Вести:

четвртак, 29. септембар 2016.

Ухапшени терориста радио као директор полиције у Косовској Митровици

МУП Србије и званично је данас потврдио да су припадници Министарства унутрашњих послова ухапсили Нехата Тачија (1976) из Урошевца, на основу расписане потернице по наредби Вишег суда у Нишу због кривичног дела тероризма.

Нехат Тачи




Нехат Тачи је ухапшен синоћ, око 20 часова, на административном прелазу Кончуљ, приликом издавања потврде за улазак на територију централне Србије. На основу решења Вишег суда у Нишу о одређивању притвора из 2010. године, Нехат Тачи је спроведен у притворску јединицу. Танјугу је раније у МУП-у незванично потврђено да је јутрос ухапшен директор косовске полиције за регион Косовске Митровице Нехат Тачи. Приштински медији објавили су раније да је Тачи ухапшен на путу за Ниш, где је требало да присуствује једном рочишту.




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Продужење преговора у Бриселу у потрази за новим позивним бројем

Дијалог делегација Београда и шиптарских сепаратиста у Бриселу о примени споразума о телекомуникацијама могао би да буде продужен до петка, сазнаје Бета.






Првобитно је било планирано да разговори трају до данас. Представници обе делгације до сада нису давали изјаве о току и резултатима разговора.

Два тима, трећи дан за редом разговају о питањима међународног позивног броја за Косово, имовини и "праву Телекома да несметано настави рад"да се на Косову и Метохији угаси легална фирма и оснује нова компанија Телекома која би се регистровала при шиптарским квази-институцијама како би "могла да настави са радом"!

Портпаролка Европске комисије Маја Коцијанчић јуче је рекла агенцији Бета да је Европска унија позвала Београд и сепаратисте са КиМ да буду конструктивни како би се имплементација споразума о телекомуникацијама могла завршити ове недеље.

Делегацију Београда, коју предводи директор Канцеларије за Косово и Метохију чине и представници Министарства трговине, туризма и телекомуникација, компаније Телеком Србија и Регулаторне агенције за електронске комуникације и поштанске услуге (РАТЕЛ).

Две делегације су претходно, средином септембра, разговарале у Бриселу о телекомуникацијама и раду Телекома на Косову и Метохији, и према оцени ЕУ тада је "остварен напредак у елементима кључним за спровођење споразума".

Такозвана "министарка за дијалог" Едита Тахири раније је рекла да би сусрет београдске и њихове делегације требало да резултира тиме да Косово добије свој позивни број + 383, што је Београд демантовао, наводећи да би то био број географског подручја које припада Србији.

Споразумом о телекомуникацијама, постигнутим 25. августа прошле године, предвиђено је да Србија тражи позивни број за Косово који ће, као власништво Србије, уступити на коришћење Приштини, а да се Телекому Србија омогући да несметано послује на територији Косова и метохије на коме функционише још од свог оснивања али је Бриселски споразум ово битно отежао.




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Двадесет пета годишњица страдања мајора Милана Тепића

Пре 25. година, 29. септембра, на почетку ратних сукоба у Хрватској, у бјеловарској касарни на Беденику мајор Југословенске народне армије, Милан Тепић, нашао се опкољен са својим војницима у складишту оружја, у селу Беденик надомак Бјеловара.







Опасност је била велика јер је у налету било 2.000 „зенги“, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике и народ а после неуспелих преговора, тачно у 10 часова и 29 минута, погинуо је дигавши у ваздух војно складиште и себе. Имао је 34 године кад је жртвовао живот и отишао у легенду.

Уз њега су били махом младићи на одслужењу војног рока. Својим војницима за које је био одговоран и којима је био официр, али и учитељ, одржао је кратак говор.

Војско,
Слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише.
Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!



Са Тепићем погинуо и војник на редовном служењу војног рока Стојадин Марковић, из околине Ваљева.

Марковић је са топа на оклопном транспортеру дејствовао по нападачима све док није погођен противоклопним пројектилом.

Војник Стојадин Марковић је тек 31.12.1999. године, на иницијативу Удружења бораца из Ваљева и тамошње локалне самоуправе, одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

Према различитим проценама, у експлозији је погинуло до 20 припадника ЈНА, који су обезбеђивали складиште, као и неутврђени број хрватских војника. Хрватска страна званично је признала погибију 11 војника, али се још око 200 њих водило као нестали.

За овај јуначки подвиг мајор Тепић је, само два месеца касније, одлуком Председништва СФРЈ постхумно одликован Орденом народног хероја.



Њему у почаст, Република Српска је установила орден за посебне заслуге у рату, а Скупштина општине Козарска Дубица 29. септембар је прогласила Даном сећања на овог народног хероја.

Милан Тепић је са шесторицом војника сахрањен на гробљу Мирошевац у Загребу. Хрвати су га завели као Н. Н. лице и скривају му гробницу. Тепићима је забрањено да улазе на гробље Мирошевац.

Навршило се и 25 година од страдања војника ЈНА у истој касарни када су, након што су се предали, убијени командант касарне и двојица његових помоћника, а четири дана касније још шесторица припадника ЈНА.

Тројицу официра хицима у главу из пиштоља убио је предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић, а злочин је и до данас остао некажњен.

Једна улица у Козарској Дубици носи име Мила Тепића, једна у Косовској Митровици, једна у београдској општини Савски венац, као и улице у више градова у Србији и Републици Српској. А у "Парку Народних хероја" у Козачкој Дубици, која је у Другом светском рату дала 14 народних хероја, подигнута је биста с његовим ликом.



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

среда, 28. септембар 2016.

Професор из Ниша: Зауставите београдизацију Србије! (ВИДЕО)

Скандалозно је да једна госпођица пре неки дан најављивајући временску прогнозу каже: У Београду већ два дана пада киша, али срећом ће се облаци за два сата померити ка истоку.



То је скандал. Прави скандал – рекао је Драган Гајић, редовни професор Природно математичког факултета.

Овај еминентни професор је „олакшао душу“ приликом најаве „Ноћи истраживача 2016“ где се није очекивало да заузме овај став, који заправо са њим дели велика већина становништва Ниша и југа Србије. Он је напоменуо „да је погубно то што је београдизација захватила цело друштво“, пише Грађанин.

Ово његово обраћање које је снимило пет или шест медија је заправо и први одговор једног правог интелектуалца на речи које су стигле с врха српске власти, а то је да у држави вреди само београдски Универзитет!? Да се подсетимо, те речи је рекао премијер Александар Вучић, а „одговор“ у медијима није дао ни један од нишких интелектуалаца. Па чак је и ректор нишког Универзитета, Драган Антић „изврдао“ тих дана реакцију.

Београд је заборавио на девастирани Ниш

– Одузели су нам Радио Ниш и ми смо једноставно принуђени да слушамо која улица у Београду има коју рупу. Сведоци смо да се наш књижевни званични говор силује да би се прилагодио београдском изговору. То је у мени пробудило инат. Дошли смо у такву ситуацију да нам с политичког врха кажу да сем београдског Универзитета, сви остали, не вреде ништа!? Нишки Универзитет је највероватније најпрофитабилније предузеће у овом граду. хиљаде студената овде студира, остављају паре и просто је недопустиво да се каже да остали Универзитети, сем београдског не вреде ништа – једна је од ствари које је рекао професор Гајић.

Он није прецизирао у свом обраћању термин „београдизација“ односно на шта мисли, али се намеће одговор да сигурно није мислио на све становнике Београда, него на оне који утичу на власт и медије.

– Не мислим само на ово последње руководсто, већ на ова остала последњих деценија, чини ми се да се уопште не интересују како овај град живи. Он је девастиран. Једноставно они су заборавили на Ниш. Ако неке позитивне ствари као што је „Ноћ истраживача“ не могу да се емитују на националним фреквенцама, онда ми морамо да подигнемо глас – рекао је Гајић, који иначе руководи и Астрономским друштвом „Алфа“.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯




Извор: Нишке вести    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 26. септембар 2016.

Крстовдан – Воздвижење Часнога Крста

У свом дубоко домостроитељном промишљању у делу спасења рода људскога Господ је од крста, који је некада био знак настрашније казне и понижења, начинио свепобедни симбол спасоносне вере хришћанске.








Крст је, наиме, некада био симбол одмазде највећим злочинцима, јер је распеће на крсту била једна од најстрашнијих начина смртне одмазде заробљеницима и осуђеницима, на коме би они умирали полагано у најстрашнијим мукама. Од тог симбола понижења, Господ Христос, распевши се на Крсту, начини од њега симбол своје богочовечанске жртве, жртве у којој сав род људски има опроштај грехова, помирење са Богом и дар усиновљења нас од стране Бога.

Осим што су свака среда и петак у недељном богослужбеном циклусу посвећени Часноме Крсту, Црква је установила и дан особитог празновања Часнога Крста, а то је празник познат као Воздвижење Часнога Крста.

Воздвижење Часнога Крста се празнује 14. септембра по црквеном, а 27. септембра по „новом“, односно секуларном календару, и том приликом се у ствари празнује спомен на два велика догађаја у историји Хришћанства.

Први догађај је чудесно проналажење Часнога Крста на коме је био разапет Господ Исус Христос. Обретење (проналажење) Часнога Крста се везује за свету царицу Јелену, мајку римског цара Константина, који је пред битку са побуњеним Максенцијем 312. године имао виђење Крста од светлости са натписом: „Овим побеђуј!“. После победе цар Константин је у центру Рима подигао спомен-крст као нови знак Римског царства, да би Миланским едиктом 313. године прогласио Хришћанство званичном вером Римског царства, чиме је оно постало хришћанско царство. Цар Константин је, потом, подигао цркву Васкрсења на месту Христовога гроба у Јерусалиму. Црквено предање каже да је света царица Јелена пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму. То је био велики догађај за Хришћанство, јер се до тада читава три века није знало где почива Крст на коме је разапет Господ Исус Христос.


Други догађај је везан за победу византијског цара Ираклија 628. године над персијским царем Хозројем, после чега је Часни Крст – који је претходно био отет из Јерусалима 614. године током освајања Персијанаца – враћен из Персије у Византију.


У народу се овај празник зове – Крстовдан, а „воздвижење“ значи – уздизање Крста и то у двоструком смислу. Прво – у смислу уздизања Крста над читавом васељеном као знака победе Хришћанства над светом. Друго – у смислу да на тај дан свештенослужитељи подижу крст на богослужењима у свим црквама хришћанског света и њиме благосиљају цео свет, како би га верни могли видети и поклонити му се. Са овим празником је повезано и подизање, постављање крстова на свим хришћанским храмовима и гробовима.



shara03



Тропар глас 1.

Спаси Господи људи твоја, и благослови достојаније Твоје, побједи православному и христољубивому роду нашему на сопритивнија даруја, и Твоја сохрањаја Крестом Твојим житељство.



Тропар глас 1.

Спаси, Господе, народе Своје, и благослови наслеђе Своје, православном и христољубивом роду нашем дарујући победу над противницима и Крстом Својим чувајући народ Твој.


Кондак глас 4.

Вознесисја на Крест волеју, тезоименитому Твојему новому житељству шчедроти Твоја даруј, Христе Боже, возвесели нас силоју Твојеу, побједи даја нам на сопостати, пособије имушчим Твоје оружије мира, непобједимују побједу.


Кондак глас 4.

Христе Боже, који си се драговољно узнео на Крст, даруј милости Твоје истоименом Твоме новом народу. Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви народ наш, дарујући ми победу над противницима, јер он за помоћ има Твоје оружје мира, непобедиву победу.




Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Следи накнада штете за скоро 200.000 ратних ветерана са Косова и Метохије?

Неколико Виших судова донело је ових дана на десетине пресуда у корист учесника рата на Косову и Метохији 1999. по питању неисплаћених надокнада.

Фото-илустрација: КМ Новине

Они су тужили државу Србију јер је прекршила Закон о забрани дискриминације тако што није исплатила ратне дневнице свим учесницима рата на Косову и Метохији изузев оних који живе у Топличком округу.

То је саопштио адвокат Срђан Алексић, који заступа ове војне резервисте пред домаћим судовима, као и Европском суду за људска права у Стразбуру.

- На основу ових пресуда упутићемо Министарству одбране захтев за вансудско поравнање, у оквиру којег бисмо се споразумели о накнади материјалне и нематеријалне штете на коју ратни ветерани са Косова имају право по основу дискриминације по месту пребивалишта. Вансудска нагодба је добра и за војне резервисте и за државу, пошто би се на тај начин избегло плаћање (не)малих трошкова судских спорова. Ако за њу, ипак, не буде слуха, тужићемо Министарство одбране за накнаду штете, а у случају потребе- поново ћемо у Стразбур- каже Алексић за "Данас".

Он прецизира да су пресуде у корист бивших војних резервиста који су учествовали у рату на Косову и Метохији за сада донели Виши судови у Нишу, Краљеву, Новом Саду и Суботици. У пресудама се наводи да су ови резервисти дискриминисани по месту пребивалишта, пошто су остали ускраћени за ратне дневнице које је 2008. године примило десет хиљада њихових ратних „колега“ из седам општина Топличког округа, у укупном износу од две милијарде динара, на име наводне „социјалне помоћи“. Повереник за равноправност предходно је утврдио да су резервисти изван Топличког округа дискриминисани по месту пребивалишта, док је Европски суд у Стразбуру оценио да су резервистима тог округа исплаћене ратне дневнице, а не социјалне принадлежности, како је навела држава.

- Најновије пресуде су, заправо, наставак суђења из Стразбура, где борци нису изгубили спор, већ је првостепена пресуда која је била у њихову корист- преиначена, тако што им је наложено да покрену поступке пред домаћим судовима по Закону о забрани дискриминације. Они до тада нису водили такве поступке између осталог и због тога што је овај закон усвојен након покретања њиховог спора пред Европским судом за људска права- каже Алексић.

Велико веће суда у Стразбуру је крајем марта прошле године одбило захтев „Вучковића и осталих војних резервиста“ да им Влада Србије исплати ратне дневнице, чиме је преиначило своју првостепену пресуду која је била у корист ове групе од 29 резервиста и вратило случај на поновно поступање пред судовима у Србији. Веће није оспорило да је било дискриминације, али је констатовало да ратни ветерани пре доласка у Стразбур нису искористили све судске инстанце у земљи и “нису истакли дискриминацију на прави начин“.

Адвокат Алексић је, према сопственим речима, имао овлашћење да пред домаћим судовима, и у Стразбуру, заступа више од 80.000 резервиста из свих делова Србије који су учествовали у рату 1999. године.

Алексић наводи да се само резервистима из Ниша, којих је око 16.500, дугује по 3.500 евра, уз припадајућу законску затезну камату од 2008. године, што је укупно више од 50 милиона евра. Према доступним подацима, у рату на Косову учествовало је скоро 200.000 резервиста.


Борци: Нада и туга на срцу

- Ово су прве неполитичке судске одлуке у последњих 12 година, колико се судски боримо за своја права. Оне нам дају наду да ћемо доживети какву- такву сатисфакцију, и због тога смо задовољни, али нам је туга на срцу због тога што смо били принуђени да је изборимо на овај начин. Ниједан борац није због новца одговорио на позив државе да је брани, али је политичка одлука из 2008. да се само некима од нас исплате ратне дневнице испровоцирала оправдане протесте и процесе.

Били смо спремни да дамо животе, оставили смо делове тела или здравље на ратиштима, а држава се према свему томе понела са ниподаштавањем.

И Закон о борачко- инвалидској заштити не може да се донесе већ десетак година, јер је, како кажу у Влади Србије и Министарству финансија- „скуп“. А наши животи су били јефтини? Зато позивам све косовске борце у Србији да нам се придруже и поднесу тужбе за дискриминацију, како би коначно добили оно што им припада- каже Родољуб Вуковић, председник Савеза удружења бораца рата од 1990. до 1999. године, у чијем је саставу 15 удружења из свих већих градова у Србији.




Извор: Данас    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

субота, 24. септембар 2016.

Ђорђе Башчаревић: Женска оглавља Старе Србије (ФОТО)

Женска градска одећа српкиња са Космета доживела је велике измене у периоду од 18-ог до 20-ог века.

Све приказане капе су реконструкције аутора текста.


















Пише: Ђорђе Башчаревић, графички дизајнер



Од периода након косовског боја женска градска одећа је била све више под непосредним утицајем турске ношње, али са извесним модификацијама, додавањем или изостављањем одређених хаљетака, посебним оглављима, начином чешљања косе итд. Сваки од ових елемената је давао посебно локално обележје.

Варошкине од давнина воле да се обилато ките накитом. За време турске владавине на Космету, српкиње када су ишле у варош, покривале су лице белим ''јагалуком'' (марамом).


Капа градске средине (непозната локација) реконструкција аутора

Универзално оглавље градске средине је била капа ''фес'' једноставнији фес носио се свакодневно, а богато украшен за свечане прилике, носиле су га невесте и удате жене. Једноставнији фес је подразумевао плитку капу са ниском дуката изнад чела и великим дубљоном на челу. Свечане капе су подразумевале филигрански тепелук од сребра на врху капе, али и бројне брошеве и украсне игле које једноставној плиткој капи дају јак визуелни ефекат.

Призренски фес 19. Век; реконструкција аутора

Коса се чешљала једном недељно, а плете се у један бич- плетеницу (коцељ) која се спушта низ леђа. На главу се стави плитак фес, а преко њега сребрн тепелук златом окићен, он се пришије за фес. Фес се причврсти за главу свиленом шамијом, да не спадне. Са феса се на чело спушта велики дукат - дубљон (код удатих жена дубљон је прекривен до пола осталим кованицама, а девојке носе откривен дукат).

Тас фес Ђаковица, почетак ХХ века, реконструкција аутора

Изнад дубљона се ставља ниска бисера или дуката ''илалак'' . Са десне стране се на главу ставља накит ''аскија'' сеже до испод уха, начињен је од ниски бисера, поткићених златницима. Минђуше су се носиле од једне лире или више мањих турских златника, спојених златном полугом.

Филигрански фес из Косовске Митровице, крај 19. Век, реконструкција аутора




https://www.facebook.com/DordeBascarevicDesignauthor-picАутор: Ђорђе Башчаревић   l  Фејсбук страна



Дипломирао је 2013. на Универзитету у Приштини (Србија), Факултет уметности, одсек графички дизајн. Мастер студије завршио 2014. године на Универзитету у Новом Саду (Србија) Факултет техничких наука, одсек модни инжењеринг.

Његови радови се заснивају на носивој моди са елементима високе моде. Висока стилизација, усмерена пажња на детаљ и експериментисање у кројевима са елементима српског наслеђа су основа његовог естетског дизајна.
 
Рођен је и живи у Косовској Митровици.


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Одговор Арно Гујона на питања о новоотвореној фабрици

Одговор хуманитарца Арно Гујона који је много помагао и даље помаже српски народ на Косову и Метохији на питање нашег новинара.

Пре неколико дана наш новинар је француском хуманитарцу Арно Гујону поставио питање у вези погона које је његова организација свечано отворила а који у склопу народних кухиња обезбеђују подршку у исхрани породица лошијег материјалног стања.

Арно Гујон: Овај погон, за који је хуманитарна организација Солидарност за Косово дала 110 000€ и Канцеларија за КиМ 30 000€, ће функционисати у оквиру хуманитарне организације Епархије рашко-призренске "Мајка Девет Југовића". Храна је првенствено намењена Народним кухињама на Косову и Метохији, а вишак ће се пласирати на тржиште како би се финансирала новоотворена радна места. Циљ је да погон постане самоодржив после годину дана рада. Сличне пројекте смо помогли у претходне четири године: 3 фарме код Новог Брда (фарма алпских коза, фарма за тов јунади, фарма за краве музаре), млекару код Прековца, и пластенике на разним местима. Сви пројекти су сада самоодржи и део су плана Хуманитарне организације Мајка Девет Југовића да Народне кухиње на КиМ не зависе више од спољашњих донација у храни већ да могу да се ослоне на сопствену снагу.


Бранислав Марковић: Хвала. Још пар питања... На чијој земљи је погон? Ако је на друштвеној да ли Агенција за приватизацију може да га прода, ако је на приватном да ли тај коме сте га поклонили може да га прода и да ли има неки временски рок који је обавезан да поштује? Ко покрива губитке, шта се дешава са погоном у случају да је неодржив? Да ли се машине продају или је дужан да их врати и коме...

Арно Гујон: Црквена земља. Власник погона и машина је Епархија. Производња сопствене хране је јефтинија од куповине исте, тако да чак и да погон не постане самоодржив, Народне кухиње имаће мање трошкова него што имају данас и већу слободу.

Бранислав Марковић: Хвала на одговору и хвала на времену и помоћи коју несебично пружате српском народу.





Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

КЛИНТОНЕ ПЕДЕРУ! Срби са поруком испред Беле куће

На Фејсбуку се појавила фотографија Срба који су се фотографисали испред Беле куће, резиденције председника САД, са јасном поруком бившем америчком председнику Билу Клинтону.

Фото: Фејсбук
Ова фотографија је, чим се појавила на Фејсбуку, одмах је постала хит.

На Фејсбук страници, Владимир Путин Fan Club Србија, је за само сат времена видело преко 50 000 људи!

Фотографија се огромно брзином дели на осталим страницама и Фејсбук групама, тако да, ако се и даље овим темпом дели, постоји шанса да је за 24 сата виде преко милион људи!




Иначе, није познато ко су ови момци; једино се зна да је фотографија настала ових дана, док се у Њујорку у организацији Клинтон Фондације, коју води биши председник САД Бил Клинтон, одвијала панел конференција чији је гост био и премијер Србије Александар Вучић, као и садашњи градоначелник Сребренице, града у Српској, бошњачки политичар Ћамил Дураковић.



Извор: Србин.ифо    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

Албанија: уништавање српске имовине Скадра и Дрима

Трагови живота које су оставили наши преци и познате властелинске породице расути су на просторима Скадарског језера и Дрима. Много времена делови тог мозаика били су далеки нашим истраживачима. Толико, да су историјске чињенице уступиле место народним предањима.






Наши стручњаци недавно су упловили у велики подухват. Кренули су да спајају делове мозаика о томе како је пре много векова текао живот око Скадарског језера, да мапирају шта је од тих трагова преостало. Објективом својих камера хватали су урушене или порушене цркве и манастире које су градили Војислављевићи, Немањићи, Балшићи, Лазаревићи, Бранковићи, Црнојевићи… Пре свега, на простору који је данас омеђан албанском границом.

Њихов путопис у фотографијама чини поставку изложбе „Хришћанска духовна и културна баштина на просторима Скадарског језера и Дрима“,  у београдској Галерији фресака. Изложба је настала сарадњом Народног музеја у Београду, Центра за очување културне баштине „Извориште“, Удружења српско-црногорске националне мањине „Морача – Розафа“, а уз подршку Канцеларије за дијаспору.

Албанија нам је била посебно занимљива, због тога што је деценијама била недоступна нашим стручњацима. Све смо радили на основу текстова који су писани пре Првог светског рата или у међуратном периоду. Нисмо имали новије податке о томе у каквом су стању српски споменици. Чим нам се указала прилика, кренули смо у истраживање – прича нам Бојан Поповић, директор Галерије фресака.

Оков повеље византијског цара Алексија III Анђела којом је
манастир Хиландар додељен Стефану Немањи – 12. век – Збирка музеја у Скадру

Екипа из Београда није била велика. Поред Поповића, чинили су је историчар Симон Ђуретић, који се већ више од две деценије бави заштитом и очувањем идентитета српског народа, његовим духовним и културним наслеђем у региону и дијаспори, и Владан Милутиновић, председник невладине организације „Извориште“. За евиденцију баштине српског народа у Албанији врата им је отварао мештанин Павле Брајовић, председник удружења „Морача-Розафа“.

Простор поред реке Бојане у Скадру на коме се налазила црква Св. Николе, подигнута у 14. веку, срушена до темеља у време “културне револуције” шездесетих година 20. века
Слика наших споменика у Албанији данас је далеко тужнија него што је била пре сто година – истиче Поповић. Последњи трагови српске државности се, ипак, некако држе и одолевају времену. Наши споменици страдали су у стихијама, нагризао их је зуб времена, али највише су оштећени током владавине Енвера Хоџе. Када је 1968. извршена културна револуција, богомоље у северној Албанији су добрим делом страдале. Затваране су, заграђене, претворене у задружне домове.


Србин за хиљаду евра

У Албанији постоји један велики парадокс. Мада међу њима има много православаца, муслимана и католика који за себе кажу да су Срби, у званичној евиденцији албанске државе нема ниједног Србина. Јер, сви они који су се у време владавине Енвера Хоџе декларисали као Албанци, сада би морали да плате казну од хиљаду евра да би поново постали Срби! После званичног пописа, у Албанији има 450 Црногораца, неколико хиљада Македонаца, док се у делу „под разно“ као Србин изјаснило 50.000 становника.

Од десетог па до краја средњег века, питомо скадарско подручје са обиљем слатких вода, језера и река Мораче, Дрима и Бојане, близином мора, примило је многе цркве и манастире. Подизани су у прстену око Скадарског језера, његовој обали, као и на рекама. Црква Светог Сергија и Вакха на Бојани култно је место у околини Скадра. Према месту у Палестини, у којем се подвезивао свети Сергије, Скадар је и добио своје друго име Росафа.

У последњих сто година ово место је веома пропало – прича Поповић. За разлику од Жиче и Студенице, ова црква је обнављана током векова. Обнављали су је Јелена Анжујска и њени синови Стефан Драгутин и Стефан Урош Други Милутин. Обнављали су је и други владари, о чему сведоче ктиторски натписи. Црква је 1900. године стајала цела, о томе постоје записи, али ју је река Бојана добрим делом оштетила. Од те значајне грађевине данас постоји само половина јужног дела.

Ту су били гробови владара зетске династије, касније и Балшића. Археолошка истраживања, међутим, никада нису рађена. Можда је те гробове разнела Бојана, а можда ту постоје и данас. Фреске у њој никада нису изучене. Постојала је огромна фигура Богородице, али је данас нема. Само на одласку видели смо делове фигуре једног светог ратника и нешто мало фресака из Милутиновог времена. Изложба у Београду је залог томе да направимо међународну екипу да се спасу и документују ти остаци.


Албанска православна црква надлежна

Канонска надлежност над свим овим споменицима припада Албанској православној цркви. Срби тренутно имају само једну цркву у Враки. Сви ти сакрални објекти заштићени су као албански споменици културе. Наравно, уколико су заштићени.

Црква Св. Срђа и Вакха, село Ширћ – Скадар (на обали реке Бојане) – цркву подигла Јелена Анжујска (жена Краља Уроша I) 1290. године – цркву обновио њен син Милутин 1311. године. На слици: остаци јужног зида

Велико изненађење за наше истраживаче био је музеј у Скадру. Њихова збирка нумизматике и епиграфике представља праву ризницу, која тек треба да се проучи.

Сви ти градови, који су чинили прстен око Скадра, имали су своје ковани новац у средњем веку – објашњава Владан Милутиновић. – Балшићи су имали специфичну нумизматику која се чува у том музеју. Открили смо и плочицу из 12. века византијског цара Алексија III Комнина. На њој је Алексиј III представљен с царем Константином, који држи крст. Требало би правилно протумачити натпис. То би могао да буде горњи део плочице, где се налазила византијска повеља којом је Хиландар предат Србима, Стефану Немањи и Светом Сави. Доњи део окова је у Хиландару. Надам се да ће сарадња са музејом у Скадру да се продуби, како би имали јаснију слику. За средњовековце то су сензације, које нису откривене до сада.

Црква Пресвете Богородице, крај 13. века, остаци темеља – цркву подигла Јелена Анжујска – Дањ – Вау Дејсе, срушена у “културној револуцији” 1968. године

Наши саговорници истичу да су на овом путовању наишли не само на много експоната, већ и на цркве за које нису знали да постоје. – Поповић је у литератури нашао неколико средњовековних цркава за које нису знали ни у Албанији – каже Милутиновић. – Наш циљ је да све споменике идентификујемо и заштитимо. – Ретко су ове цркве долазиле у руке конзерватора – каже Поповић. – Колико ми је познато, конзервирана је црква у Дривасту, али само зато што је била део пројекта изградње етно-парка.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: ⏯



Извор: magacinportal, facebookreporter, Вечерње новости

Извор: Расен    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

петак, 23. септембар 2016.

Референдумска одбрана права српског народа на самоопредељење

Оспоравајући уставност одредбе из Закона о празницима Републике Српске  која се односи на Дан државности Републике Српске, Уставни суд БиХ је плански наставио да спроводи вишегодишњу политику лишења српског народа у БиХ права на самоопредељење.


















Пише: др Зоран ЧВОРОВИЋ, ФСКсрб

 
Све је започело 2000. године када је одлуком Уставног суда БиХ (U 5/98 III) у поступку покренутом 1998. године на захтев тадашњег преседавајућег Председништва БиХ, Алије Изетбеговића, оспорена Преамбула и чл. 1. Устава Републике Српске. Под удар судијске муслиманско-иностране већине нашла се одредба Устава Републике Српске која је РС дефинисала као државу српског народа и свих њених грађана. Као и делови Преамбуле Устава РС у којима се Република Српска одређује као држава српског народа, настала на темељу „природног, неотуђивог и непреносивог права српског народа на самоопредељење”.1) Ови делови Устава РС оцењени су као неуставни, али не у односу на неку од одредби нормативног дела Устава БиХ, већ у односу на његову Преамбулу, у којој стоји да су Бошњаци, Хрвати и Срби, конституитивни народи (заједно са другима) и грађани БиХ. Преамбула Устава БиХ, као и Преамбула Устава РС, има изразито ванправни карактер, јер не садржи никакво правило понашања (норму), већ се у њој износе политички мотиви, историјски контекстуализовани, којим се политички оправдава конституисање БиХ.2) Због тога у предмету контроле уставности одредби Устава РС није могло да се пође од политичко-идеолошког рецитала из Преамбуле Устава БиХ као уставноправног аксиома.

Осокољено тадашњим бројним присуством НАТО трупа, исламистичко вођство из Сарајева није ни покушавало да пронађе уставноправно одрживији основ за оспоравање уставности одредби Устава РС. Те 1998., односно 2000. године журило им се да у условима НАТО протектората што пре заврше посао на уништење српске државности у БиХ. Било им јасно да времена немају на претек, јер ће са нестанком униполарне диктатуре, почети убрзано урушавање НАТО протектората у БиХ, а са њим и развејавање сна о јединственој БиХ. Оно што нису могли да заврше у рату, нити током година међународних дипломатских преговора, који су крунисани Женевским и Њујоршким договореним принципима и Дејтонским мировним споразумом, сарајевски исламисти су према америчком упутству почели да остварују преко Уставног суда БиХ. Постало је јасно како се и зашто догодио такав уставнправни експеримент да се уставни суд нашао у организационој структури једне конфедерације (реалне уније), како је БиХ уређена према изворном слову Дејтонског споразума. У конфедерацијама је уставни суд страно тело, јер он подразумева суперматију државног правног поретка у односу на поретке држава чланица, чега нема у конфедерацијама. Ослањајући се на искуство америчког Врховног суда, који је својим уставносудским одлукама ширио надлежности федерације у односу на државе чланице, амерички правници су у војној бази Дејтон сарајевским исламистима уручили цивилно средство за уништење пре рата стечене (9. јануара 1992.) и током рата одбрањене и међународно потврђене српске државности (суверености) на територији бивше југословенске републике БиХ.3)

Уставни суд БиХ је својом одлуком од 2000. обавезао Народну скупштину РС да уместо уставне одредбе која РС проглашава државом српског народа и других грађана који живе на њеној територији, у Устав РС унесе одредбу по којој су Срби, Бошњаци и Хрвати конституитивни народи у РС. Тако је једном одлуком Уставног суда БиХ, донетом прегласавањем судија из РС, једнострано и протиправно поништена правна чињеница да је Република Српска створена 9. јануара 1992. као израз природног и незастаривог права српског народа, као конституитивног (=државотворног) на територији бивше југословенске федералне јединице БиХ – на самоопредељење. Сувреност Републике Српске, као државе српског народа, потврђена је током ратних година.

Наиме, сувереност је политичка, а не правна категорија, па се постојање њених атрибута потврђује у стварности. Другим речима, сувреност не може да постоји на папиру, а да је нема у стварности. Зато сувереност једне државе не зависи од чињенице међународног признања. Да ова чињеница нема конституитивни, већ деклараторни карактер, најбоље потврђује историја Кнежевине Србије, која је већ неких 16 година пре међународног признања почела да се понаша као независна држава. Суверена је она власт која „споља”, по речима С. Јовановића, „не зависи ни од које друге власти, а унутра је виша од сваке друге власти. Једна држава располаже сувереном влашћу, ако располаже свим или већином следећих атрибута: уставотворство, право да води рат и закључује мир, да шаље и прима дипломатске представнике и да закључује међународне споразуме”.4)

Република Српска је до закључења Дејтонског мировног споразума овладала атрибутима уставотворства, права на вођење рата и закључивање мира, а учествовањем у међународним преговорима и закључивањем Женевских и Њујоршких договорених принципа и правом на закључивање међународних споразума. Као суверена држава српског народа, настала из права народа на самоопредељење, Република Српска закључује не само анексе, већ посредством делегације СРЈ и Општи оквирни споразум за мир (Дејтонски споразум). Наиме, у Преамбули овог споразума стоји да је Република Српска билатералним Споразумом од 29. августа 1995. као властодавац овластила СРЈ, да ова као пуномоћник потпише у име Републике Српске делове мировног споразума који се односе на Републику Српску.5) Овим је од стране свих потписница Општег оквирног споразума за мир у БиХ, а то значи и од стране ЕУ, САД, В. Британије, Русије и Француске, Република Српска призната за суверену државу која је у тренутку закључења Дејтонског споразума располагала правом ius contrahendi (право закључивања међународних уговора). Јер у праву важи принцип да нико не може на другог пренети више права него што сам има (Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet). Следствено, Република Српска није могла да овласти СРЈ да јој буде пуномоћник у послу закључења међународног уговора, а да јој ово право није било пре тога признато од стране потписница Дејтонског мировног уговора.

Укључивање Републике Српске у БиХ на основу Дејтонског мировног споразума, она није престала да постоји, што експлицитно стоји у Женевским принципима, у тачки 2. 2.: „Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом (који ће се изменити и допунити у складу са овим основним принципима)”.6) Истовремено, Бечка конвенција о уговорном праву од 1969., ратификована и од стране БиХ, налаже да се код тумачења целине међународног уговора мора узети у обзир и „споразум који је у вези са уговором” (чл. 31.).7) У овом случају то значи да Женевски принципи чине неодвојиви део Дејтонског споразума.

Тако је у оквиру дејтонског конфедералног уређења сачуван државноправни континуитет Републике Српске, као државе (ентитета) настале на темељу права српског народа на самоопредељење. Јер, један народ може право на самоопредељење, загарантовано Међународним пактовима УН о људским правима од 1966. да оствари у различитим формама, од форме независне државе, преко конфедералног и федералног уређења. При том, ни једна од ових форми конзумације права народа на самоопредељење није трајна, јер народ остаје властан да у случају да постоји претња његовом опстанку прибегне и последњој опцији – праву народа на отцепљење. Што је право гарантовано Декларацијом УН о пријатељским односима и сарадњи од 1970. године.

Српски народ у бившој БиХ је Дејтонским споразумом своје право на самоопредељење остварио кроз признавање постојања и уставну позицију српског државноправног ентитета – Републике Српске. Зато је атаковање на дејтонску правну природу РС, као државноправног ентитета српског народа, које је Уставни суд БиХ отпочео са својом одлуком о конституитивности народа на територији РС, наставио са одлукама о неуставности назива градова са префиксом српски у РС, а ових дана довршио својом одлуком о Дану државности РС, насилни, противправни напад на природно и неотућиво право српског народа на самоопредељење.

Овом нападу придружила се последњим саопштењем и амбасада САД у Сарајеву, истичући како је БиХ у Дејтону уређена као јединствена држава са два ентитета. Нити је БиХ јединствена држава, већ конфедерација, односно реална унија, нити се ради о етнички безличним ентитетима, већ о етнички дефинисаним ентитетима, од којих РС представља израз незастаривог права Срба у бившој југословенској републици БиХ на самоопредељење.8)

Једном речју, политичка одговорност за разарање БиХ је на оним снагама, у земљи и иностранству, које покушавају да противправно самње надлежности и етнички обезличе РС. Тиме се једнострано руши Дејтонски мировни споразум, који је потврдио сувереност РС као државноправног ентитета српског народа у БиХ.

С друге стране, власти у Републици Српској показаће пуну озбиљност своје државотворне радње само ако референдум о Дану државности буде почетак потпуног уставноправног редефинисања Републике Српске као државноправног ентитета српског народа. Референдум представља најаутентичнији израз народне суверености, отуда са њим треба отпочети политику заштите права српског народа у БиХ на самоопредељење.

Кримски случај је показао да је завршена ера атлантистичког монопола над тумачењем овог светог права. Зато у одбрани права народа на самоопредељење званична Бања Лука може много више да добије из Москве, него из Београда, чија се спољна политика налази под туторством ССП са ЕУ. Не зато што садашња Србијина власт интимно не жели да помогне Републици Српској, већ зато што јој то садашња ЕУропска оријентација онемогућује. Усклађивање спољне политике Србије са ЕУ у односу на БиХ значи да ће Србија подржавати изградњу функционалне, што у преводу значи јединствене државе БиХ, са етнички обезличеним регионима. Тако Србијин ССП по свему подсећа на тзв. Тајну конвенцију коју је Кнежевина Србија 1881. закључила са Аустро-Угарском и којом се обавезала да ради очувања интереса Аустро-Угарске гуши сваку националну радњу која има за циљ ослобођење и уједињење БиХ и Србије. Као што је русофилска спољнополитичка оријентација радикала Н. Пашића ослободила Србију дотадашњег аустријског туторства, тако би и слична политика Бања Луке дала додатне снаге Београду да постепено напусти садашњи национално погибељни ЕУропски курс.

1) Bilten Ustavnog suda Bosne i Hercegovine 2000. godina, Godina IV/Broj 5/Sarajevo, 2001, стр. 51-153;

2) О преамбули: М. Јовичић, Устав и уставност, књ. 3, Београд, 2006, стр. 107-131;

3) О томе више у З. Чворовић, О протправности промене дејтонског државног уређења БиХ, Зборник радова Суд и Тужилаштво БиХ у функцији (де)стабилизације Републике Српске, Београд, 2016;

4) О томе више у М. Павловић, Преображенски устав-први српски устав, Крагујевац, 1997;

5) Дејтонски споразум за мир у Босни и Херцеговини, прир. М. Цицовић, Д. М. Петровић, Б. Максимовић, Београд, 2016, стр. 19;

6) Дејтонски споразум за мир у Босни и Херцеговини, прир. М. Цицовић, Д. М. Петровић, Б. Максимовић, Београд, 2016, стр. 15;

7) Уредба о ратификацији Бечке конвенције о уговорном праву, Међународни уговори и други споразуми Сл. лист СФРЈ, бр. 30/1972, стр. 339-340;

8) http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=221247
слика http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/premijerka-rs-nismo-raspisali-referendum-o-secesiji_754203.html


Извор: ФСКсрб    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине