мађарску власт да за Љубишу Маниташевића нема правде у Приштини. Последњи корак је било започињање штрајка глађу. „Уколико Мађари испоруче мог брата, то ће бити његов крај”, упозорава Никола док му подрхтава глас, а руке почињу да му се тресу.

Писао је министарствима правде и спољних послова, као и председнику Александру Вучићу. Састајао се и с министром унутрашњих послова Небојшом Стефановићем. Судбина његовог брата, како каже, потврђује да ђаво никад не спава. На Видовдан 1999. Љубиша (29) је ишао с братом од стрица у болницу у Ораховцу у којој је снаја, која је била трудна, примала инјекције. Имали су пратњу Кфора, а осим тога, носили су и оружје на шта су били приморани јер то је било време када су Шиптари у просеку чинили по убиство на свака три сата! Будући да у болници није било инјекције коју је трудница требало да прими, Љубиша је изашао до оближње апотеке да је купи.

„Био је помало неопрезан што је отишао сам јер су у тој апотеци већ правили заседе за наше људе. То се десило и Љубиши. Из аутомобила су изашла четворица мушкараца у униформама терористичке "ОВК", а Љубиша је видео да имају оружје. Почели су да га вуку према аутомобилу, али успео је да се отме, извади пиштољ и испали два метка у ваздух”, наставља ову причу Никола.

Пуцњи у ваздух, како каже наш саговорник, нису зауставили отмичаре. У даљем кошкању Љубиша је ранио једног у стомак, а другог у раме, након чега су сва четворица побегла. Љубиша се вратио у болницу и предао се војницима Кфора. У притвору у Призрену је провео 67 дана и пуштен је, како је речено, због недостатка доказа да се тај догађај уопште одиграо. А све се дешавало усред бела дана, у центру Ораховца.

Овако је изгледао Никола Маниташевић на дан када је "Политика" објавила текст.

„Сазнали смо имена двојице умешаних. Један од њих је Дритан Хамза, који има чак и српски пасош, а други се зове Селами Абазибра”, каже Никола и додаје да је почетком 2000. његов брат напустио Косово и Метохију заједно с мајком која је била тешко болесна од рака. Тада је прошао све безбедоносне провере Кфора и добио дозволу да оде у централну Србију. Оптужница против Љубише подигнута је тек 2015. због покушаја убиства двојице поменутих Албанаца, а у мају ове године расписана је црвена потерница Интерпола. Љубиша већ шест година живи на релацији Цирих–Београд, а никада до сада није имао проблеме приликом преласка границе.

„Чуо сам се са Љубишом у среду и још није био клонуо духом. Ипак, много му смета што 24 часа носи лисице на рукама. Након покушаја отмице више пута је рекао да му је драго што нико није страдао. Говорио је да не зна како би наставио живот да је убио човека. Макар то било и у самоодбрани”, каже наш саговорник.

Никола напомиње да је јуче још једна неславна годишњица. Наиме, 4. децембра 1999. Љубиша је други пут избегао сигурну смрт. Заједно с другом и братом од стрица отишао је по дрва у шуму. Када се вратио по заборављену тестеру избегао је заседу у којој су убијени Небојша Павловић (29) и Млађан Маниташевић (34). Млађан је прво рањен из ватреног оружја, након чега је отпузао мало даље, покушавајући да нађе заклон. Ипак, каже Никола, терористи су га стигли и разбили му главу кундаком пушке. „То је била наша свакодневица. Заседе, оружани сукоби, отмице... Ја сам то избегао јер сам мало млађи па нисам нигде ишао сам”, сећа се Никола.