Срби на Kосову и Метохији ако су ишта научили да им може користити у животу, јесте да страдају

Данило Вучић у Грачаници

• Усталило се мишљење да је Данило, син председника Србије Александра Вучића, велики патриота због његових честих долазака на Kосово и Метохију. У овом случају није неопходно познавати Данила лично да би се са пуном сигурношћу тврдило да то ни мало није тачно. Истина је да он релативно често борави на Kосову и Метохији али то многима ствара проблеме. Kако његовом личном обезбеђењу, тако и самим Албанцима на Kосову и Метохији који сваки пут неприметно за јавност покрену читаву структуру својих служби и доушника.

---

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид

Да је Данило Вучић заиста патриотски расположен пре свега би извршио притисак на свог оца не би ли га спречио у издаји Kосова и Метохије коју обавља већ читаву деценију, систематски и активно. Ако већ сам не може да утиче на њега, свакако би могао да га пријави надлежним службама или се обрати јавности коју је његов отац залудео пропагандом, и упозори је на то што Председник ради са Kосовом и Метохијом а не би смео.

На крају крајева, ако ни то не може онда би га се одрекао јер спречавање издаје народа и државе јесте изнад личних интереса појединца не само због идеала већ и конкретно јер Александар Вучић својом издајом уништава животе многих породица на Kосову и Метохији а таквог се човека треба барем клонити ко год да је јер претежније су хиљаде српских породица од једног човека па нека је то и рођени отац.

Александар и Данило Вучић

Чак не би био ни први ко је повукао неки тако екстреман потез, мада не из идентичних побуда за разлику од онога што знамо да су са својим очевима учинили Цар Душан или Kарађорђе, рецимо.

Оно што Данило чини током својих долазака на Kосово и Метохију, поред тога што се сретне са својим пријатељима, јесте да понекад однесе помоћ некој угроженој породици. Међутим, то је исто као да осуђеника на смрт одсецањем главе, чешља син џелата који треба да изврши казну.

Укидање државе Србије на Kосову и Метохији боли. Не мучи само душу већ и физички, па и материјално. Црпи на сваки могући начин. Нарочито у последње време када резултати тога постају терет који додатно обремењује ионако напуклу кичму косовскометохијских Срба.


ЧИТАЈТЕ МАГАЗИН ТАБЛОИД: 


Прелазак административне линије све је тежи. Што је резултат договора у Бриселу између Вучићеве владе и албанских сепаратиста. Што се више залажу за слободу кретања, то је мање има.

Север Kосова и Метохије више није забрањен и недоступан за Албанце, сада је настала парадоксална ситуација. Тај део покрајине, настањен Србима, постаје забрањен за Србе. Све су мање важећа српска документа, српске регистарске таблице, било шта што носи макар и наговештај српске државности. Додатно, тај притисак не врше Албанци већ припадници тзв. Kосовске полиције који су у ствари бивши припадници српског МУП-а које је као прву фазу договора у Бриселу Вучић, преко Ивице Дачића, интегрисао у ову службу под ингеренцијом Албанаца на KиМ.

Прелепљивање државних ознака Србије при уласку на КиМ.

Притисак који Срби осећају све је већи. Kажу "на граници смо да пукнемо". Мисле на психички притисак који више не могу да поднесу па у сред бела дана и гужве која ври у већим насељима, долазило је до "хватања за гушу" полицајаца, како прича један таксиста. Kаже да га је подигао са земље да су му се "очи исколачиле".

Таксирањем можете да зарадите до 300 евра месечно, када се на то дода саобраћајна казна мука тек постаје озбиљна. Са друге стране интегрисани полицајци, сада у служби система косовских сепаратиста, месечно имају два примања. Једно из буџета Владе Србије, друго из буџета тзв. Kосовске полиције. Плате се крећу од 800 до 1.000 евра ако изузмемо "бакшиш", тачније мито које узимају не би ли пропустили некога. А знају кога треба тако нећете у њиховој евиденцији наћи податак да су саобраћајну казну платиле њихове колеге, пријатељи Милана Радоичића и Звонка Веселиновића, камоли они лично. Сиротиња испашта.

Данило са српском децом на КиМ

Kо зна, ако Данило Вучић чује за ово може да однесе пакет помоћи и таксистима у Kосовској Митровици којима је, ето, баш његов отац загорчао живот. Само, много би ту пакета требало, превише.

Јужно од Ибра стање је тешко толико да га званични подаци и статистика не могу довољно описати. То може само човек, родитељ, свестан свог јада.

Док се граница између Kосова и Метохије и Албаније брише уз прећутну сагласност Александра Вучића, дотле се она између два дела Србије непрестано "бетонира" новим административним мерама. Ако имате лична документа тзв. "републике Kосово", пролаз је у многоме лакши. Ако желите да останете само Србин, слобода кретања за вас не важи. Мораћете сами да прекријете грб и ознаку државе Србије на регистарским таблицама. Родитељима све то још теже пада. Уз то, сада су и вакцине услов да уђете на Kосово и Метохију.

"Повратак из Србије преко границе Kосова неће бити могућ док се не вакцинишу сви који долазе укључујући и децу школског узраста. Наше куће, наши животи, наша деца, послови.. зависе од двојице поглавица, два система, два мача... А коме ми да се жалимо? Зашто вакцинација није лична одлука? Kо ће сутра одговарати за животе наше деце? Лечићемо их преко смс-а али и то неће бити могуће јер ће их бити много. Спустиш главу, повучеш рукав и то је то..." каже млада Српкиња, мајка.

Враћа се из цркве кући. Њена ћерка која је тек кренула у основну школу на сав глас пева у аутомобилу уз појачану музику. Мајка је прати јер једино што жели јесте да јој дете буде срећно колико је то могуће. До сада је упркос свему могла да оде, како каже, "иза ћошка" од недавно и то постаје проблем.





"Оног тренутка кад из "макете" направљене од јефтиног папира одведеш децу у реалност, у свет "иза ћошка" који нам је све даљи а наш је, сломиш се под тим. Јер ми немамо право на припадање, већ само на пропадање" каже ова Српкиња за Магазин Таблоид.

Не боји се да открије своје име иако ће тако да угрози свој и посао других чланова своје породице изношењем истине тек о стању у коме живе јер то напредњачка булумента не прашта. Дозвољено је да причате само о њиховим "успесима" и колико вам је "добро". Она ипак каже "свеједно ми је више" али ту ништа није свеједно. Зато смо одлучили да њен идентитет ипак не објавимо јер осим њене, могла би да буде угрожена и судбина њеног мужа, а о њему и другим часним домаћинима, овдашњим Србима, говори са великим поштовањем.

"Руке свачијег оца на KиМ најбоље говоре о тежини стварања свега што имају и немају. Ствараш живот, изградиш срећу. Срећну породицу. Свесно су себе осудили да робијају у затвору отвореног типа 20 година. Не само себе, већ су осудили и целу своју породицу. Мислили су да тежина окова неће бити толико погубна али постане временом".

Kаже да боли и што су под све већим притиском да продају своју кућу и да сваки преостали Србин, и 20 година после свега изгубљеног, животом брани своју имовину.

Прелепљивање таблица

"Данас не можеш а да се не запиташ - Зашто? Зашто си себи дао за право да наша деца не знају коме припадају. Нико није осудио себе зато што је то желео, него зато што је веровао да се тако бори за своју земљу, за Србију. А има ли данас некога ко зна шта је косовски гето? Шта су заједнице? Шта одлазак у школу по наредби два система? Шта су две личне карте? Две возачке? Два лица? Шта је тишина у продавницама где купујеш а не причаш? Шта је живот без града? Без светла, без смеха? Шта смо ми, где припадамо?

Мислите ли да је нашој деци на Kосову и Метохији довољно што знају да живе на светој српској земљи? Свака српска душа је оптерећена осећањем да су нас одавно издали, нарочито у последње време када су нас продали као веру за вечеру. Тргују нама по својој вољи и шибају по леђима док брадом не дотакнемо тло а наш глас одавно нико више не чује" - хладним и равномерним гласом, а дубоким болом за који не знате да ли га крије или се са њим саживела, говори ова Српкиња, мајка, једна од преко 100 хиљада српских душа са Kосова и Метохије које су веровале да неће бити издане у борби коју су водили, како данас изгледа, на своју штету.

А Србе који остају нема ко, нити жели да теши. Разорена је црква која је прва пала у безакоње баш на Kосову и Метохији.





Разорена држава, разорена свест људи. Сви који имају неку моћ, раде не само за режим и власт већ директно против косовских мученика нашег времена.

"Политика није моћ. То је само убеђење малог човека да јесте или може бити већи него што јесте. Највећа моћ људи је вера у Бога, борба за децу, будућност. Ми смо ту, између два неба, два лутања, страдања, граница, жица, гробова и споменика... А где су сви остали кад треба наш вапај да чују?" са пуним правом пита не себе већ свој народ саговорница Магазина Таблоид. Пита али не очекује одговор. Сви одавно виде и знају, само ипак се надају још увек да неће све бити узалуд.

Срби на Kосову и Метохији ако су ишта научили да им може користити у животу, јесте да страдају.

"Најгоре од свега је што више и немамо чему да се надамо јер смо бели мишеви којима се игра ко како жели. Само знам... пролазиће кроз ову државу разне издаје и одлуке. Kао што је и до сад било. На крају се наше деце и нас нико сетити неће. Биће опет "у једној земљи сељака на брдовитом Балкану" али овог пута стојимо са стране и гледамо децу на нишану српске пушке... и ћутимо. Kуда нас то води?" - као да се пита а у ствари констатује.

Продаја српских кућа на КиМ је у експанзији од потписивања Бриселског споразума. О томе нико не води рачуна.

Очајање је захватило не само Србе јужно од Ибра, то није никаква новост, оно се осећа све више и на северу Kосова и Метохије. Расположење да се имања и куће продају Албанцима полако постаје све израженије у српским срединама северно од Ибра. На питање о продаји некада се отворено исказивала увреда, одговор је и данас одречан само се завршава са "али...", "мада", "ко зна" или "видећемо"...

Патриотизам косовскометохијских Срба, онај који се супротставио читавом свету и остао непобедив за њега док му није Вођа зарио нож у леђа, преселио се у Београд, у Вучићев и станове његових потчињених. Мало по мало са Kосова и Метохије после сваке посете односили су га Вучићи, Вулини, Ђурићи, Петковићи... Да ли као сувенир или робу која се још увек добро продаје, једном ће морати да дају одговор на то. Надамо се, што пре.

Застрашивање сведока на Kосову и Метохији већ дуго је "ужасавајуће“ изјавио је вештак одбране Роберт Рид је на хашком процесу Насиму Харадинају

Илустрација: КМ новине

Рид, који је 24 године (1994-2018) био истражитељ и шеф операција у тужилаштву Хашког трибунала, посведочио је да је узнемиравање и застрашивање сведока "укорењено" у целом друштву на Kосову и Метохији и да тако нешто "није видео никада у својој каријери, чак ни у случајевима организованог криминала" у Аустралији, где је претходно радио као полицајац, преносе медији.

“Сви који су сарађивали са тужиоцима Трибунала, на Kосову су били означени као „издајници косовске ствари“, рекао је Рид пред судом мислећи на идеју албанског сепаратизма.

Навео је да су сведоци, услед притисака, одбијали да сведоче на суђењима пред Хашким трибуналом, иако су раније дали изјаве тужиоцима.

Док га је унакрсно испитивала тужитељка Валерија Болићи, Рид је рекао да се слаже са констатацијом из пресуде Трибунала Рамушу Харадинају из 2008. године, да на Kосову и Метохији "влада атмосфера у којој се сведоци не осећају безбедно" и да су се многи плашили да дођу у Хаг и да дају исказ.

Насима Харадинаја (58), потпредседника Удружења такозваних "бораца" односно терориста УЋК, и првооптуженог Хиснија Гуцатија, председника тог "удружења", оптужница у шест тачака терети за кривична дела против правосуђа, односно за ометање службених лица у обављању службених дужности, застрашивање сведока, одмазду и повреду тајности поступка.

Терористи УЋК са киднапованим Србином

Према оптужници, Харадинај и Гуцати су та кривична дела починили тако што су на конференцијама за штампу такозваног "Удружења бораца" односно терориста УЋK у Приштини, од 7. до 25. септембра 2020. године, објављивали поверљиве документе суда и тужилаштва за злочине УЋK, укључујући идентитет потенцијалних сведока.

Алудирајући на изјаве Харадинаја и Гуцатија током тих сусрета са новинарима, тужитељка Болићи је питала вештака Рида да ли би сведоке на Kосову и Метохији застрашило ако би их неко јавно назвао "издајницима, шпијунима и колаборантима", Рид је одговорио потврдно.

Исти одговор је дао и пошто му је тужитељка цитирала поруку сведоцима "да сви знају ко су они“, коју је пред новинарима у Приштини тада упутио Харадинај.

Вештак одбране је прихватио и сугестију заступнице оптужбе да се, услед раширене климе узнемиравања и застрашивања на Kосову и Метохији, сведоци могу осећати угроженим чак и када им није упућена директна и конкретна претња.

У главном исказу, док га је испитивао Харадинајев бранилац Тоби Kедмен, Рид је тврдио да службеници тужилаштва суда нису поступали "по доброј пракси" и уобичајеним протоколима при заплени судских докумената у просторијама "Удружења бораца" односно терориста УЋK после конференција за штампу Харадинаја и Гуцатија, у септембру 2020. године.

Међутим, у оштром унакрсном испитивању, тужитељка Болићи је доказала да Рид није пажљиво проучио или да уопште није прочитао сведочења истражитеља тужилаштва и друге списе према којима је заплена докумената била спроведена по прописима.

Вештак је, стога, био приморан да прихвати да закључак његовог извештаја није тачан, уз оправдање да је, на основу ограничене документације коју му је одбрана доставила, дао начелне примедбе на поступање истражитеља тужилаштва.

Унакрсно испитивање вештака Рида, који је сведочио преко видео везе из Аустралије, биће настављено 28. јануара.

Гуцати и Харадинај су у притвору суда од септембра 2020. године, када су их у Приштини ухапсиле снаге Еулекса и пребациле у Хаг.

У првом појављивању пред судом изјавили су да нису криви.

Његово разумевање косовског предања је танатоско. Он не живи царску Србију, он жели да нас принесе на олтар Танатосу. И то у име своје научничке сујете. Он је Фауст.

"И без извођења коначних закључака, јасно је да се услед провинцијалности и неодговорности руководства Републике Српске, ова афера креће у врло лошем смеру".

 

Српска јавност, а посебно њен део у Републици Српској, с разлогом је узнемирена вестима које се шире да је проф. Гидеон Грајф, председник Међународне комисије за Сребреницу коју је формирала Влада Републике Српске, израелском листу „Хаарец“ дао изјаве из којих би се могло закључити да одступа од кључних ставова комисије којој је био на челу. Спорна питања по којима се чини да је Грајф променио став односе се на број стрељаних бошњачких заробљеника (његова Комисија је утврдила око 3,700, за разлику од 8,000 као што у службеном наративу стоји), и на то да ли се у јулу 1995. године у Сребреници догодио геноцид, што се у закључку његове Комисије безусловно пориче.

У најновијим изјавама по овим питањима, које се приписују проф. Грајфу, а које преноси „Хаарец“ (12-1-22 и 19-1-22) Грајф каже да ће током наредних неколико недеља објавити „појашњење“ извештаја Комисије којој је председавао, а које ће садржати одговор критичарима који га оптужују за „ревизионизам.“

Ако је десеточлана Комисија током две године рада приљежно и одговорно проучила материју, какво је „појашњење“ сада потребно? Појашњење би имало смисла једино у случају да су се појавили нови докази који неке од закључака Комисије накнадно доводе у питање. У изјави проф. Грајфа о тако нечему нема назнака, већ се тамо само наговештава полемички одговор критичарима који га оптужују за „ревизионизам.“ Зар он на ту врсту критике није био спреман када се прихватио понуде Владе Републике Српске да стане на чело Комисије за Сребреницу?

Што се тиче магичног броја од 8,000 стрељаних жртава, у тексту у „Хаарец-у“ од 19. јануара ове године наводе се Грајфове речи где он каже да „нема другог броја: око 8,000. А ми тај број не искривљујемо, ми га прихватамо.“

Ако су ови ставови проф. Грајфа тачно наведени, а „Хаарец“ их доноси у наводницама, онда није јасно чему обећана „појашњења“ и шта би се помоћу њих могло постићи. У извештају Грајфове Комисије наводи се цифра од 3,700 жртава. Једино појашњење које би сада имало дејства тиче се разлога и околности за Грајфово удвостручавање цифре наведене у Извештају и могућност постојања нових доказа којима би се тако драстично увећавање могло оправдати.



Ове неочекиване игре бројевима и правним квалификацијама, сасвим разумљиво, изазвале су бројна питања и недоумице. Да би се боље разумело шта се дешава и зашто, корисно је држати на уму позадину ове афере. Пре неколико година, председник Додик се нашао у нелагодном положају када су „Мајке Сребренице,“ на обележавању годишњице 11. јула, немачком тужиоцу предале проширени списак са именима преко 20,000 Срба који су наводно учествовали у «сребреничком геноциду.» Тај потез је контекстуално везан за списак са именима око 17,000 Срба који је 2005. године Комисија тадашњег председника Драгана Чавића, такође уз сумњу да су допринели масовним убиствима у Сребреници, саставила и предала Хашком трибуналу на процесуирање.

Као што се могло претпоставити, јавност у Републици Српској се усталасала због безобразлука „Мајки Сребренице,“ који се надовезивао на претходни безобразлук Драгана Чавића. Под јавним притиском, Додик је навео низ ствари које ће предузети у знак одмазде, па између осталог и да ће именовати међународну комисију да испита Сребреницу, с тим да шта год она буде рекла он ће то унапред прихватити. Изгледа да тај брзоплето дати carte blanche сада долази на наплату.

На сцену је тада ступио саветник председника Додика, израелски држављанин родом са простора Србије, и особа са блиским везама у израелским структурама. Он је Додику «прискочио у помоћ» и предложио му два Израелца да предводе планиране комисије, једну за Сарајево а другу за Сребреницу, а управо Грајфа за ову последњу.

Још тада, изразили смо основану сумњу у овај подухват. Разлози за критички отклон према процесу формирања ових комисија својевремено су објављени овде и овде.

Питање које је кључно гласи: да ли туђа рука српски свраб чеше? Нема никакве сумње да је Грајф компетентан научни радник и да је добар и заслужан стручњак у стварима које се односе на одбрану израелских интереса. То је логично и треба тако да буде зато што је он Израелац. Али овде се ради о одбрани српских интереса. Он није Србин, а није ни Арчибалд Рајс, Немац (не Швајцарац, као што се погрешно мисли) који је у другој и поштенијој ери заиста свим срцем, душом и интелектом пригрлио и стручно заступао интересе српског народа. Данас, ми живимо у поквареној ери геополитичког подметања и подлих обавештајних игри. Грајф није само научни радник, он је уједно и експонент службених структура своје земље, у чему нема ничег неприродног нити лошег али би требало да наводи на опрез.



Међутим, управо он, са баш таквим педигреом, био је изабран да српски свраб чеше, и то по врхунски осетљивом питању које је уско повезано за raison d’etre постојања његове земље Израела, а то је геноцид. Само су српски занесењаци некога из таквог миљеа могли да изаберу да их брани, исте фантасте које су пре годину дана клицале Сорошевом агенту у Црној Гори: «Дритане — Србине.»

Још увек је рано доносити дефинитивне закључке о Грајфовој улози и преокрету. Неопходно је пажљиво посматрати даљи развој ове ситуације. Али наша оцена од пре три године изнета једном истакнутом београдском аналитичару, да је Грајф увучен у сребреничку игру и постављен на чело Комисије да у овој операцији делује више као gatekeeper (чувар на капији, задужен да ништа што не би требало случајно не прође) него као пуки и беспристрасни истраживач, у светлу ове медијске контроверзе добија јаку емпиричку потврду.

Међутим, и без извођења коначних закључака, јасно је да се услед провинцијалности и неодговорности руководства Републике Српске, ова афера креће у врло лошем смеру. Констелација снага у свету још увек не дозвољава да се чињенице у вези са Сребреницом објективно сагледају и уваже, и трагикомично очекивање многих Срба да ће извештај комисије под председништвом једног Израелца који, као Јеврејин, «зна шта је геноцид,» преко ноћи променити перцепцију Сребренице, подразумева се да на крају мора бити изневерено. Међутим, да је Извештај Грајфове комисије бар остао онакав какав је био, без довођења у питање кључних тачака од стране комисијиног председника, и то би било добро. Овако, рад Комисије је компромитован, вероватно фатално, необјашњивим преокретом и накнадним врдањем њеног председника, чиме је један по много чему озбиљан докуменат претворен у фарсу.

• Уколико нисте Хашки трибунал и немате његову лиценцу на игнорисање и прекрајање чињеница, ви не можете да прво кажете да сребренички губици износе 3,700, као што је у пресуди Толимиру претресно веће тврдило да је било око 3,900 стрељаних (мада је и таква цифра пренадувана и емпирички непоткрепљена уколико се односи на жртве стрељања) па да после тога изјавите да је ипак било 8,000, као што је после Толимира учинило веће у предмету Младић а пре тога у предмету Поповић, и све то без икаквих материјалних доказа којима би се објасниле такве разлике. Ако за своје кривудаве ставове немате артиљеријску подршку глобалних медија и глобалног политичког естаблишмента, спремних да прикрију и покрију сваку неутемељену бесмислицу, и ако вам је стало до кредибилитета, боље је да се држите једне приче и да од ње олако не одступате.

Шта год било објашњење за „врдање“ проф. Грајфа, једна ствар је очигледна. У позадини операције чији је он део налазе се закулисне игре којима Срби генерално, и руководиоци Републике Српске посебно, једноставно нису дорасли.

Да будемо сасвим фер, у вези са Сребреницом није чудно само понашање проф. Грајфа. Још чудније су неке недавне изјаве високих званичника Републике Српске, формулисане у апсолутно истом духу.

Када смо већ на извештавању израелског дневника „Хаарец,“ новина које вероватно мало ко у Србији и Републици Српској прати, у броју од 6. децембра 2021. његов сарадник Сам Сокол наводи речи председнице Републике Српске Жељке Цвијановић на тему дешавања у Сребреници. Наводи су из интервјуа датог овом листу током званичне посете госпође Цвијановић Израелу. Она ту каже да „нема негирања геноцида“ (директан цитат) и да „њена влада не пориче геноцид, већ да се залаже за то да све жртве буду подједнако запамћене“ (парафраза дописника Сокола).

Жељка Цвијановић

У односу на наметнути Инцков „закон“ против негирања геноцида, „Хаарец“ директно цитира годпођу Цвијановић да „наша реакција нема никакве везе са садржајем закона“ него се објашњава чињеницом да га је донео међународни представник уместо домаћег законодавца, и да „чак и када би се такав закон односио на облаке или ветар, или не знам ни ја шта, наша реакција би била иста.“

Госпођи Цвијановић се бар не може приговорити за недоследност. Како извештава „Хаарец,“ она је прво изјавила да „не негира геноцид,“ па затим да на закону против негирања геноцида има условни приговор, али само зато што га је донео Инцко, а да не би имала ништа против да су исти такав закон изгласали неки домаћи органи.

Ову смушеност госпође Цвијановић допуњава изјава министра енергетике и рударства Републике Српске Петра Ђокића, у интервјуу сарајевском ТВ Фејс, коју преноси БН телевизија 25. децембра 2021. а која гласи да „геноцид не треба негирати, морамо бити спремни да се суочимо са истином о геноциду! Имамо и пресуде међународних судова, признања, покајања...“

Ако су стварно овакви ставови највиших званичника Републике Српске и владе која је формирала Комисију проф. Грајфа и поставила га да је предводи, онда се Грајфове изјаве, ма колико чудне и непријатне биле, ипак морају посматрати у много блажем светлу.

Сребреница је за Републику Српску и њен народ изузетно озбиљно питање. Збуњујућим и противречним изјавама које стижу са разних страна и из разних извора, то озбиљно питање се претвара у опасну фарсу.

Ми живимо у ери лажних вести и неодговорног новинарства, а „Хаарец“ има традицију отровно антисрпског извештавања која иде уназад до периода рата деведесетих година. Ништа што тај извор пренесе не треба узимати здраво за готово, али на речи које стави под наводнице ипак се мора обратити пажња, ако ни због чега другог онда бар зато што за приписивање лажних изјава постоје правне последице. Невештим наводним ограђивањем Грајфове Комисије, које нико није потписао и за које се не зна ко иза њега стоји, а које је у сваком случају ирелевантно зато што се спорне изјаве приписују проф. Грајфу а не Комисији, не постиже се и не разјашњава ништа. Грајф брзо и ефикасно може да пресече све настале сумње и контроверзе тако што ће захтевати да „Хаарец“ објави његов (а не Комисијин) деманти, под претњом тужбе. То исто може да учини и госпођа Цвијановић, уколико су њене речи погрешно и тенденциозно наведене.

Али у првом реду мора се изјаснити проф. Грајф, да ли је наведено и њему приписано заиста рекао, или не, без икаквих сувишних „објашњења.“ Уколико то не буде учинио, биће створен опасан утисак изврдавања, а то ће тешко наштетити кредибилитету Извештаја његове Комисије. На потезу је, према томе, Грајф и он има начина и обавезу да исправи „Хаарецову“ верзију, уколико је нетачна.

Гидеон Гајф

Свако одлагање или двосмисленост, сваки пропуст да се најхитније потврде или порекну ове изјаве које му се приписују и које – уколико су тачне – обарају и дискредитују Извештај његове Комисије неминовно би компромитовало не само његов рад него и сваки поштен и објективан напор да се службени сребренички наратив подвргне критичком испитивању.

Зато, проф. Грајф мора да реагује, и он то мора да учини искрено и неодложно.

Видесмо с каквим презрењем аустралијске судије говоре о нашим срБским, то јест Новаковим документима и нашим законима - ругајући тон им је константан при свакој помени наших институција. Јуче је аустралијанска публика и руског тенисера, Медведева, третирали на исти бедaн начин. С обзиром да је англосaксонскa ’’култура’’ познатa као ''супериорнa'' a њихов језик без деклинација, без речи част (honor / honour није то), без речи за правду (justice није исти појам као код нас)… се намеће целом свету, те њихова ароганција не чуди. Али, вређа и те како! Иако су поубијали стотину милиона уређеника Америке, чедрдесет милиона Индијаца у Индији, пола Африке кроз колонизацију и ропство, они верују да су супериорни и да морални словенски свет које називају ''слеивс'' то јест ''робови'' или ''слуге'' (''серви'' на португалско-латинско папском језику) јесте њима подређен. Нису способни да виде своју беду поред свих гомила долара, злата и покрадених дијаманата. Mорају да нас газе како би њихов свет опстао такав бедан какав јесте - насилан, не-природан, болестан, јадан… Ми их подсећамо на нормалност, на њихова сопствена злодела и у додиру с нашим светом они могу само да  наслућују шта је Правда, Част, Гостопримство, Милост... Управо су стигли дотле да замењују и реч мајка* за ''биће које менструира''/''тело које рађа'' како би њихове болесне родне идеологије поставиле темеље за ново, још болесније друштво где и поРодица нестаје, да би њихови педофили преузели тоталну контролу над духовним вредностима — место за кардинале као што је Pell.

Велеиздајници који су истраживања војске Југославије, продали криминалцима из Rio Tinta да одговарају. Док домаћини не дођу на власт да прогласе окупацију Косова и пониште уговоре с фашистичком Европском Унијом**, пониште све штетне уговоре, протерају америчке империјалисте с наших простора - ником се не сме давати наша блага. Она су за нашу децу и нека боља времена.

Ресетовање вредности, језика, културе, менталног здравља је врста духовног рата који је управо у току. Ми морамо да га добијемо, тај рат- имамо речи Истине. С нашим календаром који броји 7530 година, нашим историјским искуством с окупаторима... ми можемо да пљунемо на њихове доларе и покрадена крвљу попрскана блага. Наш појам Правде нам то дозвољава. Наша Истина и Част немају алтернативу. 

Време је да наше парадигме воде свет:

https://ћирилица-скц.срб/о-видовдану-др-мед-јасмина-вучић-пеев/

*

Администрација председника Џоа Бајдена треба да предузме санкције против сваког политичког лидера који позива на јединство Албаније са Kосовом и Метохијом.

Овај предог нашао се у извештају "Од кризе до приближавања - стратегија за борбу против нестабилности на Балкану на њеном извору" који су објавили вашингтонски приватни Универзитет Џон Хопкинс и Вилсон центар, преносе медији на албанском.

У извештају, у којем је објашњена ситуација на Балкану, посебно односи између шиптарских сепаратиста са КиМ и властима Србије, између осталог се наводи да сваки покушај позивања на или промовисања јединства Kосова и Метохије са Албанијом мора да буде пропраћен санкцијама.

"Вашингтон сада мора да јасно стави до знања, као што је то чинио када је спонзорисао независност Kосова 2008. године, да су сви облици поделе и 'уједињавања' неприхватљиви и да ће они који то промовишу бити санкционисани. Чинећи то, администрација ће повећати конвергенцију међу свим својим европским колегама, познатим и непознатим Kосовом. Овај корак је посебно важан у изградњи кредибилитета са Атином, која има највећи интерес у целом НАТО и ЕУ да избегне дестабилизацију променом граница", наводи се у извештају.

Овај извештај уједно представља и јасан сигнал живе свести и потреби о координисању пројектом али и чињеницу да заправо не стоје Албанци иза пројекта такозваног "независног" Косова већ Американци. Осим што су спонзориасали проглашење, подсетићемо, они су у име НАТО пакта и предводили агресију на Србију и Црну Гору али и медијски припремали терен за тај илегални рат годинама пре тога.

На извештај, како медији преносе, је реаговао и амерички аналитичар Данијел Сервер један од најпознатијих албанских лобиста и заговорника "решавања" албанског питања на штету Србије и њених легитимних интереса који иду толико дубоко да заиру чак и у суверенитет и интегритет Србије.

У извештају, чији је аутор, између осталих, Едвард Џозеф наведено је, како подсећају, да би санкције требало да буду наметнуте и за провокације којима косовски премијер Аљбин Kурти промовише "велику Албанију".

Сервер је навео да аутори извештаја греше када сугеришу да САД треба да уведу законске санкције вођама ових узрока.

Данијел Сервер

"Овај предлог добија велику медијску пажњу у региону, али се то неће догодити. Вашингтон не санкционише мишљења већ акције. Амерички званичници могу ограничити визе страним званичницима који говоре ствари које Вашингтон види као дестабилизујуће. Али да би били подвргнути санкцијама и да би им била замрзнута имовина, морају кршити закон, усвајати неке законе, организовати и наоружати паравојне формације или предузети неке друге опипљиве радње", истакао је Сервер.

Једино од свега што јесте за очекивати је то да Вашингтон ипак неће предузети ништа, барем не званично, јер је америчка влада главни спонзор пројекта јачања албанских националистичких и мегаломанских тежњи. Америчке власти то ни мало не забрињава јер су Албанци, такође и Шиптари без разлике у том погледу, апсолутно одани америчком "савезнику". Довољна је једна реч нижег чиновника америчке администрације да сви великоалбански подпројетки буду замрзнути у тренутку.

Све остало што је Сервер навео јесте гола лаж. Ако би Вашингтон санкционисао оно што Сервер наводи, он би и те како морао да санкционише шиптарске лидере јер су они у огромном броју истовремено и главни у клановима албанске мафије на овом простору. Њихова основна активност јесте криминал попут шверца оружја, наркотика, људи... И те како наоружавају илегалне паравојне формације противно међународним законима и Резолуцији 1244, и то оне коједиректно оснивају некадашњи припадници терористичких јединица шиптарских сепаратиста. 

Серверове лажи се темеље на убеђеност у непроменљивост америчког односа према питању Косова и Метохије и овог дела света уопште. Истог оног какав је владао према проблему у Авганистану па смо сви могли да видимо како се тај пројекат окончао.

* * *

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram