Након хапшења диектора канцеларије за КиМ, Марка Ђурића, окупљеним Србима у Косовској Митровици обратио се Никола Селаковић, Генерални секретар Председника Републике, за прилике ове власти, прилично "националистичким" говором.

Никола Селаковић, окружен локалним криминалцима и издајницима који помажу стварање шиптарске државе (поред њега је Далибор Јевтић, такозвани министар у шиптарској "влади") обраћа се народу квази-националистичким говором.

Треба напоменути да је већина окупљених Срба ту дошла по позиву својих надређених са радних места и да им је то била "радна обавеза". Свако од њих морао је да се потпише да је присутан како не би сносио последице. То се могло чути од њих самих, на лицу места. Такође је приметан огроман број младића, који су ту били као обезбеђење, и углавном су на главама имали капуљаче. Тек један мали број мештана окупио се након што су се сирене за узбуну у Косовској Митровици и Звечану оглашавале непрестано дуже од пола сата.

За то време грађани су углавном обављали своје дужности као да и не чују позив на узбуну, пре свега јер је свима јасно да након насилне и противзаконите смене власти 2013. године, такозвани "представници Срба" су они при шиптарско сепаратистичкој "влади" а њихов позив на узбуну је увек ствар медијске помпе и ништа више. До праве узбуне тешко да ће доћи јер сада они са подршком Владе Србије обављају сав посао за шиптарске сепаратисте.

То је доказао и сам Никола Селаковић када се обратио купљеном народу у близини градилишта код главног моста које финансира Европска униај са циљем да отвори пролаз Шиптарима и на север покрајине.

Иако за тим није било никакве потребе, Селаковић се окружио локалним криминалцима и српским издајницима при сепаратистичкој "влади" и уместо охрабрења народа тако промовисао лажне представнике и саму шиптарску "владу" као примарну институцију.

Ово је био први пут да шиптарски "званичници", градоначелници и министри у "влади" Рамуша Харадинаја, јавно иступају пред српски народ на севру покрајине чиме је окупација још једном озваничена и призната.

Током говора Селаковић је остао уздржан али са јасним, и за овај режим не баш заступљеним националистичким ставовима критикујући шиптарске сепаратисте док уз скуте држи баш оне који за њих највише и отворено чине. 

Све ово учинило је да овдашњи Срби буду дубоког уверења да Влада Александра Вучића жели да испровоцира вештачке сукобе којима би, уз проливање српске крви, запечатила издају Косова и Метохије потписану у Бриселу.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽

---

---

Чим се огласила сирена, народ северног дела Косовске Митровице истрчао је на улице. Навика је чудо.

Драгомир Анђелковић, кад појмови имају право име али не увек

---

Кад су се окупили и зачуђено увидели да се ништа не дешава на чувеном мосту, преко кога је, у неким мање издајничким временима, опасност увек и стизала, почели су да се распитују шта се дешава и због чега је подигнута узбуна. "Ухапшен Марко Ђурић", одговарали су им упућенији. "Е па, онда ништа", узвраћали су Митровчани, окретали се назад и враћали својој свакодневици.

Много самих Митровчана, па и преко друштвених мрежа, сведочи о управо оваквој реакцији тамошњег света на вест да је Ђурић ухапшен. Само, да не буде забуне: нису људи тако реаговали зато што су сместа прозрели да се ради о највероватније унапред договореној фарси, у којој нису желели да учествују. Не, него су заиста у првом тренутку поверовали да је Марко Ђурић истински ухапшен.

Када је, међутим, реч о томе ко је допринео таквом, кобном обрту у окупираној покрајини – е, ту Анђелковић остаје некако недоречен. Што чуди, с обзиром на то да он први не воли јалово наклапање ради самог наклапања:

"Кукање над `судбином`, које је сада код нас у току, ништа не значи ако се нешто не предузме да се она промени!" Том реченицом је закључио чланак. Баш тако, са ускличником на крају.

Да је под "судбином" мислио на Александра Вучића, та би реченица још и имала неког смисла. Али, пошто Вучић још није изабран на положај судбине (иначе би биле уприличене барем четири свечане инаугурације), не може се наслутити коме је "нејалови" Анђелковић упутио свој предлог да се поништи Бриселски споразум.

Али се зато зна ко је пре пет година Вучића саветовао да Бриселски споразум прихвати:

Драгомир Анђелковић, заједно са Бранком Радуном, још једним политичким аналитичарем често присутним у српској јавности, и то увек на задатку посредног или непосредног правдања Александра Вучића.

Миодраг Зарковић

Не знам да ли Анђелковић, са или без Радуна, још увек залази на Вучићев монти-пајтоновски двор. Ако залази, онда би, искупљења ради, могао да посаветује врлог нам председника да се најзад суочи са својим огрешењима о Устав, законе и интересе Србије, те да се угледа на Плотницког и мање-више добровољно повуче, такође без много буке. Муку око КиМ могао би, у том сценарију, да препусти онима који су се тим питањем и бавили пре њега, и то далеко успешније од њега – руководиоцима који су до 2013. године управљали севером покрајине, у својству локалне самоуправе изабране у складу са законима и Уставом Србије: Раденку Недељковићу, Славиши Ристићу, Драгиши Миловићу, поменутом Јакшићу и другима. Они ће, далеко брже и делотворније него Вучић, умети да пониште Бриселски споразум и стање на северу КиМ врате на оно од пре Вучићеве велеиздаје.

Ако се Вучић оглуши о савет, Анђелковић би, вођен својом мудрошћу да пука кукњава над судбином ништа не помаже, морао да предузме и одлучније кораке не би ли Вучића приморао на такву одлуку. Ако ништа друго, Анђелковић бар има приступ Вучићу, за разлику од огромне већине Срба од које се Вучић, баш као и Ђурић, крије иза непрегледног обезбеђења.

У супротном, и Вучић и Анђелковић могу да се надају једино томе да поменута госпођа судбина буде и њима наклоњена колико и Марку Ђурићу. Па да их, кад им једног дана буде одузета слобода, везане спроводе Тачијеви специјалци. Јер ако то буду радили Срби, неће се све завршити на сликању у "марици".

---

---

Ђурић је у центру све пажње, а АV обећава да ће сви бити похапшени, који су хапсили. Говор је јако личио на говор који смо чули после убиства Ивановића - ''сви ће бити похапшени''. И то би требао да буде дипломатски одговор Србије?

Хоћемо владу која ће позвати Шпанце у госте. Русе ставити на прво место. Кинезима отворити све путеве. Tражити одштету за НАТО агресију 1999. године. Hатерати Амере да почисте своје радиоактивно ђубре до задњег атома - па им показати врата и истерати их из слободарске земље Србије!

---

---

Припадници шиптарских јединица објавили "селфи" са везаним Ђурићем током спровођења до Приштине.

Ђурић током транспорта.

 
Осмех шиптарских наоружаних припадника такозване "специјалне полиције" и везаног Марка Ђурића у возилу којим су га транспортовали до приштине, фотографија је коју су на свом налогу објавили припадници шиптарских снага.

---

---

Шиптарски сепаратисти са Косова и Метохије забранили улазак у покрајину министрима Вулину и Владану Вукосављевићу, преноси РТС.

Данас на Јаирињу

Претходно је забрањен улаз на КиМ Марку Ђурићу и Николи Селаковићу.

Такозвана "Косовска полиција" је око 11.30 сати на административном прелазу Јариње онемогућила пролаз министру Вукосављевићу, иако је његова посета уредно најављена шиптарским сепаратистичким органима, такозване "републике Косово".

Јадно: Вукосављевић на Јарињу

Илегалне власти на Косову и Метохију, чију је надлежност на север покрајине проширио Александар Вулин као тадањши директор Канцеларије за КиМ и њему су забраниле посету Косовској Митровици, где је намеравао да обиђе породицу Вучетић чија су деца повређена у бомбашком нападу а онда породица злоупотребљена од стране српских власти како би се показало да држава мисли на народ. До тада незапослени отац породице је добио поао и тако ућуткан а за српски народ на КиМ, фактички, ништа више од тога није урађено, напротив.

Министар војни Александар Вулин у неверици гледа на шиптарску блокаду на Јарињу и забрану пролаза њему који је после Александра Вучића, највише учинио за шиптарску државу на Косову и Метохији. У пратњи политичких марионета вођених личним интересима и Жандармерије Републике Србије која је и оружјем приморавала Србе да поштују шиптарску забрану коришћења алтернативних путева којима су избегаване сепартистичке службе, одлази да сачека да схвате да ово управо њима иде у корист.

Са бројем нелегитимних српских представника са КиМ, иза којих не стоји народ већ лични интереси, данас је у Косовској Митровици најављен састанак у оквиру унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.

Скуп је симболично заказан за 12 сати и 44 минута, преноси РТС али о симболици не каже још нешто а требало би јер је захваљујући управо овој Влади остварен циљ НАТО агресије на Србију - КиМ су на путу да се отцепе, Срби су скоро истребљени из покрајине а трагови њиховог вековног битисања збрисани са лица земље. Ово не би било могуће без одобрења свих српских Влада од 5. октобра до данас али је нарочито актуелна Влада највише учинила да баш ти циљеви НАТО злочинаца и шиптарских терориста буду остварени.

Ако говоримо о симболици онда овде највише симболике има у томе да су Шиптари српским политичарима забранили улазак у покрајину неколико дана након што је посланик "Српске листе" у шиптарско тзв "парламенту" гласао за споразум о демаркацији (клик на везу) . Тај процес је строго антиуставан а за гласање посланик "Српске листе" је имао подршку управо ових званичника Србије јер знамо да је "Српска листа" једина коју Влада Србије подржава. Тиме је потврђена "граница" окупиране покрајине као "државне" са Црном Гором а што су шиптарски сепаратисти представљали као корак пре дефинисања "границе са Србијом" на чему су очигледно и почели да раде.

Поред забране сепаратистичких паралелних органа власти, председник Александар Вучић најавио је долазак Марка Ђурића и Николе Селаковића.

Заменик команданта Косовске полиције Бесим Хоти изјавио је да интервентне јединице за регион Север имају задатак да директору владине Канцеларије за КиМ Марку Ђурићу не дозволе да пређе административну линију.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽

---

---

Повезаност између НАТО агресије на СР Југославију 1999. године и повећане смртности првенствено оболелих од онколошких болести поуздано је утврђена, изјавио је председник Евроазијског безбедносног форума из Београда Митар Ковач.





 
„Сведоци смо да постоје огромне последице по здравље људи и да са тим подацима излазе експерти из свих области, прије свега области медицинских наука, као и да је статистички поуздано утврђена зависност између агресије 1999. године, повећане смртности, првенствено од онколошких болести и броја обољелих грађана“, рекао је Ковач у Институту за међународну политику и привреду.

Он је истакао да штетне последице по здравље људи од бомбардовања бомбама са осиромашеним уранијумом нису довољно истражиле ни државне организације, нити невладин сектор.

---

---

Упркос ранијем категоричном одбијању и најавама да неће гласати за ''границу'' између шиптарских сепаратиста и Црне Горе као државну, Вучићева ''Српска листа'' је то ипак учинила!

Марко Ђурић и Адем Хоџа који је гласао за границу шиптарских сепаратиста!

"Адем Хоџа није сам донео одлуку да подржи демаркацију" наслов је вести шиптарског портала са КиМ који наводи да је то учињено - уз благослов "Српске листе".

Споразум о демаркацији усвојен је гласом полсаника "Српске листе" без чијег присуства, како је раније најављивано, споразум не би могао да буде изгласан као ни да је овај посланик гласао против! Наиме, Адем Хоџа је Горанац и посланик Вучићеве "Српске листе" иза кога је, због сличности имена са албанским, Вучићева власт покушала да се сакрије.

Овај портал још наводи да је сасвим јасно и очигледно да слањем посланика "Српске листе" у сепаратистички "парламент" са циљем изгласавања демаркације, Марко Ђурић и Влада Србије подржавају тај процес. Самим тим, дефинисањем границе окупиране покрајине као државне, Влада Александра Вучића развија међудржавни однос са шиптарским сепаратистима. Ово је један од најтежих антиуставних и кривичних дела почињених од стране ове Владе која је са тим започела још спровођењем Бриселског дијалога.

Адем Хоџа је иначе и председник привременог органа општине Гора што додатно потврђује умешаност и пристанак српске Владе у подршци овом криминалном чину.

Његов рођени брат и дугогодишњи високи функционер Социјалистичке партије Србије у покрајини, Реџеп Хоџа, запослен је у Канцеларији за Косово и Метохију Владе Републике Србије.

Колико је сам Адем привржен "Српској листи" откило је писмо Грађанске иницијативе Горанаца која је од Александра Вучића и Марка Ђурића тражила прошлог лета да га смене по хитном поступку. Разлог је било понашање Адема Хоџе који је становништву Горе претио и уцењивао их хуманитарном и социјалном помоћу као и отказима уколико не гласају за "Српску листу" на сепаратистичким квази-изборима. Они су упозоравали да се Адем договорио са Хашимом Тачијем да ће подржати оснивање Војске Косова али и да призна независност Косова и Метохије уколико буде изабран за посланика. Не само да није смењен већ су му поверене и додатне дужности од стране Вучића јер се овим управо доказао као веран свом послодавцу и спреман да изврши сваки захтев представника издајничког српског режима.

Споразум о демаркацији је процес који су пре свих форсирали амерички и представници Европске уније. На овај начин учињен је битан корак ка дефинисању оквира окупиране српске покрајине као државне границе. Следећи корак би био сличан договр са представницима Владе Србије а нема сумње да је овакав режим и на то спреман. Једино што стоји томе на путу јесте стра од јавности. Овај пут су то у медијима успели да прикрију и отказивањем рукометног сусрета са шиптарским тимом са Косова и Метохије чиме је скренута пажња са много већег злочина.

---

---

Полагањем цвећа и венаца у Ташмајданском парку на Споменик погинулој деци током агресије НАТО-а на Србију (СРЈ), данас је у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних, обележена 19-годишњица напада западног војног савеза без одобрења Савета безбедности УН.

У обележавање годишњица агресије НАТО-а на Србију (СРЈ) све се више укључују млади

 
Од пројектила НАТО-а, у операцији ,,Милосрдни анђео“, страдало је 89 деце.

На споменик пострадалој деци, на којем је исклесана порука ,,Били смо само деца“ венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирал Србије, СУБНОР-а Србије, студентских и омладинских организација Београда, организација ратних ветерана, Амбасада пријатељских земаља, укључујући Русију, Белорусију, Венецуелу, Београдске скупштине општине Звездара и других, а и велики број грађана.

Том догађају присуствовали су гости из Црне Горе, Републике Српске, Македоније и из српског расејања.

Окупљеним делегацијама и грађанима потом се обратио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, који је подсетио на бруталну агресију, чија су, нажалост жртве била и деца, наводећи да до сада за убиство и рањавање неколико хиљада грађана Србије нико још није одговарао. Јовановић је нагласио да је нападом на Србију НАТО од одбрамбеног савеза прерастао у офанзивну организацију планетарног нивоа.

У обраћању господина Живадина Јовановића доминирала је оцена да се 19 година касније агресија НАТО наставља другим методама, отимањем Косова и Метохије од Србије, притисцима на Србију да се са тим сагласи, учествује у исцртавању нових међународних граница којима се дели српски а уједињава албански народ као и у стварању нових неодрживих квази-државица на делу српске државне територије. Сви притисци и претње одлучно су одбијени уз истицање да ништа не може бити вредније од суверенитета и територијалног интегритета, достојанства Србије и српског народа.

Тако је подвучена оцена да се одговорност влада и руководилаца НАТО чланица за злочин против мира и човечности, за злочине према цивилима, деци и свим жртвама ничим не може умањити.

Многобројне делегације удружења потом су положиле венце и цвеће на Споменик жртвама агресије НАТО-а, на ушћу Саве у Дунав, познатијем под називом ,,Вечна ватра“.

Током 78-дневне агресије НАТО погинуло је око 4.000 људи, од чега бораца, полицајаца и старешина 1.008, цивила око 2.000, а рањено око 12.000 људи од чега су две трећине цивили. Колико је људи изгубило животе од закаснелих последица, неексплодираних убојних средстава, пројектила са осиромашеним уранијумом и хемијских отрова формираних и ослобођених бомбардовањем хемијских фабрика, рафинерија и трафо-станица тешко да ће се икада тачно утврдити.

И током ових комеморативних свечаности, поновљен је захтев надлежним органима да до следећег марта 2019. године утврде и јавности саопште прецизан број цивилних жртава агресије НАТО.

Крај споменика окупљенима се обратио генерал-мајор у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије.

-НАТО у агресији није остварио ни један циљ, а требало је да нас окупирају за три до пет дана, као поклон јубиларном заседању западног војног савеза (50 година постојања), у априлу 1999. године, па су наставили агресију другим средствима, што данас и не покушавају да прикрију. Запосели су Косово и Метохију, признали своје чедо квази-државицу Косово, изградили војну базу „Бондстил“ кршећи Резолуцију 1244 СБ УН, Устав Србије и међународно право; формирали државну заједницу Србија и Црна Гора, као прелазно решење ка сецесији Црне Горе рекао је, поред осталог, адмирал Лука Кастратовић и наставио:

- По ко зна који пут у историји, још једном смо се, за пример човечанству, супротставили немерљиво надмоћнијем агресору и очували достојанство. Имамо морално право и обавезу, без обзира на препреке и жртве, да се боримо за истину о агресији НАТО-а, против брисања нашег памћења против прекрајања историје, за суверенитет и слободу отаџбине, нагласио је Кастратовић.

Вељко Бучковић потом је прочитао своју песму посвећену жртвама агресије НАТО и споменику - буктињи слободе и слободарства.

Окупљени су истакли и транспаренте на којима је писало „Мир – ДА, НАТО - НЕ". На дан одавања поште жртвама агресије централни српски медији су објавили резултате истраживања Европског института за међународна питања према којима је 84% грађана Србије против уласка у НАТО, а мање од 10%, у прилог.

И поред снега и хладног времена, одавању поште страдалима у агресији НАТО-а ове године, у односу на раније, присуствовао је далеко већи број грађана, међу којима је значајан број младих, оних који су гарант да ће се жртве НАТО злочина увек памтити.

Мото ових сви комеморативних активности и ове године је исти - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ.

---

---

Пре 19 година, 24. марта, без одобрења Савета безбедности УН и без ратне декларације, криминалци НАТО-а су напали суверену Србију, "због Милошевића"...

Породилиште у Београду погођено током НАТО агресије

---

Пре само неколико година Хашки трибунал га је прогласио невиним.

Експлозив снаге 170 бомби бачених на Хирошиму, 40.000 тона радиоактивног уранијума, бачено је на цивилно становништво.

Нафтна индустрија је дивљачки бомбардована.

Чак је и Српска национална телевизија постала ратна мета и новинари су убијени, уживо, емитовано је...

Деца у београдском породилишту су бомбардована!

Кинеска амбасада, мостови, ауто индустрија ... уништени су.

Након бомбардовања, Косово и Метохија су предати албанским муслиманима! Америчка војна база основана је на Косову. Телекомуникације и рудници предати су америчким виновницима рата, америчком државном секретару Медлин Олбрајт и америчком генералу Весли Кларку.

Упркос чињеници да на Косову нема "косовског језика", већ само српског и албанског и да на Косову нема "косоварске културе"... Историјско срце Србије, са најстаријим српским православним црквама и манастирима, предати су Албанцима који су 90% муслимани и који су од 1999. до 2004. године спалили већину српских споменика и светиња под "заштитом", односно у присуству мировних мисија САД-а, Велике Британије, Ватикана!

Сада, доказани трговци људским оранима и наркотицима, такозвани "премијер Косова" Хашим Тачи, ужива поштовање међународние заједнице и награђиван је од стране ватиканских Језуита   

Србија је окупирана, а САД плаћају политичаре најниже људске врсте да издају све националне интересе Србије.

"Хвала" Уједињеним нацијама, светским адвокати, политичарима...

---

---

Тајни и мистериозни сусрети Александра Вучића са Хашимом Тачијем у Паризу и Њујорку су неозбиљан и неодговоран државнички корак председника Србије.

Илустрација: КМ Новине, архива

 
Изгледа да се манир тајних сусрета председнику допада имајући у виду да је то радио и пре 7-8 година када су се он и Томислав Николић састали са Милом Ђукановићем и Станком Суботићем у хотелу Риц у Паризу. Циљ сусрета је био разбијање Српске радикалне странке.

Уместо да за разговоре са Приштином направи преговарачку платформу коју ће да овери Влада и Скупштина Србије председник Српске напредне странке понаша се као да је Косово и Метохија његова приватна њива у Бугојну са којом може да тргује и ради шта хоће.

Дозволио је да иницијативу кроз разговоре са сепаратистима из Приштине имају они а не Република Србија која би сходно томе њима нудила степен политичке аутономије у оквиру Републике Србије. Степен политичке аутономије био би утврђен у институцијама Републике Србије.

Потписујући Бриселски споразум он је Репбулици Србији нанео непроцењиву штету јер је погазио Устав Републике Србије. Чак и њему склон полтички аналитичар Драгомир Дража Анђелковић каже да је Србија одбила Ахтисаријев план који је много више нудио од Бриселског споразума. Још и каже да је Ахтисаријев план Србија одбила у тренутку када Русија још није била довољно јака а Запад на врхунцу моћи. Бриселски споразум Александар Вучић је потписао када се Русија већ подигла а Запад почео да слаби. Али чак и тај и тако неповољан Бриселски споразум актуелна власт није одрадила на задовољавајући начин. Уместо да прво реши сатус Заједнице српских општина Београд је погасио све институције српске државе па се тек онда окренуо ЗСО. Тај политички дебакл не може никако да се оправда. Свакодневне јадиковке директора Канцеларије за КиМ да је прошло више од пет хиљада дана како Приштина не испуњава своје обавезе о ЗСО само показују немоћ и очајање актуелне власти.

Чак и око Заједнице српских општина мишљење Александра Вучића се разликује од ставова Александра Вулина, Марка Ђурића, Ивице Дачића. Они сматрају да Заједница српских општина мора да има извршна овлашћења. Председник Републике у свом последњем интервјуу је задовољан и да ЗСО има овлашћења у оквиру устава самопроглашене републике Косово. То у преводу значи да по председнику ЗСО треба да личи на риболовачки савез. Принцип је – дај шта даш.

Александар Вучић нас драматичним гласом упозорава да је Косово и Метохија за Запад завршена ствар. Председик се понаша као да је открио топлу воду. Сигурно је да они који су 2008. године признали Косово ту своју одлуку неће да оповргну. Али за Косово ништа није готово док председник не стави свој потпис да је готово. Јер да за Запад Косово ипак није завршена ствар, говоре и притисци који се врше на Србију да га се председник својим потписом одрекне. Уосталом Матија Бећковић каже „ако није наше, што траже да им га дамо“.

Нажалост, без обзира што се ситуација око КиМ затеже председник не мобилише и не хомогенизује јавност у Србији. Чак напротив, он својим конфликтним и свадљивим опхођењем народ дели. Александру Вучићу су данас милији и Хашим Тачи и Рамуш Харадинај него рецимо Вук Јеремић и Драган Ђилас. Не користи искуство Војислава Коштунице који је 2006. године успео да обједини све најјаче политичке опције у Србији да би се донео Устав Србије. У истој колони су били и ДСС, и СРС, и ДС, и СПС. Војислав Коштуница своје политичке неистомишљенике никада није ни псовао, ни пљувао, ни вређао.

Срби на Косову и Метохији се јако чуде чему толика журба председника да се отараси Косова и Метохије. Његова прича да је то због будућности српске деце је обична будлаштина у коју нико не верује. Два су најважнија разлога:

1. Председник је то обећао Западу када су га доводили на власт. Трагична смрт покојног премијера Зорана Ђинђића јасно говори о судбини оних који не испуне своје обавезе.

2. Гледање кроз прсте Александру Вучићу на бројне нерегуларне и покрадене републичке, локалне и председничке изборе од стране Запада такође има своју цену, а то је Косово и Метохија.

Пре месец дана Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ у свом саопштењу је најавио да ће „Српска листа“ Александра Вучића подржати закон о демаркацији Црне Горе и Приштине. Нажалост, то се и обистинило. Одлучујућим гласом „Српске листе“ закон о демаркацији је усвојен чиме је „Српска листа“ противно Уставу Републике Србије границу Косова и Метохије и Црне Горе прогласила државном границом сепаратистичке парадржавне творевине из Приштине.

Само је први пут тешко да се изда, већ следећи пут се и услади и исплати.



Косовска Митровица
23.03.2018. године

---

---

Фотографија је неопозиви документ времена и догађаја, нарочито у доба када живимо у негирању тешких момената и несрећа које су задесиле српски народ.

Димитрије Остојић / лична архива

Све што је фотографски забележено на Косову и Метохији, а да за циљ има преношење стварности о условима живота Срба заточених у изолованим срединама након 1999. године, забележили су или новинари или раније монаштво Епархије рашко - призренске. Најчешће послати по одређеном задатку али видећемо да и то уме да се претвори у нешто неочекивано и непредвиђено а догађаји и људи остају забележени трајно на фотографијама и у душама оних који су их фотографисали.

Како је то изгледало у годинама отвореног страдања и прогона српског народа на Косову и Метохији за КМ Новине говори фотограф Димитрије Остојић, један од оних који су на најбољи начин успели да "ухвате" тренутак и драматику живота и сачувају их од најзлобнијег непријатеља - заборава.



Како си почео да фотографишеш, да ли је то била могућност која се просто отворило пред тобом, рецимо секција у школи или добијени фотоапарат, или се пожелео да сам закорачиш у свет тих замрзнутих тренутака из живота?

Све је почело са књигама и часописима о авијацији. Обожавао сам их, сакупљао и читао више од школске лектире. Битан део свих тих публикација су фотографије, и то врло ефектне. Управо те фотографије су у мени пробудиле радозналост и жељу да и сам пробам да направим нешто слично. Нико ми се у породици није бавио фотографијом, али сам ипак успео да ископам неку “Смену 8” која се вукла по кући, што је је било довољно за почетак. Лагано сам почео да улазим у свет фотографије, али након прве праве прилике сликања војних авиона схватио сам да морам још много да учим како бих био у стању да направим фотографије налик на оне из часописа и књига.





И како се даље развијало твоје фотографско умеће, јесу ли мотиви одређивали посвећеност фотографији или је она одређивала чему ћеш придати више пажње?

Све је кренуло од авијације, али су се интересовања врло брзо проширила. Природа као мотив је предњачила. То је и логично, јер сам иначе (и још увек) пуно времена проводио на планинама и у природи. Већина мени најдражих фотографија, и фотографија за које ме вежу јаке емоције, су управо настале на планинама. Трећи “талас” у фотографском развоју била je документарна фотографија и касније фото-журнализам. Иако тога тада нисам био свестан, документарном фотографијом сам почео да се бавим током рата 1999. године. Тада сам са својих 16 година бежао од куће и бициклом обилазио све локације по којима је НАТО дејствовао и то углавном одмах након дејства. Временом сам схватио да се као фотограф доста успешније сналазим у ситуацијама где немам потпуну контролу над дешавањима, као и да ми много више прија блато и прашина терена од студијског окружења, па је некако било и логично што сам се касније нашао у фото-репортерским водама.

Остојић крај МИГ-а 21 / Фото: Д. Атлагић

Паралелно са фотографским профилисањем активно сам радио и на усавршавању технике. Доста рано сам прешао на дигиталну фотографију, готово када су се појавили први комерцијални апарати. То је значајно променило ствари, јер сам коначно могао да бесконачно експериментишем, а тако се најбоље учи. Свака од поменутих области фотографије ме је научила начим новим. Данас се трудим да све научено применим, шта год мотив био.

Дакле, догађаји су те спонтано усмерили ка документарној фотографији а како се десило да си се након амртовског погрома нашао на Косову и Метохији уместо, рецимо, на неким спортстким или авио - догађајима и местима? 

Средином 2000-их сам почео да сарађујем са новинском агенцијом ТАНЈУГ. Пре свега сам повремено радио фотографисање догађаја са војно-безбедносном тематиком. Некима се свидео мој рад, па сам ускоро почео да радим и друге догађаје. Мени се такође све то толико свидело да нисам имао никакве дилеме да ли желим да се тим послом бавим пуно радно време. Тако је и било, постао сам фоторепортер, а врло брзо су почеле да стижу и понуде за прелазак у друге редакције. Већина мојих снимака са тематиком Косова и Метохије су настали током рада у дневним новинама Курир. Редакција ме је често слала на Космет, вероватно зато што сам увек био спреман да кренем на пут, где се није знало шта нас чека и када се враћамо. Тако сам једном приликом, током неких немира, отишао на КиМ на два дана, а вратио се после десет. Генерално мислим да сам се јако добро сналазио у свим тим “напетим” ситуацијама и да су они који одлучују ко иде на снимање знали зашто баш мене шаљу. Професионално гледано сви ти задаци су били велики изазов за мене и 101% сам им био предан. У суштини, тих дана-месеци-година, догађаји на Косову су били светска вест број један, а ја сам био у епицентру дешавања. То је ваљда сан сваког фоторепортера. Међутим, није исто када фотографишеш немире у туђини и у својој земљи. У другом случају ти емоције често не дозвољавају да посао радиш хладне главе.




Јесу ли Косово и Метохија били ван или испуњење неких очекивања или претпоставки?

Активно пратим ситуацију око КиМ откад знам са себе и може се рећи да сам био натпросечно информисан пре одласка. Са друге стране, када сам се вратио, схватио сам да је реална ситуација ипак другачија у односу на слику коју сам имао у глави. Да не буде забуне, причам о мом првом одласку на КиМ након рата, а то је била 2007. година. Иако нисам пореклом са Косова и Метохије, ипак осећам неку чудну повезаност са тим простором. Зато ме вероватно и толико погађа све што се дешава задњих пар година.

Шта је најупечатљивије што си од овдашњих Срба чуо? Јесу ли фотографије могле да прикажу оно што си ти осетио на том месту, јесу ли реакције посматрача твојих фотографија биле оно што си очекивао или можда блаже, можда су се развиле у неком новом правцу о коме ни сам ниси размишљао?

Какве емоције могу бити након посете контејнерском насељу у Грачаници, енклави у Ораховцу, срушеним црквама…? Шок и саосећање са животном причом свих тих несретних људи, али се и запиташ како смо успели да дођемо до такве ситуације. Неко је морао да опасно лоше да води политику годинама да би ситуација била толико јадна и безнадежна.

Из онога што си описао на свом сајту видимо да ниси био на КиМ током мартовског погрома али се чини да је на тебе оставио јак утисак. Србима са КиМ делује као да изван центра дешавања српски народ не гаји посебно интересовање за те догађаје. Шта си ти осећао тада, шта касније, а како ти погром изгледа данас када несумњиво можемо данети закључке и о последицама и о самој организацији?

На задатку / Фото: Неда Мојсиловић

Мартовски погром сам пратио преко телевизије. Не могу да кажем да овим немилим догађајима није дата довољна медијска пажња, сигурно јесте, сигурно је наш народ ван КиМ био потресен свим тим догађајима и хтео да помогне. Пар година касније, након више посета Косову и Метохији и након пуно прича са актерима догађаја, схватио сам да ипак нисам имао увид у комплетну причу, односно размере погрома. Суштински, то је на једној страни била трагедија недужног српског становништва, а са друге потпуни крах српске државе, заправо СЦГ, како се тада звала. Сви државни системи су се показали неспособним, пре свега политички врх, а затим обавештајне структуре и сама војска. Ништа се боље нису показале ни међународне снаге на челу са КФОР-ом. Неко ће сматрати да је ова моја изјава претерана, али ти вероватно и даље нису свесни да се тих дана на Косову и Метохији водио рат и да сем самог становништва и дела храбрих војника КФОР-а, наш народ није имао ко да заштити. То није било време за полемике и тешке речи на ТВ-у, то је било време које је захтевало хитно деловање Србије. У том тренутку нисмо имали шта да изгубимо, пошто је доста тога увелико већ горело. Данас мислим исто што сам мислио и тада. Да се хипотетички опет исто деси, Србија би исто одреаговала, с тим да сада више нема ни тог КФОР-а у довољном броју да заштити српско становништво, тако да би последице биле још горе. Морам да се вратим на питање везано за незаинтересованост српског народа за мартовске догађаје. Из овог угла бих рекао да је утисак Срба са КиМ углавном исправан, а да је разлог за то комбинација више фактора. Пре свега народ је лоше информисан о детаљима и размерама догађаја, али много већи проблем је генерална незаинтересованост српског народа за било које проблеме. Није у питању само КиМ, ми од сваког проблема само окрећемо главу. Нешто чудно се десило са народом, као смо сви под неком колективном анестезијом.

Како српски народ, по теби, реагује данас на те догађаје "из пролшлости" и како се резултати осећају и употпуњују и данас?

Глас народа се не чује баш најбоље у Србији, па је тешко имати јасну слику око овог питања. Највише чујемо власт, а она доста утиче и на формирање става већег дела популације. То што чујемо није добро. У питању је углавном демагогија и пука форма, без икаквог додира са суштином. Ако пратите изјаве политичара, не морате да буде превише паметни да закључите да се спремамо на безусловну капитулацију по питању Косова. То суштински значи да ћемо признати Косово, а заузврат нећемо добити ништа. Наравно власт ће до представити као велику победу, вероватно ће се формирати нека небитна творевина попут ЗСО, али кад подвучете црту остаће то да смо се ми одрекли целе територије Косова и Метохије без икаквих значајних уступака са друге стране.

Д. Остојић 2013.

Реалност је да ми (Република Србија) немамо никакву контролу над Косовом и нереално је очекивати да ту контролу можемо вратити на било који начин у овом тренутку. Нажалост, деценије погрешне политике су узеле свој данак и са тим морамо да се помиримо. Међутим, и поред изузетно непогодне ситуације, сматрам да имамо много више маневарског простора за бољи договор око косовског питања, него што то наша власт користи. Ако га заиста немамо, онда није време да о Космету уопште преговарамо са било ким. Када кажем власт мислим на актуелну, али исто важи и за све претходне.

Када се све ово што сам рекао сабере, дедукцијом се може закључити да се српски народ углавном слаже са овим, јер он бира власт. А мене све то доводи до закључка да смо народ који не заслужујемо сопствену историју.

Јеси ли виђао још неке упечатљиве фотографије о животу и страдању српског народа, светиња и баштине на КиМ а да су их направили домаћи аутори. Јесу ли уопште довољно заступљени ти проблеми у српским медијима и какве могу бити последице игнорисања тог проблема?

Значај фотографије је огроман, она је више од илустрације неког текста, она је историјски доказ. На сву срећу мислим да има доста добрих фотографија које приказују страдање на Космету. Већина је настала од стране мојих колега током извештавања са терена, а мањи део су плод неког циљаног пројекта. Но на мене је најјачи утисак оставио видео снимак зверског паљења и рушења цркве Светог Андреја код Подујева. Тај снимак је перфектна илустрација целог мартовоског погрома.

Космет је, рекао бих, доста заступљен у нашим медијима. Међутим, мислим да се чешће користи у политичке сврхе како би се скренула пажња са унутрашњих проблема и афера, него што је некоме стварно стало до тог питања. Отуд и благо искривљена слика о стању на Космету. Последице? “Они који заборављају своју историју осуђени су да им се она понавља” - рече један паметан филозоф.

На Дан победе над фашизмом, 9. маја, одржана је врло интересантна свечаност “Челик 2017” / Фото: Д. Остојић

Какав би живот волео да твоје фотографије данас живе и, док се бавиш овим послом који сада и није непосредно везан за фотографију а посебно не за КиМ, да ли још увек размишљаш о људима и стварима које си једном видео на Косову и Метохији?

Мени је пре свега драго што сам уопште имао прилике да будем на Космету у та тешка времена и да бар мало допринесем документовању свега онога што се дешавало. Већина фотографија су доживеле да буду објављене у штампи, неке и у престижним светским издањима. Тако да могу рећи да сам ја већ задовољан, јер су оне испуниле своју сврху. Данас, део тих фотографија живи на интернету и доступне су свима. Једино што је остало недоречено је изложба фотографија са темом Космета, коју сам дуго имао у плану, али је нажалост нисам реализовао.

На КиМ сам видео и чуо много потресних прича, то су ствари које се не заборављају лако, остају да живе и у мени и на мојим фотографијама.

• Посетите интернет страну Димитрија Остојића на којој се налази већи део његових радова, и не заборавите да фотографије подлежу ауторском праву: