Последњe узлетање српских пилота са аеродрома Слатина код Приштине 17. јуна 1999. године.

• Љубо Живковић и Добросав Милојевић су задњи српски полоти који су са ''Утвом 75'' узлетели са аеродрома Слатина код Приштине .
• Полетели са пола резервоара горива. 
• Писта није гађана али кратера поред писте било свуда.

---

Текст и фото:Зоран Влашковић


Љубав према авионима и летелицама родила се, данас код 76 - гдишњег Љуба Живковића из Звечана, још у основној школи када је уживао цртајући и правећи макете авиона. То је био и разлог што је у Краљеву уписао, крајем педесетих година прошлог века, ваздухопловну школу. Наставио је онда пилотирање у авијацији војске ЈНА у Словенији и летео на ДЦ -3. Овај пилот изражених и оштрих црта лица данас живи у Звечану.

Фото: Илустрација

- Сећам се кад сам први пут сео у кабину 1 авиона у средњој школи да летим. Наставник летења је био у кабини 2, иначе, ратни пилот. После самог узлетања наставник ми је рекао да слећемо.

Када смо слетели питао је јел знаш зашто смо слетели. Слегао сам раменима а он ми је рекао, ниси се везао и наредна три дана нећеш летети. Био је сасвим у праву јер безбедност летења почиње на земљи а не у ваздуху - прича Љубо Живковић о својим првим пилотирањима.

Kратери поред писте

Прелетео је Љуба читаву Југославију, слетао на десетине и десетине аеродрома свих југословенских република, провео у ваздуху као пилот више од 700 сати. Био је до пензионисања председник Ваздухопловног савеза Косова и Метохије где је највећи део времена проводио на аеродрому Батлава код Подујева. Бомбаровање га затекло у Приштини.

Но, дан за памћење Љуба је доживео са колегом Добросавом Милојевићем, када су као последњи српски пилоти узлетели и напустили аеродром Слатима код Приштине 17. јуна 1999. године. Љубово сећање је свеже, као да је јуче било.

- Тог дана на аеродром Слатина довезао нас је један подофицир, који је био у цивилном оделу, не сећам се његовог имена. Са њим је био још један човек. Они су превозили неку опрему. То се догађало у фази повлачења са аеродрома па се журило да се што више опреме изнесе. Време је било ограничено. Ми смо знали да је наша ''Утва 75'' на аеродрому али нисмо знали у каквом је стању после бомбардовања и да ли је погођена можда. Извршили смо преглед и утврдили да није оштећена. Било је ризично полетети са пола резервоара горива. Ако не прихватимо тај ризик остаћемо без авиона. ''Милосрдни анђели'' ништа не враћају што нађу.





Добросав покушава да покрене мотор и у другом покушају успева.

- Морам признати трема је била велика. Не чекамо да се мотор загреје. Крећемо заобилазећи силне дубоке кратере од бомби поред писте. Излазимо на руралну стазу. Крећи Добросаве, вичем у микрофон! Једва сам чуо кад је рекао, помози нам Боже! Мотор је у пуној снази, затрављавамо се и коначно се одлепљујемо од косовске земље - препричава у даху Љубо последњи лет два српска пилота са аеродрома Слатина код Приштине и подно Голеша, пре скоро две деценије.

Утва 75

У срцу туга и огорчење

Причу наставља - Тужно и ружно, напуштамо своју земљу! Утва је хватала висину. Испод нас је Приштина. Гледамо колоне Кфороваца како улазе у Приштину. Ми смо последњи српски пилоти који су полетели са Слатине тог 17. јуна 1999. године нешто пре поднева. Мигови су отишли неколико дана пре нас. Ћутимо обојица, а у срцу туга и огорчење. Могуће је да ћемо се поново вратити, говорим Добросаву. Никада, каже он! Ови кад нешто отму никад не враћају, размишљам и констатујем у глас! Док смо причали већ се у даљини назире Лесковац, слобода. Спасили смо авион – препричава Љубо.

Пола резервоара горива је било довољно до прве писте у Лесковцу. Ризиковали су животе. Спасили су авион да не падне у заробњеништво Кфора. Да је остао у њиховим рукама никада не био био враћен.

Љуба Живковић

-Када сам дошао у Звечан чуо сам да су Руси заузели аеродром. Хтео сам истог момента да одем до Слатине. Но, у породици нико није хтео да чује за то. Било је тада опасно за Србе у свим деловима Косова и Метохије. Са једним пријатењем сам касније посето Батлаву, писту код Подујева. Оградили су је Американци и они је користе данас. А све је то наше, српско – говори Љубо.

Љубо данас има доста контаката са спортским ваздухопловним удружењима у Европи а посебно истиче пријатељство са Олегом Черњевим из руске акробатске групе ''Стрижи'' (Ласте) који га редовно позива у госте. Нада се да ће га скорије и посетити. 

---

Амбуланта Здравственог центра у мешовитом насељу Суви До код Косовске Митровице демолирана је протекле ноћи, због чега од јутрос не ради.




Напад на амбуланту у Сувом Долу је други у последњих месец дана, а нападачи нису нађени.

"Очигледно да је напад етнички мотивисан и циљ је да се Србима ускрати лечење. Крајњи циљ је етничко чишћење овог дела косовскомитровачке општине", оценио је у изјави за агенцију Бета директор Клиничко-болничког центра у Косовској Митровици Милан Ивановић.

По његовим речима, полиција је обавештена али починиоци нису нађени.

"И последња одлука власти у Приштини да се да монопол за снабдевање кисеоником да само једној албанској фирми из Приштине је такође покушај онемогућавања да се пружи адекватна лекарска помоћ српским пацијентима који се лече у српским здравственим установама", сматра Ивановић.

Уништавање болница, заједно са другим јавним зградама, један је од основних метода протеривања Срба који тако остају без здравствене али и друге врсте заштите.

Овакав однос сепаратиста, према институцијама државе Србије на КиМ, омогућен је Бриселским дијалогом којим им је све предато на вољу.



Повлачењем државе Србије са КиМ, које режим Александра Вучића спроводи, српски народ остаје на немилост вољи шиптарских сепаратиста који су бројним и увек некажњеним злочинима, јасно показали шта мисле о суживоту са Србима.

Због наводног ратног злочина над Албанцима у косовским селима Ћушка (родно место Агима Чекуа), Пављан, Љубенић и Захач, 1999. године у току је поновљено суђење припадницима формације познате као "Шакали".

Генерал Драган Живановић, још један од непобеђених српских генерала коме је то једина кривица пред НАТО агресором.

Тужилаштво за ратне злочине обуставило је истрагу против бившег команданта 125. моторизоване бригаде генерала Драгана Живановића, покренуту 2014. године због наводних сумњи да је извршио ратни злочин на Косову и Метохији, потврдио је Танјугу Живановићев адвокат Ђуро Чепић, преноси Танјуг.

Истрага је обустављена јер нема доказа да је извршио кривично дело за које се теретио наредбом о спровођењу истраге, односно да је непредузимањем мера извршио ратни злочин у косовским селима Ћушка (родно место Агима Чекуа), Пављан, Љубенић и Захач, 1999. године.

Прву првостепену пресуду у том случају којом је девет оптужених било осуђено на укупно106 година затвора Апелациони суд укинуо и наложио да се суђење понови.

Оптужени се сада бране са слободе.

Наредбом о спровођењу истраге генерал Живановић се теретио да је знао да ће припадници јединице 177. Војно-територијалног одреда Пећ, извршавајући наредбу и борбене задатке његове команде за претрес и чишћење од албанских терориста села Љубенић, Пављан, Ћушка и Захач, бити у прилици да почине неке од злочина.

У манаиру сатанизовања Срба борцима су приписана најгора злодела као што су напади цивилно становништво албанске националности, убиства цивила, тешка телесна повређивања, расељавање и уништавање имовине у великим размерама. Као што видимо нема доказа за многа од тих злодела ни да су почињена како је наведено док за евидентни геноцид над Србима још увек нема оптужница против Албанаца а још мање НАТО пакта под чијим патронатом је геноцид спроведен.

Ипак, надређени оптуженог генерала Живановића Топлица Миладиновић, Милојко Николић и Дејан Булатовић осуђени су у врло сумњивим процесима на максималне затворске казне од 20 година за ратне злочине на територији пећке општине.

Милојко Николић је летос преминуо у Београду, а Булатовићу је због лошег здравља суђење раздвојено.

Наводно, а према непровереним подацима изузев сумњивих изјава "сведка", у поменутим селима извршена су масовна убиства наочиглед присутних жена и деце.

Ова села била су легла шиптарских терориста одакле су полазили у масовне злочине против српског цивилног становништва, регуларних јединица полиције и војске, починили многа киднаповања чији се траг завшрава у Жутој кући али упркос свему, оптужених Албанаца за злочине над Србима нема.

Италијански војници који су били у мисијама КФОР желе да покажу да постоји веза између болести које су добили и њиховог боравка на Косову и Метохији.



Дејство осиромашеног уранијума који је током бомбардовања бачен на нашу земљу 1999. године изазива опречна мишљена стручне јавности - од тога да је главни узрочник канцерогених обољења, до тога да је безопасан.

За време бомбардовања 1999. на територију Србије бачено је између 10 и 15 тона осиромашеног уранијума, а највише је бачено на КиМ.

"Када пореде колика је то радиоактивност уранијума неко је израчунао да килограм банана једнако је килограм осиромашеног уранијума”, наводи радиолог Александар Ивковић.

Међутим, докторка Антионета Гати, каже: "Након само шест месеци боравка тамо војници су се враћали болесни”.

До данас је умрло 300 италијански војника, 4.000 је болесно, а основали су и друштво жртава осиромашеног уранијума.

Избацивање двојице припадника Војске Србије почетком новембра, из угоститељског објекта у Пожаревцу, привукло је приличну пажњу јавности.







Догађај је провучен кроз устаљену шему извештавања по којој се већ на почетку „зна“ ко је крив а ко кривац. Принципом непогрешивости припадника војске читав случај је окарактерисан као бахатост власника локала и повређивање достојанства војника у српским униформама, то је све.

---

Војни синдикат Србије је поводом овог догађаја издао више него острашћено саопштење1, између осталог, наводећи да „двојица припадника Војске Србије, дана 01. новембра 2017. у кафићу „Каспер“ у Пожаревцу нису били услужени само зато што су носили униформу Војске Србије. Према расположивим подацима до којих је дошао Војни синдикат Србије, разлог је то што власник овог угоститељског објекта не воли војску и како каже, он у свом кафићу одређује правила и да српски војници ту нису добродошли“.

Војни синдикат, по свему судећи, свесно деформише па чак и измишља околности у којима се догађај збио па тако наводи речи власника локала али тек „према расположивим подацима“. Ово увелико подсећа на начин на који су Западни медији имплицирали кривицу српским генералима и официрима из последњих одбрамбених ратова и пре самог почетка суђења, упркос претпоставци да је свако невин док Суд не докаже другачије, тражећи што строжије казне за њих.

Сведоци смо тога да је управо најпоштованији живи српски генерал Ратко Младић, после деценија прогона обављао најтеже физичке послове како би прежиео, био ухапшен, предат НАТО Суду у Хагу и осуђен на доживотну робију без почињене кривице. Са друге стране хрватски, муслимански и шиптарски „официри“, доказани ратни злочинци који су попут коалиционог партнера српског режима Рамуша Харадинаја и сами писали о убиствима и злочинима које су починили и то објављивали, редом се налазе на слободи. Војни синдикат Србије би то морао да има на уму када на исти начин прилази свом „противнику“ из свог народа.

Из остатка саопштења јасно се да закључити да су представници једино вапили за „правдом“, боље речено за одмаздом над власником локала, на шта упућује снажан говор мржње са јасно израженим елементима позива на линч:

„Обзиром да се ради о најгорој врсти дискриминације, али и увреде симбола Војске Србије и саме државе Србије и грубе повреде људских права загарантованим Уставом, позивамо све надлежне инспекције и институције да реагују и преиспитају рад овог објекта. Не заборавимо да су се сличне ствари дешавале у Хрватској и Словенији деведесетих година и да су тако кренули немили догађаји. Доживели смо да у Србији српски војник оваквим поступцима буде грађани другог реда, а и потпуно је ненормално да некоме у Србији, смета српска униформа, иако му је у тој држави омогућено да ради и заради кроз угоститељску делатност“ наводи се у саопштењу Војног синдиката прослеђеног медијима које је на овај начин и само прекршило неколико закона на које се тобож позива.

Са друге стране локални инфо-портал из Пожаревца ступио је у контакт са власником локала који им је потврдио да се он тог дана није тамо налазио и да не може ни да негира нити да потврди да се то догодило.

На инсистирање да каже зашто тврде да он не воли војнике, одговорио је:

„ Кажу да ја не волим војску, па еквивалент томе је и да војска не воли мене. Најбоље је да ти што мене оптужују провере мој војни картон и виде мобилизацију, два ратишта, па нека закључе да ли ја волим или не волим војску“.2

Војни синдикат није позивао, барем не јавно, на проверу војног картона власника локала кога је, као двостуког ратног ветерана, довео у положај грађанина другог реда што не представљадоследно инсистирање на очувању војничког достојанства припадника Војске Србије.

Поредећи инцидент у Пожаревцу са терористичким нападима сепратиста у деловима бивше Југославије који су за собом оставили људске жртве, страдања у вишегодишњем крвавом сукобу и милионски збир прогнаних и расељених, је неопрезно, неозбиљно, потпуно неразумно и у најмању руку срамно.

Ипак, изоставићемо чиниоце овог конкретног догађаја и из њега истргнути опште карактеристике ове појаве, за сада потпуно усамљене. Ова пример ће послужити тек као повод за размишљање о данашњем припаднику Војске Србије и његовој доследности ономе што је српски војник кроз историју био. Зато је неопходно удаљити се од уврежених схватања занимања и направити резиме у коме ће са једне стране наћи припадник трансформисане Војске Србије и положај односно, безбедност државе и њених грађана за које је он задужен.

Престанак отворених оружаних сукоба на територији Србије (изузев периода терористичких акција на подручју Прешева, Бујановца и Медвеђе током 2001. године) представља повлачење српске војске и полиције са Косова и Метохије што је последица је примирја потписаног јуна 1999. у Куманову. Тада је прекинута варварска агресија НАТО пакта а започела његова окупација Косова и Метохије под чијим патронатом је уследио прогон и страдање срског народа. Протерано је око 360.000 људи, од чега Срба око 280.000, порушено преко 150 цркава и манастира, уништено око 10.000 надгорбних споменика, на десетине хиљада домова спаљено или узурпирано.

Октобра 2000. године у Србији долази до масовних протеста у којима је власт свргнута у ономе што је по први пут названо „обојена револуција“. Свега две недеље касније „Политика“ је цитирала „анонимног представника НАТО-а“ који тврди да би Алијанса поздравила приступање Југославије тој алијанси а свега шест месеци касније3 Министарство одбране затражило је да приступи партнерству за мир, а идеју је подржао чак и Генералштаб.

„Реформа“ војске започета је 2003. године кадаје рапидно смањен број активних припадникаса тенденцијом даљег пада по замисли НАТО команде до броја који је предвидела да Србија има. Енормно је смањен број тенкова, оклопних возила и противавионских система. Чинови и ознаке на униформама припадника војске Србије су такође „реформисани“ по НАТО стандардима. Најсрамније од свега је што тада НАТО почиње обуку официра Војске Србије, односно поражени почиње да обучава војску коју није успео да порази у рату неколико година раније!

Истовремено, припадници НАТО снага у оквиру јединица КФОР-а на Косову и Метохији логистички али и војно, организују и помажу терористичке акције косовских сепаратиста уперених против српског народа, попут оног у Ливадицама код Подујева или Погрома годину дана по почетку „реформи“, 17. марта 2004. године изазваног намерно пласираним лажним вестима о удављеним албанским дечацима. За само три дана, колико је насиље трајало,протерано је преко 5000 углавном Срба, уништено на хиљаде српских домова, школа и других јавних зграда, уништено и спаљено преко 35 цркава, манастира и велики број православних гробаља. У више наврата су припадници КФОР-а и дуги експерти потврдили да се радило о организованом а не спонтаном насиљу. НАТО јединице на терену нису учиниле ништа да насиље зауставе иако имају и капацитет и мандат за то. Напротив, у више наврата они су директно учествовали и спроводили расељавање Срба.



 
Војска Србије је наводно пришла административној линија КиМ са остатком Србије и ту чекала даља наређења. Оно које је добила било је повлачење у касарне.

„Партнерству за мир“ као најзначајнијој иницијативи НАТО-а, како тврде у Министарству одбране, Војска Србије ће приступити 2006. године. 4

Тек што се стање делимично смирило долази до изношења пред јавност идеје о учлањењу у НАТО пакт али лукаво, кроз оне личности за које се и очекивало да ће бити против тога. „Ми јесмо за улазак у ЕУ, али смо против чланства у НАТО. Тражимо да се о том питању изјасни народ на референдуму, а ми ћемо поштовати сваку народну вољу“ рекао је Ивица Дачић 2007.године а пренео Глас јавности који септембра исте године доноси још једну Дачићеву изјаву:“И не можете очекивати да вас Русија брани и да идете у НАТО. Па, то је директно забадање прста у око Москви“.

У том периоду се увелико припремало самопроглашење „независности“ Косова и Метохије у круговима шиптарских сепаратиста.

Тадашњи министар одбране Драган Шутановац изјавио је да „војска никако неће ући у сукоб са Кфором (па чак) ако би Албанци кренули у напад у северном делу Косовске Митровице: „У склопу свих сценарија, једини који није логичан и који није примењив јесте улазак Војске на Косово и сукоб са Кфором. Сукоб са Кфором био би поново сукоб са међународном заједницом“5, оном Међународном заједницом која је у том тренутку припремала отимање територије. Само ова изјава довољна је да му се суди за издају али и изазивање опасности и угрожавање становништа јер најавом пасивног односа војске према евентуалном нападу заправо је додатно подстицао да до њега и дође. Што се и догодило али тек 2011. године, када је Шутановац поновио да је „снажан дипломатски одговор сада стандардни став Владе Србије”. У то време припадници Војске Србије спремали су се да се укључе у операцију ЕУАталанта – мисију за борбу против пиратерије у Сомалији. Не, тамо нису ишле дипломате, тамо су ишли добро истренираи и наоружани војници.

Шиптарски сепаратисти, у организацији САД и ЕУ прогласиће“независност“ 2008. године.Због грубог кршења Резолуције 1244 Србија је имала пуно права да, како смо већ рекли примирје потписано у Куманову сматра неважећим и покрене се на очување државног интегритета и заштиту свог народа. Уместо тога државни врх Србије, који су чинилиПредседник Владе Србије Војислав Коштуница, председник Републике Борис Тадић и заменик председника СРС-а Томислав Николић, „оштро осуђују“ одлуку сепаратиста а Тадићтражи од УНМИК-а и КФОР-а највиши степен безбедности за Србе у Покрајини. Аутоматски су искључени сви легалани и легитмни инструменти државе Србије за акцију на коју је имала право али је била и њена обавеза по Уставу. Да не буде забуне ово није хушкање на јер принуђеност на одбрану није и не може да буде позив на рат.

Овај тренутак је преломни и у постепеном исказивању недостатка жеље српских власти да се од Русије затражи помоћ у дипломатском решењу државног питања а који је она обилно нудила. Тако долази до постепеног хлађења односа са Русијом а налози са Запада се у Србији извршавају беспоговорно.

Децембра 2010. године, усвајањем измена Закона о војној, радној и материјалној обавези у Скупштини Србије, укинуто је обавезно служење војног рока у Србији.

У Бриселу марта 2011. године отпочиње дијалог о Косову и Метохији са јасно израженом намером да јужна српска покрајина током тог процеса буде предата у руке сепаратистима који нису успели да је освоје ратом јер међу првим темама нашле су се катастарске књиге, председавање ЦЕФТА организацијом и царински печати.

Срби са севера КиМ почињу свој отпор јавно и у широком таласу. Након напада шиптарских оружаних јединица „РОСУ“, у лето 2011., Срби подижу барикаде и блокирају путеве на оним правцима одакле су могли да уследе напади. У неколико наврата током 2012. године немачки и амерички НАТО војници напали су голоруке Србе отварајући на њих ватру из више различитих врсти наоружања. Рањено је неколико људи, више њих претучено и завршило у болници са тежим и лакшим повредама. Срби су пружали отпор јер нису желели да их задеси геноцид какав је спроведен над њиховим народом јужно од Ибра. Уместо подршке почиње њихова криминализација од српских медија јер је про-западна власт у Србији је одлуку већ донела. Антиуставни документ, који ће то ипак омогућити и практично, потписао је, односно парафирао, Ивица Дачић 2013. године у својству министра унутрашњих послова а са представници сепаратиста, Хашимом Тачијем, правоснажно осуђеном на 10 година робије због убиства српских полицајаца.

За све то време Војска Србије, као и њени припадници појединачно, ничим се нису огласили иако су нападнути и држава и народ а чију одбрану представља бит те организације.Напротив, већ су увелико трајали редовни и све чешћи сусрети српских и НАТО војника.

У српским медијима однос Србије према Русији постаје „опасност“ јер се она налази под санкцијама Брисела који је на исти начин као и петооктобарску револуцију у Србији, изазвао немире на Мајдану а затим и угурао Украјину у рат да би нападнуто сопствено становништво руског порекла принудили да се брани а после неколико дана ужасних злочина над њим, назвали их „сепаратистима“. Иначе, Украјина је држава у којој је нео-нацистички покрет најизраженији у Европи и јавно се промовише. Српске добровољце који тамо учествују у борбама на страни угроженог руског народа, домаћа власт је назвала „псима рата“. А припаднике Војске Србије, искључиво мотивисане зарадом, који одлазе у мисије широм света где је војном силом НАТО успоставио контролу, „професионалним војницима“.

Приступ НАТО пакту изводи се лаганим пузањем али без прекида. Тако је, на пример, само у 2016. према подацима из Министарства одбране, српска војска реализовала чак шест војни вежби са НАТО снагама а две са руском војском.6 За то време траје проблем са руским хуманитарном центом у Нишу чији чланови не могу да добију дипломатски статус кога има сваки војник НАТО пакта у Србији и то обезбеђен кроз неколико најважнијих споразума потписаних без икаквог негодовања.

Статистика је проста и неумољива. Видимо да то нашој држави ништа добро не доноси, а да ли доноси припадницима војске? Тешко… Ову службу годишње напушта преко 1000 њених припадника, дневно у просеку њих шесторо, услед крајње неповољног положаја у коме се налазе, буквално на ивици беде, са најмањим примањима у региону од чега чак 81 одсто њих има плату мању од просечне у Србији.7

Чак шта више, они су једини државни орган који нема колективно осигурање, иако је сваки послодавац је дужан, по Закону о раду, да осигура свог запосленог. У случају повреде на раду припадници Војске Србије принуђени су да туже државу како би у поступку парнице остварили накнаду штете. У међувремену свако здравствену сулугу морали би сами да плаћају од своје плате.

А како то они подносе? С времена на време синдикати започну таласе протеста који врло брзо буду проглашени за непријатељске и издајничке. Осим поменутог напуштања службе других видова протеста нема. Заправо, већина активних и припадника по уговору, своју шансу види у такозваним „мировним мисијама“ односно у снагама НАТО пакта које су окупирале неку од економско исплативих земаља широм света. Тако да уместо да се на неки начин боре за ослобађање сопствене територије, српски војници теже ангажману у сличним окупационим мисијама.

Током једног случајног сусрета са официром Војске Србије М. Б., рођеним у Истоку на Косову и Метохији а у восјци ангажованим од друге половине осамдесетих, повео се занимљив разговор. Официр није крио одушевљење организацијом и материјалним стањем НАТО снага у Србији а кукао је на положај припадника ВС. Упитан зашто то не реше сами уследило је одговор:

„Па како, шта ми можемо“?

„Зар војска није оружана формација чија је обавеза по Уставу и закону да спречава издају, штити и брани државне границе и слободу? Вама то налажу закони, због тога и постојите.“

„Ма, јесте али ту се ништа не може, много је тешко стање“

„Много је теже било Апису, Гаврилу Принципу, Обилићу, па су и те како успели да пронађу решење“, констатовао је саговорник официра, иначе цивил. Подсећање је имало намеру да подстакне родољубиви осећај и војнички понос у њему.

„Ма, они су били будале“ кратко и одсечно је одговорио официр Војске Србије.

Разговор се водио у угоститељском објекту у Косовској Митровици који се, ето, зове баш„Москва“. Остали за столом су ћутали. Саговорник официра није рекао више ништа, устао јеодмах и без речи отишао.

Да ли је неко осећао потребу да догађај прогласи за инцидент и скандал какви су се дешавали непосредно пред рат у Словенији и Хрватској? Тешко да би тако нешто могло да на тај начин буде представљено у јавности.

Чак, овај случај не можемо да назовемо изолованим јер Војска Србије хлебом и сољу дочекује у госте представнике НАТО пакта а који су извршили још увек некажњене ратне злочине над Србијом. До тог сусрета је дошло у Батајници истог месеца када се догодио и инцидент у Пожаревцу, овом приликом се Војни Синдикат није огласио.

И да на кају донесемо трезвени закључак, за омамљене лажним митом о војсци и парадним вежбама њених промотера, вероватно и болан.

Српски војник данас, реформисан по стандардима НАТО-а, више није српски војник већ припадник Војске Србије подјармљене интересима НАТО пакта и окренуте против интереса српског народа и државе. Таквог војника који носи на себи униформу скројену по НАТО моделу, не можемо постоветити са српским војником који је кроз читаву историју управо својим животом био бедем пред насртајима те врсте.

Српски народ данас нашао се на позицији непријатеља сопствене владе и носиоца власти. На својој страни нема ни образовање, ни културу, ни медије и све је јасније да ни полиција ни војска нису више његови заштитници већ строго контролисана институција у рукама властодржаца који га путем разних видова репресије уводе у стање окупације. Због тога је прунуђен да покушајима изазивања гриже савести проба да учини што више може како би освестио оне који су задужени да чувају његову слободу и државу од вишеструко доказаног непријатеља Србије, НАТО пакта. Сарадња са њим, нема сумње, пут је у апсолутну пропаст која представља процес у већ поодмаклој фази.

Поступке јавног и отвореног указивања непожељног присуства НАТО-војника, домаћих или старних, треба да учеста, омасови па чак и радикализује све до граница прихватљивог протеста у оквиру закона.

Стога, не само да се одбијање пружања услуга војницима активним по НАТО прописима не може сматрати прекршајем већ би се, у циљу отрежњења тих колаборациониста задужених за очување своје државе и народа а не интереса мултинационалних војних корпорација, требало подстицати. 

___________________________________________________________________________

Емисије о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом на кинеској националној ТВ. Срђан Алексић: Добро је да је истина коначно допрла до грађана највеће нације.







Проблем осиромашеног уранијума и драматични подаци о броју умрлих од рака на југу Србије због последица НАТО бомби, нашао се на кинеској националној телевизији! Прва два од шест документарних прилога о последицама бомбардовања ракетама са осиромашеним уранијумом током 1999. године, емитована су јуче у веома гледаној информативној емисији кинеске телевизије CCTV. Претпоставља се да је драматичне сцене, исповести и број људи које је покосио канцер на југу Србије видело око 100 милиона људи!

Док кинески водитељи најављују прилог, износе драматичне податке - сваке године у Србији око 33.000 људи оболи од канцера, да 22.000 оболелих годишње изгуби битку са овом опаком болешћу, као и да сваког дана у Србији једно дете добије овакву дијагнозу. Огроман кинески аудиторијум могао је да сазна да се малигне болести код нас јављају у све ранијем узрасту и да много краће трају, да преко 80 одсто њих завршава - смрћу.

Новинарка Занг Јинг је са екипом CCTV током августа снимала овај материјал за документарни прилог, на крајњем југу Србије и Косову и Метохији. По речима адвоката Срђана Алексића, једног од саговорника прилога, али и заступника око 1.000 житеља из села у околини Врања који су оболели од карцинома, добро је што је српска истина и мука коначно допрла до ушију грађана највеће нације.

- Више од месец дана пре објављивања, овај прилог је са изузетном пажњом најављиван на кинеској телевизији, а новинарка Занг Јинг се истински саосећала са саговорицима и патњом људи које је упознала на југу Србије. Рекла је да је ово "највећа" прича у њеној досадашњој каријери - каже Алексић. - По још два прилога биће емитована у два наредна дана. Они ће приказати да је пронађена узрочно-последична веза између бомбардовања уранијумом током 1999. године и великог броја оболелих од рака.

Током НАТО бомбардовања, велики број пројектила са осиромашеним уранијумом испаљен је на телевизијски репетитор на брду Пљачковица, на километар ваздушном линијом од Врања. Са више стотина пројектила гађана су подручја села Братоселце, Буштрање, Боровац и Рељан. Процењује се да је избачено чак 15 тона осиромашеног уранијума на југ Србије и Косово и Метохију.

- У ова четири села је од бомбардовања до данас умрла 861 особа, а од тога од рака чак 80 одсто - каже Алексић, коме је од рака пре годину дана преминула и мајка Алтана Алексић из села Буштрање. - У питању је запрепашћујући податак, јер ово је иначе крај без индустрије. Сматрам да нарочито интелектуалци, ми адквокати не смемо да ћутимо на сва ова сазнања. 

Веза

Да постоји веза између бомбардовања пројектилима са осиромашеним уранијумом и повећаном стопом смртности од канцера на југу Србије, потврда нам је и велика одштета исплаћена породицама италијанских војника из састава Кфора - објашњава Алексић. - Њих 47 је умрло након боравка на Косову, на местима која су такође бомбардована осиромашеним уранијумом.

Помоћ из Русије

НЕДАВНО је одржана Скупштина међународне асоцијације руских адвоката, који раде у 65 земаља и заступају своје суграђане - каже Алексић. - Руски адвокати желе да помогну и имаћемо у свим земљама где будемо слали тужбе, њихову подршку. Споразум о сарадњи смо потписали. Наредних дана ћу посетити Индију и тамо потражити подршку.

Сремају тужбе

У ПРИЛОГУ за кинеску телевизију, Срђан Алексић (на слици) је рекао да се спремају тужбе против свих 19 земаља које су, као чланице НАТО, учествовале у бомбардовању Србије, за материјалну и нематеријалну штету.

- План је да у наредне две године спремимо прву тужбу за свих 19 земаља, а циљ је да одговорне земље покрију трошкове лечења оболелих од рака, које је изузетно скупо, а породицама оних који су изгубили живот, плате одштету - каже наш саговорник.

Пре пар дана Александар Вучић је изјавио да Србија не може да уђе у Европску унију ако не потпише свеобухватни мировни споразум са сепаратистима у Приштини.




Од великог броја европских званичника чули смо да свеобухватни споразум између самопроглашене "републике Косово" и Републике Србије треба да буде потписан када се затворе сва поглавља.

Ако челници Европске уније сматрају да Србија неће у њу ући пре 2025. године поставља се питање зашто председник Србије жури да што пре потпише капитулацију и сепаратистима у Приштини изручи јужну српску покрајину. Разлог је једноставан. Да би избегао увођење санкција Русији он Западу нуди Косово и Метохију.

Политичко шибицарење српског председника обиће му се о главу, јер је Америци данас важније да Русију протера са Балкана него чак и да Србија призна „Косово“ као посебну државу. Они (Амери) претпостављају да је Косово њихово јер су базе НАТО пакта у јужној српској покрајини тако да им сада Косово није приоритет. Оваквом политичком трговином српски председник на крају ће морати и да се одрекне Косова и Метохије и да Русији уведе санкције јер као марионета он је доведен да штити америчке а не српске националне и државне интересе.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ позива актуелну власт да престане да води издајничку политику, да не удаљује КиМ од Србије и да испуни обећање које је Александар Вучић још ранијих година дао Москви, а то је да руском хуманитарном центру у Нишу дâ дипломатски статус. Без подршке Руске Федерације Србија не само што неће моћи да сачува Косово и Метохију него је и опстанак саме Србије доведен у питање.

Илустрација: КМ Новине / 2015.

Прави пример за Србију мора да буде Сирија која је ослањањем на Русију сачувала своју државу.

ПС

Изјава Милорада Додика председника Републике Српске да ако Србија призна самопроглашену републику Косово и Републике Српска ће то да уради је зачуђујуће срамна. Међу бањалучком елитом, којој се приклања и Милорад Додик, влада мишљење да Србија треба да се одрекне Косова и Метохије јер је оно изгубљено и да сву енергију усмери према Републици Српској и да њу припоји. У преводу то значи да се срећа једног дела српског народа гради на несрећи другог дела српског народа. Из тог разлога је Милорад Додик подржао Вучићев Бриселски споразум, избор Рамуша Харадинаја за председника «Косова» као и перманентно гажење званичког Устава Републике Србије од стране председника Александра Вучића.

Јадно, тужно и жалосно!




Косовска Митровица
25.11.2017. године

У апсолутно незаконитој судској инстанци познатој као Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), 22. новембра ће бити изречена пресуда српском генералу Ратку Младићу.




Рећи да је садржај пресуде унапред познат, не значи ништа. За злогласну „међународну заједницу“ чије је живо оваплоћење МТБЈ (у даљем тексту – хашко судилиште), Ратко Младић је постао злочинац већ у том тренутку када је, остајући веран војничкој заклетви, устао на заштиту своје Отаџбине, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – када је крајем јуна 1991. године био пребачен у Книн (Република Српска Крајина) за команданта 9-ог корпуса ЈНА. Тамо је он не само успео да разблокира касарне ЈНА које су се налазиле блокиране од стране хрватских усташа, него је и прешао у офанзивна дејства узевши под контролу низ важних објеката које су пре тога држали Хрвати.

Своју кривицу он је продубио у мају 1992. године када је био постављен за начелника штаба и команданта Другог војног корпуса ЈНА са штабом у Сарајеву. Наравно, кривицу је продубило не само постављање, него и то што је Младић приступио формирању регуларне армије од припадника Југословенске војске и територијалне одбране из Босне и Херцеговине, као и бораца добровољачких одреда који су се већински састојали од Срба који су се осмелили на „дрско супротстављање“ (у очима „међународне заједнице“) злу, које је потпуно отворено изјавило и продемонстрирало да намерава да уништи српско становништво бивше југословенске републике Босне и Херцеговине. Тада је он и постао Врховни командант Армије Републике Српске (АРС) и то остао до децембра 1996. године.

Може се утврдити да је пресуда Младићу била потписана и изречена званично већ 11. јула 1996. године, када је „међународна заједница“ у лицу хашког судилишта, издала налог за хапшење српског националног хероја.



Ратко Младић је био приморан да се повуче у истинску илегалу после хапшења и изручења у Хаг Слободана Милошевића, у лето 2001. године. Отворено прозападно руководство Србије кренуло је у истински лов на Младића. Довољно је рећи да је за његову главу расписана награда од 1 милион евра. У октобру 2010. године за „информацију која би помогла хапшењу Младића“ одређена је већ награда у висини 10 милиона евра. Колонизатори и њихови сатрапи су увек високо ценили главе бораца за слободу и независност.

Несумњиво да су сарадници и присталице генерала из безбедносних ресора и специјалних служби помогли Младићу да избегне хватање и испоручивање Хагу, које би без њихове помоћи било неизбежно. Током 2006. године разоткривена је група грађана која је организовала у Београду мрежу за подршку националном хероју, који је био принуђен да се скрива од иностраних „ловаца за главама“ и српских колаборациониста.

Несумњиво да је подршка управо из структура специјалних служби дозволила генералу да остане на слободи тако дуго време. Схема дејстава присталица Младића из специјалних служби била је веома проста. Информација о предстојећој операцији за хватање генерала, пошто је откривено место његовог лоцирања, процурила би у медије. Генерал би добио сигнал и једноставно би муњевито мењао место сакривања.

Тим пре чудно изгледа историја његовог хапшења 26. маја 2011. године.

У другој половини маја 2011. године, низ српских и српско језичких листова саопштили су да је београдска врхушка дала „зелено светло“ свим специјалним службама за почетак опширне акције потраге за Ратком Младићем. Између осталог, српско језички франкфуртски портал „Вести онлајн“ је саопштио да у тој акцији први пут треба да узму учешће и сарадници западних специјалних служби.

Неколико неименованих извора „Вести“ су саопштили издању о најширој акцији у потрази за Младићем и навели су два могућа датума за које се спрема „завршно решење питања“ о Младићу. То је 6. јун, када главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц буде наступао у УН са извештајем о сарадњи Србије и Хашког трибунала, и то је септембар, када руководство ЕУ буде разматрало кандидатуру Србије за „зближавањем са ЕУ“.

Тих дана су и београдске „Вечерње новости“ такође писале о значајном интензитету у потрази за генералом.

На тај начин је Младић био поново информисан да су га открили. Због чега он није променио своје место скривања, као што је то радио и раније? Да ли су само старост и болест одиграли своју улогу? Или се нашао неки „добронамерник“ који је наговорио човека са подривеним здрављем да се преда. Онда уз какве услове? Ја могу претпоставити, чак утврдити, да је ту било и уцена по питању живота генералових рођака. Неко је наговестио генералу да ће, уколико он поново побегне или примени оружје (које је имао са собом приликом хапшења), погинути неко од његове најближе родбине. Та судбина би чекала и човека блиског Младићу уколико би он разгласио чињеницу са уцењивањем. Пошто је 1994. године преживео убиство своје 23-годишње кћери, Ратко је, по тој логици, био принуђен да се покорно сагласи. Тешко је наћи друго објашњење онога што се десило ујутро 26. маја у селу Лазарево.




Садашње кривично право у Европи је толико хумано, да ће предвиђени за најстрожу казнену меру, херој српског отпора Ратко Младић, добити веома људску „доживотну робију“, попут данас већ покојног његовог најближег сарадника и заменика генерала Здравка Толимира.

Пресуда српском националном хероју ће бити не само завршно оверавање печатом у сведочењу о „несумњивој кривици“ Срба у распиривању „најстрашнијег европског рата ХХ века“ и у спровођењу „најстрашнијег покоља после Другог светског рата“. Сценарио предвиђа постављање ултиматума Србима – или ћете се ви одрећи од својих врлина оличених у Младићу – части, достојанства и идентитета – истовремено га признајући заједно са целом „међународном заједницом“ као „крвавог касапина, злочинца број један“ југословенских ратова, или… Међутим, никаквог „или“ неће бити. У српским уџбеницима историје Ратко Младић ће бити представљен управо као ратни злочинац. И ако услед разумљивих околности руководство Републике Српске (РС) себи не дозвољава да се сагласи са одлуком хашког судилишта по предмету држављанина РС и првог председника земље Радована Караџића, то, како ће се понашати званични Београд у односу према држављанину Србије Ратку Младићу, буди много више стрепње.

Но, оно што је најважније, 22. новембра се доноси пресуда последњем вођи отпора америчком хегемонизму у свету, који је још жив. Младић је не једном у својим интервјуима приказивао себе као доследног борца против америчког диктата у свету, као борца против агресивног ширења НАТО пакта. У свом последњем обраћању „Руским пријатељима“ он је писао да је рушење СФРЈ које је починио НАТО први корак светске америчке агресије, чији је крајњи циљ – овладавање целокупном територијом Евроазије.

Но, он је на то упозоравао још од самог почетка рата у Југославији, када се још није догодио 24. март 1999. године, када још нису били разорени и згажени Ирак и Либија, када НАТО авиони још нису били на сат лета до Москве.

Нису хтели да слушају, одбили су да подрже, нису хтели да спасу… Сада немојте говорити да вас нису упозоравали!
„Ја сам увек био обичан српски православни војник, који је морао да живи у немирна времена и који је, заједно са својим народом и војницима, морао да одбија западну агресију, тежњу Запада ка туђим територијама и новој колонизацији“.