---

Ево зашто је то тако:
 
- њен парламент изабраних представника чланица је само саветодавно тело које нема легислативнy моћ - ЕУ комисијa, састављена од људи који нису увек изабрани у својим земљама, има сву моћ. Европски парламент чине изабрани председници који заклeтвом морају да служе генералним интересима председавајућег а не сопственим нацијама. Тако, ЕУ институције као одвојена/сепаратна телa владаjy народима, без сагласности! Видели смо 2005. да иако су Француска и Холандија респективиним референдумима ОДБИЛE ЕУ КОНСТИТУЦИЈУ, њихове нације cy ипак приведене жртвенику европске елите. После 2005-е године, ЕУ није дозволила референдуме у Чешкој, Португалији... a Лисабонски Споразум је наметнут на фашистички, не-демократски начин. Уведена је смртна казна и суверенитет чланицама одузет, без икаквих дискусија. Данас земаља које чине ЕУ немају своје Уставе. Свака наредба из Брисела мора да се изврши без обзира на вољу народа! Пре неки дан, слобода Интернета je једноставно укинута y EУ кроз једну одредбу шачице администратора, а свака информација о Ђорђу Пелу, ватиканском педокриминалцу, цензурисана да се углед ватиканских свештеника не би прљао. Како то све изгледа у пракси, погледајте излагање младог Хрвата који који не жели да прихвати диктат странаца и тражи излаз из ЕУ да би имаo Суверенитет:

Нови скандал у Културном центру Србије у Паризу, разбесенео је грађане јер уместо сведочења о страдању под НАТО бомбама, надлежни су се потрудили да уклоне слике да се официри ове алијансе не би осећали "непријатно" због онога шт осу урадили.






 
Говорећи о овом кукавичком и подлом гесту надлежних у КЦС у Паризу, генерални секретар Министарства спољних послова Србије Вељко Одаловић рекао је да су у исто време организована два догађаја која "приказују наш поглед и осврт на оно што се догодило пре 20 година".

Гостујући на про-режимској телевизија Прва, Одаловић је рекао да је, поред изложбе, други догађај био "представљање једног филма и отварање једне трибине". Он је додао да "изложба није скинута".

“Немогуће је било да на малом простору два таква догађаја која су планирана буду одржана, а да негде нешто не трпи. Просто није ни технички, ни организационо на том малом простору изводљиво. Изложба је отворена 23. марта и траје до 13. априла, нешто што траје двадесетак дана. Kада су дошли официри НАТО, слике су уролане. Њима оне нису забрањене, могу изложбу да виде кад хоће”, навео је Одаловић.

Можда могу да их виде кад хоће али онда када су били нису могли да их виде. 

Нема поставке која "може да се види" / Фото: Наташа Пејин

Ово је безочна лаж јер је реагујући на овај сраман потез управе Културног центра, Наташа Пејин, Координатор за односе са медијима, на свом Фејсбук профилу написала:


"У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим…

Радослав Лале Павловић

 
Рекла сам му: ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи".


Уместо да неко због тога одговара, управо је Наташа била особа којој је због очувања достојанства прекинут радни однос јер, како је написала: "од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место.
Сад и ја видим да немам."

Нема поставке која "може да се види" / Фото: Наташа Пејин

Вељко Одаловић је човек који одређује ко ће Србију представљати у сваком од дипломатских представништава у Србији и без сумње је имао утицај на одлуку да изложба буде уклоњена. Сасвим је могуће и да је лично издао таква упутства. 

Павловић је касније негирао да је циљ уклањања изложбе био да не доведе НАТО официре у непријатну ситуацију и образложио читав инцидент као неспоразум и закључио:

„Најзад, труд да се неко ко је написао ’Балканска правила‘, ’Мог рођака са села‘ итд, представи као особа која учествује у ’понижењу српских жртава‘, преамбициозан је и нереалан.“

Наташа Пејин је најавила да снима видео у коме ће све објаснити и да ће га ускоро објавити.

Не био први пут да неко буде унижен сопственим поступцима након што се прикључио Српској напредној странци и пристао да служи страначким, антинационалним интересима. А пуна истина ће, без сумње, ускоро изаћи на видело. 

Оставка проф. др Радета Грбића на место ректора Универзитета у Приштини је само показатељ катастрофалне политичке ситуације у којој се налазе Срби са Косова и Метохије.

Фото - илустрација: КМ ноине

Према речима Снежане Здравковић из Удружења киднапованих и убијених Срба, живот Марице Спасић се претходних година сводио на наду да ће се њен син појавити жив.


 
Двадесет једну годину је Марица Спасић (80), из Обилића, мајка рудара Жарка Спасића, који јеимао 35 година када су га 1998. на Косову и Метохији киднаповали албански терористи, чекала да сазна истину о свом сину. Нажалост, преминула је недочекавши правду, што је, како је говорила, једино одржавало у животу свих претходних година.

- Што ја да живим ако нема мог детета? - говорила је Марица.

Према речима Снежане Здравковић из Удружења киднапованих и убијених Срба, Маричин живот се претходних година сводио на наду да ће се њен син појавити жив. Нажалост, није дочекала да сазна истину о Жарковој судбини.

После снимка који је доспео у руке породици Спасић, на којем се види да је Жарко након киднаповања био у логору Ликовац, где су га испитивали и мучили припадници терористичке ОВК, преминуо јој је супруг Милорад, Жарков и отац Симе Спасића, председника Удружења киднапованих и убијених. Осим поменутог снимка, судбина овог рудара и оца троје деце никад није расветљена.

Колико је Марица тешко доживела киднаповање сина, својевремено је забележила и наша колегиница Милена Марковић у репортажи о њој. Испричала је како је седела испред школе у Обилићу, са транспарентом на којем пита где је њен Жарко, док су је албанска деца и пролазници псовали, вређали је, пљували...

- Све је ова мајка храброст стоички подносила, само да би нешто сазнала о свом киднапованом сину - писано је тада у "Новостима".

Марица Спасић биће данас сахрањена у Крушевцу.

---

---

---

---

Председник Одбора за заштиту људских права и слобода на Косову Беџет Шаља: "Косово не пружа основне услове својим грађанима и перспективу младима". – У периоду 2013 – 2017 са Косова протерано од тзв власти из Приштине 170.000 Албанаца

Фото: Илустрација

---

Оно што никада Србија није покушала да уради према Албанцима на Косову и Метохији, урадили су сами Албанци, људи без икакве школе, бивши терористи ''УЧК'' (Америка је, председник Џорџ Буш, званично председничким указом и прокламацијом бр. 452 и Указом број 13219 26. јула 2001. године ''ОВК'' ставио на ''црну листу'' терористичких организација због пружања помоћи тероризму и терористичким организацијама. Но, далеко пре Буша, специјални амерички представник Роберт Гелбарт је 23. фебруара 1998. у Београду изјавио да је „ОВК без икакве сумње терористичка организација“) Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Кадри Весељи..... који су и званично највећи прогонитељи својих сународника са Косова.

У периоду од 2013. до 2017. године Косово је годишње у просеку напуштало 35.000 људи, одлазећи углавном у земље западне Европе, наводи се у извештају који је, 15. марта, званично објавило такозвано "косовско министарство унутрашњих послова". А у овом периоду Тачи, Харадинај, Весељи су протерали 170.000 Албанаца са Косова.

Албанци одлазе масовно.

Ови подаци укључују миграцију Албанаца са Косова, боље рећи протеривање од неписмених косовских политичара који двадесет година сами одлучују о свему, а значајан број људи мигрирао је тражећи азил.

Највећи тренд континуираног одласка (бежања са Косова од саме албанске власти) забележен је до 2016. године, док је касније приметан пад.

Албанци се спрдају са лажном заставом

Највећи број Албанаца који су мигрирали са Косова током овог периода био је у 2015. години, када је отишло преко 75.000 људи. Две године касније емиграција је опала на око 12.000 грађана.

Већина миграната у 2017. години били су редовни мигранти, а разлози за њихов одлазак били су: спајање породице, склапање бракова, запошљавање, студирање итд.

Према подацима тзв. "министарства унутрашњих послова", Албанци са Косова мигрирали су углавном у земље Европске уније, али било је грађана који су идентификовани као имигранти у Сједињеним Државама и Канади.

Што се тиче података за 2018. годину, тзв. власти их још увек нису финализовале, али према неким параметрима које су службеници објавили показало се да је тренд напуштања Косова опао и током 2018. године. Из тзв. министарства унутрашњих послова саопштавају да је познато да има око 3.500 грађана који су 2018. године поднели захтев за азил у земљама ЕУ.

Председник Одбора за заштиту људских права и слобода на Косову Беџет Шаља каже да је исељавање људи са Косова у западне земље борба за опстанак.

Оцењује да је "Косово земља која не пружа основне услове својим грађанима и перспективу младима".




"Емиграција се дешава због недостатка посла. Млади људи, иако завршавају студије или стручне школе, не могу да нађу посао. Непотизам се укоренио на Косову, ако немате политичку подршку не можете да нађете посао, а у одсуству могућности они су присиљени да напусте земљу и баве се послом који није у складу са њиховим квалификацијама. Присиљени су да побегну због бољег живота", оценио је Шаља поводом објављивања извештаја о броју Албанаца који су (протерани ) напустили Косово и Метохију.

---

---

---

Дана 23.фебруара 1999.године копредседавајући Контакт групе представници Енглеске и Француске Робин Кук и Ибер Ведрин, упућују текст под насловом „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“ који су назвали Споразум и траже од Владе СРЈугославије и Србије, да га потпишу. Овај текст је лажно назван „Споразумом“. Наведени измишљени „Споразум“ ствара збрку у комуникацији.У овом ултимату, поред осталог пише:



- Војно особље НАТО биће изузето од пасошких и правила визе и регистрације која се примењује на странце. На свим улазним и излазним тачкама у и из СРЈ, особљу НАТО биће дозвољено да улази-излази на основу личне карте,

- Војно особље НАТО носиће униформе, оружје на основу овлашћења својих надређених,

- НАТО ће моћи да истакне заставу на униформама, транспортним средствима и објектима,

- НАТО ће бити имун од свих правних процеса, било да су цивилни, административни или криминални,

- Особље НАТО биће имуно на све поступке пред правосудним органима страна (СРЈ),

- Особље НАТО биће имуно од било какве врсте хапшења, истраге или задржаваља од стране власти СРЈ,

- Особље НАТО моћи ће са својим возилима, бродовима, авионима и опремом слободно и неограничено да пролази и има приступ широм СР Југославије, укључујући и ваздушни простор и територијалне воде,

- НАТО ће бити изузет од обавеза плаћања такси и осталих намета, контроле од стране инспекција и слично,

- Власти СР Југославије ће олакшати на бази података приоритета, све покрете особља, возила, бродова, авиона у саобараћају,

- НАТО ће бесплатно користити аеродроме, путеве, железницу и луке без плаћања таксе, накнада и обавеза,

- Стране (мисли се на СРЈ и Косово и Метохију)дозволиће употребу комуникацијских канала без икакве накнаде,

- У спровођењу својих овлашћења у складу са овим поглављем, НАТО има овлашћења да ухапси појединце и преда их одговарајућим властима.



Три године, после ступања на снагу овог споразума, биће одржан међународни састанак да би се одредили механизми коначног договора за Косово, на основама воље народа, мишљења релевантних власти, напора свих страна у односу на примену овог споразума и Хелсиншке повеље.




КФОР ће имати неограничену слободу и неће одговарати за штету нанету јавном и приватном добру.
 
1. Стране потписнице (мисли се на СР Југославију и представнике сепаратиста са Косова и Метохије) позивају НАТО да успостави и предводи војне снаге које ће обезбедити поштовање овог споразума,

2. Стране потписнице су сагласне да НАТО успостави и размести снаге, које могу бити копнене, ваздушне и поморске,3. Осим ових снага, никакве друге оружане снаге се не могу задржавати на Косову и Метохији, без изричитог одобрења команданта КФОРА,

4. Стране потписнице неће предузимати никакве војне или друге активности на Косову и Метохији, без претходног изричитог одобрења команданта КФОР-а,

5.  Највиши заповедник војске Југославије подноси извештаје команданту КФОР-а,6. Сто осамдесет дана од дана потписивања споразума, сво особље и опрема Војске Југославије биће повучено са Косова на друге локације у Србији,





7. Дозвољава се остајање 1500 припадника војске Југославије на границама,

8. Војска Југославије на Косову, неће имати оклопна возила нити противавионску одбрану, већ ће имати оружје калибра 82 мм,

9. Припадници Министарства унутрашњих послова имају рок од годину дана да се повуку са Косова,

10. На Косову могу остати 2500 припадника МУП-а и биће надлежни само за цивилне послове,
 
11. Команданту КФОР-а доставити распоред свих ракета, артиљерије, радара, што подразумева локацију, размештај и бројно стање свих војних јединица и јединица специјалне полиције, количину и тип наоружања и муниције за то наоружање, распоред и опис ракета земља-ваздух, покретне системе, противавионску артиљерију, радаре и са њима везане команде и системе, распоред и опис свих мина, неексплодираних граната, експлозивних направа, динамита и слично.

12. КФОР ће имати право да контролише саобраћај на копну. Никакав ваздушни саобраћај, лет било каквих летилица, неће бити дозвољен изнад Косова без претходног изричитог одобрења команданта НАТО пакта.

Дана 10. марта 1999. године копредседавајући скупа у Рамбујеу Робин Кук и Ибер Ведрин доставили су копију саопштења председнику СРЈ Слободану Милошевићу, у коме наводе, поред осталог, да је "Косовска делегација потписала Споразум из Рамбујеа у његовој целости, да није сувише касно да га и Ви прихватите". Споразум је на столу. Ургирају да председник СРЈ искористи могућност која је понуђена Споразумом у Рамбујеу за постизање мира на Косову. Упозоравају председника да не предузима никакве војне офанзиве на Косову, да су покрети снага безбедности веома забрињавајући.

Марта 10. 1998. године председник СРЈ Слободан Милошевић шаље одговор копредседавајућима Куку и Ведрину и наводи следеће:
 
- разговори у Паризу нису ни почели, а ви кажете да су завршени,

- делегације СРЈ и Србије и представника албанског сепаратистичког и терористичког покрета нису ниједном разговарале,

- у Паризу су потписана два документа. Један су потписали представници свих националних заједница са Косова и Метохије. Други документ су потписали представници албанског сепаратистичког и терористичког покрета и они нису представници Косова. Дакле не постоји никакав заједнички документ који су потписале обе делегације, нити је дошло до разговора између делегација,

-На столу може бити само предлог споразума а не споразум,

-Што се тиче Вашег запажања да су покрети наших војних снага забрињавајући, обавештавам Вас да и треба да буду забрињавајући за сепаратисте који хоће да отцепе део територије Србије и Југославије,

- Остајемо при свом чврстом опредељењу да проблеме на Косову и Метохији решавамо мирним средствима путем разговора. То што преговори и нису одржани у Рамбујеу и Паризу, не значи да од њих треба одустати.

Народна скупштине Србије је дана 23. марта 1999. године на својој седници, заказаној поводом захтева да се разместе НАТО трупе ради спровођења политичког споразума о самоуправи на Косову и Метохији, који још није постигнут, нити договорен и усаглашен са свим националним заједницама који живе на КИМ и претњи бомбардовањем наше земље и народа ако се одбије, донела следећу одлуку:

- Народна скупштина Републике Србије не прихвата присуство страних трупа на Косову и Метохији,

- Народна скупштина Србије спремна је да одмах, по потписивању политичког споразума о самоуправи о коме се договоре и прихвате га представници свих националних заједница које живе на Косову и Метохији, размотри обим и карактер мађународног присуства на Космету ради спровођења тако постигнутог споразума.

Народна скупштина Србије је истога дана разматрала Извештај државне делегације о разговорима у Рамбујеу и Паризу и усвојила закључке:

- Народна скупштине Републике Србије најоштрије осуђује претње агресијом нашој земљи и на- роду и гомилање НАТО трупа на нашим границама,

- Претње НАТО пакта представљају директно кршење Повеље УН и угрожавање суверенитета и територијалног интегритета наше земље и гази основне принципе међународних односа. Захтевамо од Савета Безбедности да спречи кршење Повеље УН, стави на дневни ред захтев Владе СРЈ и осуди поступке НАТО пакта,

- Народна скупштина Републике Србије прихвата Извештај делегације Владе Републике Србије о разговорима у Рамбујеу и Паризу. Делегација је деловала у складу са Закључцима од 4. фебруара 1999. године које је усвојила Скупштина РС,

Рамбује, вешто одиграна превара.

- Констатује се да да на разговорима у Рамбујеу и Паризу није постигнут никакав споразум, јер посредници нису нашли начина да убеде делегацију сепаратистичког покрета да седну за исти сто са Државном делегацијом Србије, па разговора двеју делегација није ни било,

-Кривица за неуспех не може се приписати Државној делегацији Србије, која је сво време инсистирала на непосредном разговору. Кривица је на страни делегације сепаратистичког и терористичког покрета и на страни оних који су дозволили такво понаашање,

- Споразум није постигнут зато што је сепаратистичко-терористичка делегација Албанаца избегавала директне разговоре, јер није одустала од сепаратистичких циљева и намере да кроз аутономију створе „државу у држави“,

- Споразум није постигнут и зато што Контакт група инсистирала на предлозима којима се поништава суверинитет и територијални интегритет Републике Србије и СРЈ и тиме одступала од својих темељних принципа утврђених 29. јануара 1999. године, недефинисаном процедуром рада и одлучивања у току разговора уносила конфузију и створила подлогу за подметања и фалсификате документа који нису никад разматрани ни усвојени од стране Контакт групе у целини,

- Папир којим је потписала сепаратистичко-терористичка делегација Албанаца није никакав „споразум“ него њихов захтев за „Косово републику“ са парафима спонзора који их у томе подржавају. Фалсификат који је постављен као споразум није документ Контакт групе, јер су се од њега оградиле поједине чланице Контакт групе. То је криминални акт без преседана у међународним правним односима и стварање алибија за нове претње и притиске на нашу земљу. САД су се на овај начин отворено ставиле на једну страну и то дипломатски, политички и војно, стављајући НАТО пакт у савезништво са сепаратистима и терористима.






Народна скупштина Републике Србије, оцењује да је Споразум који је предложила и потписала наша државна делегација представља крупни допринос политичком процесу решавања проблема на Косову и Метохији мирним путем. Потписи чланова наше делегације, представника свих националних заједница које живе на Косову и Метохији а то су: Срби, Црногорци, Мусимани, Турци, Роми, Горанци, Египћани и представници албанских партија које су за заједнички живот у равноправности, потврђују суштинску вредност и значај тог документа. Овај споразум је у потпуности на линији принципа Контакт групе, обезбеђује широку аутономију Косову и Метохији у оквиру Србије и СРЈ, гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ и Србије и пуну равноправност грађана и свих националних заједница.

Народна скупштина РС изражава одлучност Србије да дође до брзог, мирног и правичног споразума, да сила права и правде ућутка силу и неправду. Истовремено, Народна скупштина изражава једнодушност у спремности да бранимо Србију и СРЈ од саваког агресора, ма како се он звао и без обзира чиме свој злочин буде мотивисао.

Дакле, за време трајања скупа у Рамбујеу и Паризу у периоду од 6. фебруара до 23. марта 1999. године делегације СРЈ и Србије с једне стране и Косовских Албанаца с друге стране, нису закључиле нити потписале никакав заједнички споразум.

Истина је, да је делегација албанских сепаратиста потписала предлог споразума „Привремени договор о миру и самоуправи на Космету“. Овај предлог споразума није потписала делегација СР Југославије и Србије.

Дана 24. марта 1999. године у 20. часова НАТО пакт без одобрења Савета безбедности Уједињених нација почео је агресију на СРЈ (Србија и Црна Гора), како је наведено у уводном делу.




Док је трајала агресија НАТО пакта на СРЈ, у Питсбургу у Немачкој у близини Бона, министри Групе-8 економски најразвијених земаља су предложили дана 6. маја 1999. године одређена начела на основу којих би решење косовске кризе могло да буде постигнуто. Након овог скупа, Савет безбедности УН је дана 14. маја 1999. године усвојио Резолуцију 1239 у којој изнова потврђује да је Косово део СРЈ и изнова потврђује територијалну целовитост и суверинитет свих држава у региону. НАТО није успео да убеди руководство Југославије и српски народ да морају да се повинују условима из ултиматума од 23. фебруара 1999.године који носи наслов „Привремени договор за мир и самоуправу на Косову“, чак ни након 78. дана бомбардовања СР Југославије.






Дана 2. јуна 1999. године представник Финске Марти Ахтисари, као представник Европске Уније и бивши премијер Руске Федерације Виктор Чердомирдин, су представили југословенским и српским властима текст с предлозима да се крене ка решењу кризе на Косову и Метохији. Следећег дана 3. јуна 1999. године ови предлози су прихваћени од стране Влада СР Југославије и Србије. Београдски споразум од 3. јуна 1999. године је представљао основу за усвајање Резолуције 1244 СБ УН, којом би питање Косова и Метохије било стваљено под окриље Уједињених нација, а свако будуће решење за аутономију Косова и Метохије било би засновано на начелима суверенитета и територијалне целовитости СРЈ и других држава у региону, као и у складу са правним поретком Србије. Политичка и војна мисија УН биће успостављена на Косову и Метохији у складу са главом седам Повеље УН. Београдски споразум је потписан у складу са споразумом из Рамбујеа о начелима скупа у Рамбујеу која су претходно установљена од стране Контакт групе. Присуство безбедоносног и међународног цивилног присуства на Косову и Метохији засновано је на сагласности СРЈ (Србије и Црне Горе). Дакле, свако даље присуство безбедоносних снага и цивилног међународног присуства мора да буде уз сагласност СРЈ (Србије и Црне Горе). Присуство војне силе и цивилних службеника УН ни на који начин не мења правни статус Космета. Косово и Метохија је део територије Србије под управом УН.




Дана 4. јуна 1999. године француки амбасадор у УН Ален Дежаме, као криминалац доставља генералном секретару УН писмо где наводи: „Имам част да Вашој пажњи представим, у име двоје копредседавајућих Конференције у Рамбујеу, Француске и Велике Британије, Споразум из Рамбујеа: “Привремени договор о миру и самоуправи на Косову “. Био бих вам захвалан ако би сте текст овог писма и његовог додатка дистрибуирали као текст Савета везбедности“. (цитат др. проф. Харитоса)

Званични допис француског представника у Уједињеним нацијама Алена Дежамена / Фото; Архива КМ новина

Овај фалсификовани документ који није потписала делегација СРЈ и Србије ни у Рамбујеу, нити у Паризу, нити у Београду 2. и 3. јуна 1999. године, француски криминалац Ален Дежаме га је назвао „Споразум“. Овај документ такозвани „Споразум“ добија дана 7. јуна 1999. године у УН шифровани број у администрацији Уједињених нација „S/1999/648”. Tај број је додат у Савету безбедности УН након склапања Београдског споразума између представника СРЈ и Србије с једне стране и Мартија Артисарија као представника Европске Уније и Виктора Чердомирдина као представника Руске стране дана 3. јуна 1999.године.

Споразум који је француски криминалац доставио заједно са „Привремним договором о миру и самоуправи на Косову“ генералном секретару као додатак у УН дана 4. јуна 1999. године није потписан од стране Влада СР Југославије и Србије. Наведени документ „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“ је као ултиматум одбила Народна скупштина Републике Србије на скупштини која је одржана 23. марта 1999. године, како је напред детаљно описано.

Дана 8. јуна 1999. године текст нацрта Резолуције СБ УН о Косову је путем медијске дистрибуције постао доступан јавности. У том нацрту у ниједном делу не појављује се шифровани број (S/1999/648), нити такозвани споразум под називом „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“.

Дана 9.јуна 1999. године, на основу Београдског споразума од 3. јуна 1999. године Владе СРЈ и Србије су потписале Војни споразум са међународним снагама безбедности КФОР-ом. На основу тог споразума Војска Југославије је почела да се повлачи са Косова и Метохије. У исто време оружане снаге НАТО И КФОР-а су почеле да се размештају на територији Косова и Метохије.

Дана 10. јуна 1999. године усвојена је Резолуција 1244 СБ УН са 14 гласа за и једним уздржаним гласом од стране Кине. Текст усвојене резолуције је само делимично био у складу са текстом Београдског споразума од 3. јуна 1999. године и с текстом нацрта резолуције која је дистрбуирана 8. јуна 1999. године дан пре потписивања Кумановског споразума.

Уводни део резолуције је у складу са Београдским споразумом од 3. јуна 1999. године, јер се Савет безбедности позива на своје раније усвојене резолуције 1160 од 31. марта 1998. године, 1199 од 23. септембра 1998. године, 1203 од 24.октобра 1998. године и 1230 од 14. маја 1999. године. Поздравља опште принципе о политичком решењу за косовску кризу који су усвојени 6. маја 1999. године, поздрављајући што је СР Југославија прихватила документ од 2. јуна 1999. године (Београдски споразум). Савет безбедности поново потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритетту СРЈ и других држава региона.

У члану 10. Резолуције 1244 који је у складу са Београдским споразумом, пише да Савет безбедности овлашћује генералног секретара да успостави међународно цивилно присуство на Косову да би се обезбедила привремена управа на Косову, при чему ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије.

У ставу 2. Анекса 2 Резолуције 1244, пише да је одлучено повлачење свих војних, полицијских и паравојних снага са Косова.

У ставу 5. Анекса 2 Резолуције 1244 који је у складу са Београдским споразумом, пише да се успоставља привремена администрација за Косово као дела међународног цивилног присуства под којим ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН
 
Ставу 6. Анекса 2 Резолуције 1244, предвиђа да се одређеном броју југословенског и српског особља дозвољава повратак на Косову ради обављања одређених функција.

У ставу 7. Анекса 2 Резолуције 1244, пише да треба омогућити повратак свих избеглица и расељених лица на Косову и Метохији, а то значи и протераних Срба са Косова и Метохије. Повратак треба да обезбеди УНХЦР (Високи комесар УН за избеглице). На крају Резолуције под ознаком „Други тражени елементи“ наводи се да број особља из става 7. Анекса 2 Резолуције се ограничава на стотине, не хиљаде. Логичким тумачењем се долази до броја до хиљаду војника и полицајаца.

Ален Дежаме

Део документа под насловом „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову„ који је подметнуо 4. јуна 1999. године француски криминалац Ален Дежаме је убачен у члану 11. главног дела Резолуције 1244 СБ УН где се појављује број (S/1999/648) и то тачка 1. где пише (мисли се на Савет Безбедности) „Одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати: 1. унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самопуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (S/1999/648). Дакле, овде се користи израз „споразуме“ у множини, да би се неосновано представило стање, као да су у Рамбујеу потписна више споразума. Истина је да делегације СР Југославије и Србије нису потписале ниједан заједнички споразум са делегацијом Албанских сепаратиста. Дакле у члану 11. тачка 1. Анекса 2 Резолуције 1244 намерно се не наводи пун назив подметнутог непотписаног докуменат „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“ са јединим циљем да Управа УН на Косову може селективно да примењује садржај подметнутог ултиматума то јест „Привремени договор о миру и самоуправи на Космету“ по шифрованим бројем (S/1999/648).

На пример, у петом ставу Анекса 2 Резолуције 1244 СБ УН, пише да ће се успоставити привремена администрација за Косово као дела међународног цивилног присуства, под којим ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН. Међутим, у ставу 11 Резолуције 1244 СБ УН, када се говори о суштинској аутономији на Косову, не наводе се речи „унутар СР Југославије“, већ споразуми из Рамбујеа са навођењем шифре (S/1999/648).

На основу свега напред наведеног, закључујем да је француска криминална тројка уз помоћ енглеског криминалца Робин Кука, по претходном договoру и уз сагласност Америке, Енглеске и Француске, извршила превару према СР Југославији, организовањем преговора у Рамбујеу и Паризу, упућивањем ултиматума СР Југославији и најзад усвајањем подметнуте Резолуције 1244 СБ УН.

Све ово, на следећи начин:
1. Француски и енглески криминалци Ибер Ведрин и Робин Кук, као копреседавајући у Рамбујеу и Паризу за време трајања самита доставили су Влади СР Југославији и Влади Србије, такозвани споразум а то је био предлог под називом „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“ који је по својој садржини представљао ултиматум. Тај ултиматум је Владе и скупштине СР Југославије и Србије одбиле на седници Народне скупштине Србије дана 23. марта 1999. године.

2. Оно што француски и енглеки криминалци Ибер Ведрин и Робин Кук нису успели за време самита у Рамбујеу и Паризу са такозваним споразумом тј ултиматумом, успео је други француски криминалац Ален Дежаме, који је у то време обављао послове амбасадора у Уједињеним нацијама. Он је дана 4. јуна 1999. године доставио писмо генералном секретару СБ УН, у виду споразума са прилогом документа под називом „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову„ а то је исти документ који је по садржини представљао ултиматум који Владе СРЈ и Србије одбациле,

3. Трећи француски криминалац Бернар Кушнер, као специјални представник Генералног секретара СБ УН, почиње са спровођењем подметнуте резолуције 1244 доношењем Уредбе број 1999/1 дана 25. јула 1999.године која се односи на овлашћења привремене управе на Косову.




Привремена адмнистрација УН је погрешно почела са спровођењем Резолуције 1244 СБ УН игноришући суверена права Србије на следећим примерима:

Бернар Кушнер и Хашим Тачи

Дана 25. јула 1999. године специјални представник Генералног секретара Бернар Кушнер доноси Уредбу број 1999/1 којом се регулишу овлашћења Привремене управе на Косову. Овом уредбом се одређује да сва законодавна и извршна власт у вези с Косовом, укључујући и правосуђе у надлежности је УНМИК- а спроводи је специјални представник генералног секретара осведочени непријатељ српског народа Бернар Кушнер. УНМИК је овом уредбом овлашћен да управља свом покретном и непокретном имовином. Ту спадају новчана средства, банковни рачуни и слично што припада СР Југославији и Србији, а налази се на територији Косова и Метохије.

Ова уредба је у супротности са ставом 5. Београдског споразума а то је Додатак број 2. Резолуције СБ УН 1244, у коме пише, да у циљу успостављања аутономије Управа УН за Косово и Метохију мора да поступа у складу са правним поретком СР Југославије и Србије.

Септембра месеца 1999. године специјални предстааник генералног секретара УН француски криминалац Бернар Кушнер, промовише терористичку УЧК у Косовски заштитни корпус. Формирање овог корпуса је у супротности са словом и духом Београдског споразума и садржином Војно-техничког споразума из Куманова.

Дана 19. маја 2001. године специјални представник УН на Косову и Метохији Ханс Хакеруп, доноси Уредбу број 2001/9 о „Уставном оквиру за привремену самоуправу на Косову“. У овом уставном оквиру успостављају се привремене институције самоуправе. То су, Скупштина Косова, Влада, Председник Косова, судови и друге привремене институције самопуправе. Привремене институције самоуправе ће имати овлашћења да воде међународну политику као и преговоре за постизање финалног споразума све у кординацији са специјалним представником УН. Све предвиђене институције су у супротности са Београдским споразумом.Ове институције су наведене у тексту „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“ који је по својој садржини ултиматум, који Владе и скупштине СРЈ и Србије нису прихватиле, а исти такав текст под истим називом, француски криминалац Ален Дежаме је бесправно доставио генералном секретару УН дана 4. јуна 1999. године као непотписани „Споразум из Рамбујеа“ као и додатак тојест текст „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову“, који у СБ УН добија шифру S/1999/648. Дана 9. јуна 1999. године је овај текст убачен у предлог текста Резолуције 1244 која је усвојена сутрадан 10. јуна 1999.године на седници Савета безбедности УН са 14 гласа за и једним уздржаним гласом Кине.

Дана 17. марта 2004. године Албански сепаратисти су извршили погром Срба на КИМ, убили више десетина Срба, протерали преко 4000 Срба, запалили манастире, цркве, стамбене објекте.

Четири године касније, 17. фебрара 2008. године Скупштина Косова као привремена институција, доноси декларацију којом Косово проглашава државом, противну слову и духу Београдског споразума и Резолуцији 1244 СБ УН.

Половином априла 2008. године Скупштина као привремена институција Косова доноси такозвани Устав Косова, који ступа на снагу 15. јуна 2008. године, противно слову и духу Београдског споразума и Резолуцији 1244 СБ УН.

Децембра месеца 2018. године "Скупштина" као привремена институција сепаратиста са Косова, доноси Закон о формирању војске Косова, противну слову и духу Београдског споразума и противно Резолуцији 1244 СБ УН.

Дана 21. новембра 2018. године такозвана "Влада Косова", као привремена институција, доноси Одлуку о увођењу таксе за увоз робе из Србије и Федерације БиХ, противно слову и духу Београдског сспоразума и противно Резолуцији 1244 СБ УН .

Дана 7. марта 2019. године такозвана "Скупштина Косова" доноси Платформу за дијалог о коначном правно обавезујућем споразуму за нормализацију односа између тзв. "Републике Косова" и Републике Србије.

Светлана Петрушић, новинар и публициста у својој књизи „Косово и Метохија од државе до логора „с правом поручује „Косово и Метохија је обавеза сваког Србина, било где да је и било у ком времену да је. Косово и Метохија је обавеза српске државе и прворазредни државни и национални интерес“.

На основу свега напред наведеног предлажем следеће:

Да Влада Републике Србије са Владом Руске федерације затражи укидање Резолуције 1244 СБ УН од 10. јуна 1999. године и доставе образложени предлог Савету безбедности Уједињених нација, ради доношења нове Резолуције која би била заснована једино на Војно-техничком споразуму у Куманову и Београдском споразуму од 3. јуна 1999. године који су потписали у име Европске Уније Марти Ахтисари, у име Руске федерације Виктор Чердмирдин и у име СР Југославије Слободан Милошевић.


Очекујем да предлог јавно подрже :

1. Свети архијерејски синод Српске православне цркве,

2. САНУ, Одељење за друштвене односе,

3. Удружење правника србије,

4. Друштво судија Србије,

5. Удружење тужилаца Србије,

6. Удружење судијских и јавнотужилачких помоћника,

7. Комитет правника Србије „Јуком“,

8. Удружење грађана „Транспарентност Србије“,

9. Удружење новинара Србије „УНС“,

10. Независно удружење правника Србије „НУНС“,

11. Удружење грађана са Косова и Метохије „Отаџбина“,

12. Сва удружења расељених Срба са Косова и Метохије и друга удружења Срба из других бивших Република СФРЈ, која Србију доживљавају као своју отаџбину,

13. Телевизијске и радио станице у Србији, као и на Косову и Метохији ТВ Мир у Лепосавићу, ТВ Мост у Звечану, ТВ Пулс у Шилову, ТВ Херц у Штрпцу,

14. Дневни листови који излазе у Србији,

15. Портали у Србији и свету :КМ-новине,Јединство, Е-Новине Косова и Метохије, Србски ФБрепортер, Србин инфо, Спутњик, Интервју, Едукација, Јужне вести, Срби на окуп, Корени, Искра, Видовдан, Царса, Српаска историја, Стање ствари, Правда и право, Измеђујавеисна, Српске новине, Расен, Знакови поред пута, Инфо на длану, Српски став, Србија и свет, Грађанин, Интермагазин, Србијанац, Шајкача, Балкан инфо,

15. Срби у Србији у расејању којима је Србија на првом месту и који је Србију доживљавају као своју отаџбину,
 
16. Припадници националних мањина и етничких група у Србији и расејању којима је Србија на првом месту и који Србију доживљавају као своју отаџбину,


Достављено :

1. Председнику Републике Србије,

2. Председници Владе Републике Србије,

3. Председнику Народне Скупштине Србије,

4. Амбасади Руске федерације у Београду,

5. Амбасади републике Кине у Београду


Правда је спора, али достижна. Истина и правда су на страни Српског народа. Направимо први корак. Учинимо оно што је до нас, остало ће Господ дати.

Михајло Т. Макић: Резолуција 1244 подметнута од стране француског амбасадора - l део - КМ Новине

Михајло Т. Макић: Резолуција 1244 подметнута од стране француског амбасадора - l део Данас 24. марта 2019.године наврашава се двадесет година од почетка агресије на Савезну Републику Југославију ( Србија и Црна Гора) коју је извршио НАТО пакт на челу са Америком, Немачком, Енглеском, Француском, Италијом и још четрнаест држава такозваног цивилизованог света.

Литература:

1. Проф. др. Панајотис Г. Харитос: Међународно право и српске тапије на Косово и Метохију.Научни рад саопштен на међународном научном скупу одржаном од 16. До 18.марта 2006.године у организацији САНУ.Српско издање зборника: Косово и Метохија прошлост, садашњост, будућност, САНУ, Београд 2007. године,

2. Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 усвојена дана 10. јуна 1999. године,

3. Борислав Пелевић: Кроз историју Косова и Метохије,издавач „Евро“, Београд, 2005. године,

4. генерал Ђошан Милош: Од НАТО агресије до хашког трибунала, издавач Милош Ђошан,Београд, 2008. године,

5. Меморандум о Косову и Метохији, издавач Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 2003. године,

6. Светлана Петрушић: Косово и Метохија од државе до логора, издавач ДК 2Свети Сава“-ХВОСНО, Исток, Градска библиотека „Вук Караџић“ - КосовскаМитровица, Прва српска издавачка комуна „ДИС“, Чачак, из 2 Вишњић - Подруговић“, Никшић, 2006 године,

7. Порука министара Ибер Ведрина и Робина Кука као посредника из Париза од 10. марта 1999. године, за председника СР Југославије Слободана Милошевића,

8. Одговор Председника СР Југославије, Слободана Милошевића Робин Куку и Ибер Ведрину од 10. марта 1999. године,

9. Одлуке и закључци Народне скупштине Србије од 23. марта 1999. године,

10. План Мартија Ахтисарија, представника Европске уније,

11. Београдски споразум закључен дана 3. јуна 1999. године који су у име Европске Уније потписали Марти Ахтисари,у име Руске федерације Виктор Чердомирин и са Југословенске стране Слободан Милошевић,

12. Војно- технички споразум потписан дана 9. јуна 1999.године у Куманову,

13. Повеља Уједињених нација од 26. јуна 1945. године која је потписана у Сан Франциску а ступила на снагу 24. октобра 1945. године,

14. Хелсиншка декларација од 1. августа 1975. године и њених десет начела. Потписник је била СФРЈ, правни следбеник СР Југославија, правни следбеник Заједница Србије и Црне Горе, правни следбеник Србија,

15. Устав СР Југославије из 1992. године,

16. Уставна повеља заједнице Србије и Црне горе,

17. Устав Србије из 2006. године,

18. Уредба број 1999/1 од 25 јула 1999. године,

19. Уредба број 2001/9 од 19. маја 2001. године,

20. Устав такозване државе Косово, који је донела Скупштина Косова као привремена институција 9. априла 2008. године,

21. Новински чланак „Тајна шифра закључава Србију“ објављен у дневном листу „Вечерње новости“. 7. 12. 2003. године.