• Управо те људе у јавности можемо да видимо као ауторитативне па чак и „лидере" Срба са КиМ иако у народу немају баш никакву подршку. Једна од таквих личности јесте и др Рада Трајковић. Особа о којој у медијима готово ниједна лоша реч није речена а зашто није, о томе пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

---

Никада се није повукла из политике. Из тзв., „Скупштине" албанских сепаратиста у Приштини технички је избацила опција Александра Вучића „Српска листа".


Радини тајни састанци са окупаторима

Током прикупљања потписа грађана за кандидовање на ванредним квази-изборима сепаратиста са КиМ 2010. године, медијима је рекла да то ради како би "проверила мишљење народа о њеном евентуалном учешћу". "После прихватања заједничке Резолуције са ЕУ за нашу државу би било потпуно бесмислено и опасно да не подржи изборе, јер би испало да покушава да дестабилизује Косово", оценила је тада Рада Трајковић.

А то мишљење могла је да види још 2001. године када су Срби са централног Косова петицијом изразили „запрепашћење деловањем Раде Трајковић" и од Коштунице тражили да опозове њен пријем у Координационо тело за КиМ. "Самозвани српски представник у Привременом административном већу Косова Рада Трајковић наставља да ради против интереса Срба на Косову, агитујући за излазак на изборе", изјавио је тада председник Скупштине СДВ-а централног Косова Зоран Грујић. Она је ову петицију приписала „политичким активистима из времена Милошевића" чији је „циљ напада њено политичко уверење, односно сарадња с међународном заједницом, што подразумева и јасну сарадњу с НАТО-ом"! Не може се порећи да је ово за некога ко је макар боравио на КиМ током тих година, заиста била храбра изјава. Квази-изборе је, у последњем тренутку, подржао и Војислав Коштуница. Рада је изашла као одборник огранка Батићеве ДХХС и на њима освојила 3 (три) гласа!

Није се у тајности састајала само са Кушнером већ и са Хекерупом, Холбруком, Харадинајем... Са последњим и јавно. Познат је догађај када је на некој светковини Рамуш Харадинај као премијер примао званице, разне „дипломате" и „високе представнике". Дочекивао их је са „Американ, јо?" (Американац, не?) и ко не би био Американац добио би само знак руком: „Терај даље!".

Када је Рада стигла на ред, Харадинај се насмејао, уштинуо је за образ и кроз осмех тепао „О, Рад', о Рад' љоћка јем!" (Радо, Радо, лутко моја!).

Ипак је са Кушнером развила и очувала завидно политичко пријатељство. Посебно се огледало када га је у Грачаници новинар Гласа Америке упитао о његовој умешаности у трговину органима киднапованих Срба на шта су уследиле салве најгрубљих увреда новинару и неконтролисани, шизофени смех у чему му се, доста блаже, и сама придружила. Новинар је уплашен тим догађајем алармирао своје колеге и новинарска удружења да га узму под заштиту, а Рада је питање оценила као „новинарску жељу за ексклузивитетом". Три године касније када су Амерички и ЕУ истражитељи признали да је било трговине органима Срба, хвалила се у Политици како је прва говорила о томе иако је могло да је кошта живота.

Као неко из српског народа од првих дана окупације КиМ била је савршени сарадник „разноразним мисијама и службама које су слале своје медије којима би у камеру изнела мишљење о некаквој сарадњи" а што је био параван за минирање интереса српског народа на Косову и Метохију.

„Пошаљу неку телевизијску или новинарску екипу и они је представе као 'лидера Срба са Косова', што је потпуна лаж. Тако је 'постала' лидер а на то се надовеже причом „ми (Срби) који живимо на Косову"...

Представљала се лажно од 1999. јер од 2004. овде нема ни кућу ни стан. "... Она уствари у Грачаници никада није ни живела. Деца би јој повремено дошла у посету, да је обиђу и прошетају се али никада нису ту живели. Па најбоље ћеш то видети по у Координационом центру који јој је плаћао стан и обезбеђење на неколико локација у Грачаници" тврди наш извор који „за сада" жели да остане анониман.

Занимљив је и њен одлазак из Приштине у којој је до 1999. живела са супругом, који је у то време био декан на Медицинском факултету. Добили су кућу у репрезентативном „Универзитетском насељу" изграђеном како би помогло српској елити и олакшало живот у све бурнијим годинама при крају деведесетих. У првим данима окупације 1999. године, Срби су се поделили на оне који су одлучили да остану и оне који нису желели да прихвате ризик. Универзитетско насеље још увек скоро нико није напуштао. Британске јединице одредиле су 24-часовну стражу како би обезбедиле сигурност професора и њихових породица. Напада на насеље није било а честе су биле и посета представника међународних мисија.

„Рада се тада зближила са једним високим представником УНМИК-а и 'договорила са њим' да му изда кућу у којој је њена породица живела а чија репрезентативност је привукла и овог представника мисије" каже за Магазин Таблоид Драгољуб Поповић из Грачанице.

Универзитетско насеље у Приштини.

Након тога истрагу је званично покренула полиција а истрагу је водио инспектор приштинског МУП-а, мајор Јовица Миловановић а са њим у истрази је био и инспектор Драган Секулић. Истражним поступком обрађено је пословање у свим здравственим јединицама централног Косова где је Рада Трајковић била директор. Утврђено је, између осталог, да је за потребе ДЗ Грачаница откупљено половно возило марке „Шкода" плаћено троструко већим износом него што је била цена таквог новог возила. И поред тога, Раду Трајковић је на седнице такозване „Скупштине" и „парламент републике Косово" возио службени ауто Владе Србије, регистарских ознака БГ.

За потребе функционисања апотеке при Дому Здравља у Грачаници изнајмљен је простор средње величине у споредној сеоској улици, за који је на име месечне кирије издвајано 2.500 евра. Поређења ради у то време локал те величине у центру Грачанице издавао се за око 150 евра месечно а потпуно опремљен је могао да кошта највише 200. Зарад правдања трошкова од власника локала и саме апотеке Рада је добијала фиктивне рачуне којима је административно правдала трошкове. Када је 2012. године, са променом власти у Србији, и сама изгубила дотадашње функције и заштиту коју је уживала од власти Бориса Тадића, који је и стопирао поступак пред Судом у Нишу покренут против ње, власник тог локала Зоран Филиповић спалио је све дотадашње уговоре а у новим навео висину закупа од 300 евра, тврди Поповић и процењује да је и то прецењено.

Он наводи да се у пријави, у којој је било „много тога" нашла и ставка за телефонски рачун који је држава Србија плаћала а којим је Рада „свако јутро будила ћерку у Америци" која је тада тамо студирала.

На основу доказа којих се дошло, МУП републике Србије, Полицијска управа за Приштину поднела је тужбу Вишем Суду у Нишу против Трајковићеве. Као део истражног поступка Одбор за КиМ водио је расправу како би размотрили доказе а њој су присуствовали, уз благослов владике Артемија, Драгољуб Поповић, Петар Улемек некадашњи игуман Ђурђевих Ступова и Зочишта и Александар Јовановић из Бресја.

„...Истрага је утврдила да је она у више наврата и на више различитих начина злоупотребила своје радно место укључујућ и то да су се њена деца, син и ћерка, налазили на платном списку Дома Здравља Грачаница, у коме никада нису била запослени" каже Поповић.

Део платног списка Дома Здравља Грачанице, из времена док је Рада била директор, на коме су и имена њене ћерке Биљане и сина Дејана, никада стварно запослених.

У извештају Анкетног одбора за КиМ о ненаменском тошењу буџетских средстава на КиМ, Рада Трајковић „учествује" безазленим и готово небитним поступцима опет недовољно занимљивим за медије. О трошењу новца намењеног ДЗ а евидентираном у тужби Суду у Нишу против ње, ни речи.

Али није само Тадићева, па ни Вучићева Влада та која Ради пружа подршку и покрива њене незаконите активности и злоупотребе. Наиме, она је имала јаку потпору и у време Владе Војислава Коштунице. Одлично обавештен извор Таблоида тврди да је још пре самопроглашења квази-независности сепаратиста са КиМ, издат налог за хапшење Раде Трајковић: „...Лично је Коштуница то спречио. Шта су били његови разлози не знам, али је спречио њено хапшење наводним ставом како тиме показује бригу за српски народ на Косову и Метохији рекавши: шта ће рећи међународна заједница, шта ће рећи Албанци ако је ухапсимо? Ено, Срби хапсе своје...

Не видим шта би лоше могао да каже било ко на хапшење криминалаца али...она је остала на слободи захваљујући њему", тврди наш саговорник. Он додаје да то није био једини случај: „...Рада је у неколико наврата добијала лоше рецензије од веома цењених професора на Медицинском факултету када је требала да буде изабрана за ванредног професора касније и редовног професора. То није било идеолошка ни страначка већ стручна оцена. Желели су да је задрже што даље од те институције која је била рањива као и све друге на Косову и Метохији али би сваки пут била изабрана као да су писали све саме похвале. И за то је иницијатива долазила са врха власти".

Подршка власти је била издашна, али је у народу изостајала.Тако је Ради Трајковић током председавања Небојше Човића Координационим центром за Косово и Метохију, купљен стан у Сарајевској улици у Београду, број 52/4. За опремање стана од Координационог центра је добила 830.000 динара што је према курсу у том тренутку то износило 65 хиљада евра!

А ни то није био сав „џепарац" који је добила за опремање стана, пријатељску руку и додатну помоћ пружио је и Мики Савићевић, директор Генекса, касније осуђен на затворску казну због проневере новца (наравно, свакако не због помоћи око Радиног стана). Никоме није сметало то што је она као доктор медицине и директор Дома здравља примала плату 200% на име увећања редовних, претежно радничких плата које су мотивисале Србе да остану да живе у тешким условима.

Тој суми придодата је и плата универзитетског професора на Медицинском факултету у Косовској Митровици. Поред свега тога зашто би онда неко рачунао још и плату у тзв. „Скупштини Косова" и „Одбору за здравство" при тој истој „Скупштини" за коју је Рада писала Коштуници да не сме да пређе 300 евра месечно те да само зли језици тврде другачије?...

Високе плате су превасходно мотивисале Србе да остану на КиМ и та материјална сигурност им је помогла да се на неки начин изборе са стресовима који су били јаки и свакодневни. Запослено је у свим државним институцијама Сррбије више радника него што је било потребно али опет нису могли сви да се упосле. Како су године пролазиле стасавале су генерације младих људи који су завршавали средње школе и био им је потребан посао а осим Здравственог центра није било друге институције га је могла обезбедити већем броју радника. Многе породице без утицајних чланова и веза живеле су на минималцу и једва састављале крај с крајем. То је створило огроман простор и поспешило развој корпуције као никада пре. У Домовима здравља цена радног места кретала се од 8 до 10 хиљада евра. Како се тај износ могао вратити за годину дана рада многи који су живели у беди без видљивог решења за свој положај, одлучивали су се на продају дела земље Шиптарима како би дошли до новца који су на тај начин „улагали у будућност своје деце".

Ко би предао коверат био би похваљен да је „добро написао захтев за пријем" и позван да се сутрадан јави на посао онај у чије име је то било обављено. Ово је пракса која је важила на целој територији централног Косова а било је ситуација да пацијентаи чекају лекара у ходнику док је он на „радном састанку" са осталим колегама. Како су Домови здравља, посебно после Погрома 17. марта били измештени у селима и функционисали у приватним кућама, довољно је било седети у дворишту и из собе би допирала жустра свађа колега да ли да се тражи 10 или 8, 7, 5 хиљада евра...

Чак би доктори изреволтирани грамзивошћу колега излазили у двориште и то отворено коментарисали са пацијентима. Није сав новац одлазио њима, наравно, тек би директори имали мањи део од тога остало је, што је јавна тајна, одлазило у руке Раде Трајковић као директору свих Домова здравља. Са чијим пристанком из власти, то је за сада тајна. Ту се опет јављао нови „проблем" јер коло није смело да буде прекинуто. Зато су „приправнци" са „добро написаним молбама" радили тек око годину дана!

Већини би претекло по 1000 до 2000 евра у коначном збиру али би новац био расејан од месеца до месеца а они заувек остајали без земље коју су зарад тога продавали. Надали су се да ће можда опет доћи на ред и наћи начин да задрже посао, зато су о томе ћутали. А додуше, знали су да њихов гест није био баш у складу са законом а ако би проговорили онда би себи затворили врата и у другим фирмама. Па чак и да су хтели да говоре - нису имали коме. Новинари су „из неког разлога" ћутали о корупцији и за мишљење о актуелним догађајима питали неког од „лидера косовских Срба" међу којима је мишљење и став Раде Трајковић било веома уважавано. Како време пролази све је више изневерених који озбиљно размишљају да проговоре али... и даље немају коме.

Једна од ретких помињаних афера у медијима, избила је 2003. маја месеца када су професори и сарадници Медицинског факултета у Приштини затражили од декана Милована Кнежевића да формира комисију која би утврдила одговорност за тучу између универзитетских професора Раде Трајковић, в.д. директора Дома здравља у Грачаници, посланика коалиције "Повратак" у тзв., „Скупштини Косова" и потпредседника ДХСС-а и Гордане Шубарић, директора болнице "Краљ Милутин" у Лапљем Селу.

До туче је дошло 15. маја у згради Косовског округа у Грачаници, на састанку које је организовало Министарство здравља Србије са руководиоцима здравствених установа централног Косова. На дневном реду требало је да буде утврђивање одговорности за бројне злоупотребе и ненаменско коришћење средстава Владе и Координационог центра. На крају се све завршило на тој „успутној" вести.

Поповић као и други Срби из Грачанице и околине зна за ову некадашњу праксу и верује да је немогуће да за то није знао и неко из Београда, са врха власти током режима који су се смењивали протеклу деценију и по. „...Тако је држава намерним нечињењем директно помагала продају српске земље и имовине Албанцима, јер је новац одлазио у руке директорима државних фирми. Њу је држава именовала на то место, нисам ја. А то да нису знали шта се дешава могу само да причају бајке. Радило се то и у просвети, не само у здравству. Зато је било боље бити директор на овде него министар у Београду" помало у шали каже Поповић.

После отказа који је уследио 2013. године, са потписом тадашњег премијера Ивице Дачића, Рада више „није имала шта да ради" на Косову и преселила се у Београд где од тада живи. Ни то јој није могло ускратити прилику да три године касније, што и данас може да претури преко уста, дође специјално ради учешћа на округлом столу и каже „интереси нас Срба који живимо овде" и да сагледава „шансе да опстанемо на овом простору" и да јој смета што се етничка структура власништва мења у корист Албанаца док своје време проводи далеко од Косова и Метохије у плодовима свог... Рада.