Вести:

субота, 31. октобар 2015.

ПБ КиМ: Канцелар Вучић цмиздрео у Кремљу и испољио дебакл српске политике у Бриселу

''У Москви смо нажалост чули да се српски канцелар јако радује потписивању Косова споразумa о стабилизацији и придруживању са Европском унијом што је тешка небулоза јер на тај начин Европска унија откида део територије Србије''.

ПБ КиМ: Канцелар Вучић цмиздрео у Кремљу и испољио дебакл српске политике у Бриселу

Цмиздрење, запомагање, жалопојке председника Владе Србије током пријема код руског председника Владимира Путина, како стоји на званичном сајту Кремља, јасно говоре о тоталном дебаклу српске националне и државне политке коју ова власт спроводи.

Српски канцелар се иначе жали руском председнику на понашање сепаратистичке творевине зване република Косово која наводно одбацује заједницу српских општина коју је претходно прихватила.

Председник Владе Србије обмањује и руског председника па и српску јавност јер та шиптарска заједница српских општина која треба да буде састављена од одборника бираних по сецесионистичким законима тзв. "републике Косово" нема никаквих овлашћења да може да заштити Србе на Косову и Метохији него само служи као изговор за пеглање издајничког Бриселског спразума који је Влада Србије потписала. Ван сваке логике је да заједница српских општина буде институција која треба да гарантује безбедност Србима боље од српске државе где иначе у Резолуцији 1244 Савета безбедности стоји да је Косово и Метохија део Републике Србије.

Председник Владе Србије по ко зна који пут прави политичку дреку и вику унапред ада ће као и свака политичка пудлица да подвије реп и учини оно што му Брисел и Вашингтон нареде. Уосталом Александар Вучић често понавља да му увек клецају колена када се сретне са Анегелом Меркел.

Срби са Косова и Метохије су радознали да ли се можда председник Владе Србије „похвалио“ руском председнику да је 3. новембра затражио од НАТО пакта 45 минута да уђе на Косово и Метохију са безбодоносним снагама да би се обрачунао са непослушним Србима који нису хтели да изађу на сепаратистичке локалне изборе у режији Приштине.

У Москви смо нажалост чули да се српски канцелар јако радује потписивању Косова споразумa о стабилизацији и придруживању са Европском унијом што је тешка небулоза јер на тај начин Европска унија откида део територије Србије. Председник се радује, гле цинизма, јер каже да то отвара економску перспективу Србије у својој јужној покрајини. Нажалост и тај споразум и будуће чланство Косова у Савету Европе темељ налази у Бриселском договору у коме стоји да Србија неће ометати европски пут Косова и његов улазак у међународне институције и организације.

Без подршке Београда, без обзира на жеље Брисела и Вашингтона, Косово није могло да постане посебна држава. Заслуге председника Владе Србије Александра Вучића, иначе политичког конвертита, у њеном настајању су огромне. Историја ће то најбоље оценити.

Мора да су Срби са Косова и Метохије много грешни па их Бог кажњава доводећи им оваквог несоја за премијера.


Патриотски блок Косова и Метохије,
Саопштење за јавност,
У Косовској Митровици 31.10.2015. године


Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

Данас славимо Светог Луку

Јеванђелист Лука (Луциус, лат. светлост) био је лекар и пријатељ апостола Павла. 

Данас славимо Светог Луку


Сматра се да је био Грк, родом из Антиохије, од незнабожачких родитеља. Предање тврди да се бавио живописом и да је први насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. 

Свети Лука је написао Свето Јеванђеље по Луки - треће јеванђеље (по редоследу у Новом завету), и Дела апостолска. Сматра се да је Свето Јеванђеље по Луки написао око 60. године.

Ретка икона са такође ретким приказом ове сцене.

Пратио је апостола Павла на другом и трећем мисионарском путовању, од Филипа до Рима. После смрти апостола Павла, наставио је да проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим земљама. Према предању, апостол Лука је имао 84. године кад су га ухватили идолопоклоници и убили обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској.

Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им'о великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати...
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.

Из Пролога Св. Николаја Жичког и охридског


Српска православна црква слави Светог апостола и јеванђелисту Луку 18. октобра (по Јулијанском календару), односно 31. октобра по Грегоријанском календару.

Такође, на данашњи дан славимо и Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски као и Св. Јулијан и Дидим Слепца.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

Заштита суверенитета пред изазовима 21. века


Руска интервенција у Сирији, геополитички концепти у савременом свету, алтернативе опадајаћујој Империји, изазови избегличке кризе, "Евроазијство" као анти или алтерглобализам...

Заштита суверенитета пред изазовима 21. века
Теме су о којима за читаоце Новог Полиса говори Леонид Савин, угледни руски геополитичар, политиколог и уредник часописа и интернет портала Информационно-аналитический портал "Геополитика", Journal of Eurasian Affairs, Katehon magazine и Pluriversum.  

Поштовани господине Савин, уважавајући Ваш професионални проседе и детаљне анализе на пољу геополитичких дешавања у савременом свету, реците нам, да ли данас у ери постмодернизма, присуствујемо успостављању једног новог “светског поретка”, који превазилази иделошке пројекте “краја историје”, а који су били утемељени од оних субјеката који су тежили стварању униполарне спирале моћи? 

Свет је – више сложенија ствар, од радова Фукујаме, Бжежинског, Параг Хана и осталих представника западног капиталистичког друштва, који говоре бајке, а потом често напусте своје речи. Дефинитивно, сада смо у озбиљним геополитичким турбуленцијама, у којима главна политичка снага, стуб (Сједињене Државе), покушавају да одрже своју доминацију, али и да изграде будућност за своје предстојеће интересе. Али због низа објективних разлога то није могућно. Од почетка датирају политичке тензије и сукоби. Генерално се може рећи, да Сједињене Државе имају лоше прогнозере. Такође су и њихове дипломатске вештине ниског квалитета. Они једноставно имају више људских и материјалних ресурса (ово последње се добило путем отимања– које је било видљиво у Ираку након окупације 2003. године, или више лукавим методама кроз финансијске спекулације и мрежне ефекте). Сетимо се 1979. године, када су Сједињене Државе почеле да подржавају мухаџедине, јер су веровали да је совјетска инвазија на Авганистан била почетак велике војне операције изласка на топла мора и нафтоносне регионе у Ирану и Персијском заливу. Касније, у Сједињеним Државама су признали да су погрешили. Такође су препознали и многе друге грешке – у погледу Ирака, Кубе и Ирана. После извесног времена, амерички политиколози су признали, да нису били у праву у вези Украјине и Русије. Међутим, Сједињене Државе имају јасну логику. Према њиховим речима,“Heartland Евроазија”,односно Русија је морала бити стављена под контролу, или раскомодана. Тада неће постојати препрека за успостављање потпуне светске доминације. Наравно, такав приступ није желео ни Русију, као и друге земље, које су желеле да следе свој пут развоја. Уследило је, стварање савеза – отворених и тајних, који су се противили вољи Вашингтона. ШОС, БРИКС, ОДКБ, ЕвраАзЕс – све ове оргнизације створене су консолидацијом напора, да би се заштитио сопстевни суверенитет у контексту изазова 21. века.



Да ли је војно присуство руске авијације у Сирији и превентивна мјера борбе против исламистичких фундаменталиста и тероризма, који својим активностима антиципирају и отварање нових жаришта и на другим пространствима, тачније на Кавказу?

Дуже време, Кавказ је представља зону нестабилности, где су спољни фактори – углавном Саудијска Арабија, Катар, као и америчке обавештајне службе и Турска, стимулисали вехабизам. Али у последње време, тамо није остало много милитаната. Такозвани “Кавкаски Емират” практично је престао да постоји. Поред тога, у Чеченији се налазе војно способни контигенти под вођством Рамзана Кадирова, који могу да реше озбиљне проблеме. Наравно, постоји ризик од појединачних терористичких напада, али припрема откривања таквих злочина на Кавказу, као и у целој Русији је прилично висока. Само у медијима доспевају “најупечатљивији случајеви”, чија светла одговарају политичким интересима. Компликованији је регион Средње Азије. Тамо постоји ризик дестабилизације од стране радикалних исламиста. Поред тога, у државама у региону, постоји озбиљна противуречност ресурса, етничких, као и других питања. Наметање тих кризних ситуација, може довести до озбиљних проблема. Стога, ОДКБ и руско руководство  пажљиво прате овај регион.

Уколико се у Сирији одржи владајући естаблишмент, да ли ће то уједно представљати и смирење и заустављање мигарционог таласа у Европи? Колико је оправдано рећи, да Европи пријети миграциона исламизација?

За миграциону струју није криво сиријско руководство, већ Европска унија и Сједињене Државе, које су бомбардовале Ирак и Либију. Заправо сиријских избеглица у Европи нема много, највећи дио је остао у Турској и Јордану. Туда су се упутили Авганистанци, Либијци, становници Малија и других европских земаља. Чињеница је, да је у време Гадафија Либија представљала бедем сигурности у Северној Африци, а сада је постала црна рупа, кроз коју беже избеглице, спашавајући се од беде, као и разни авантуристи, укључујући радикалне и терористичке групе. Део Европе већ дуго је под претњом исламизације, а разлог томе нису догађаји на Блиском истоку и у Северној Африци, већ унутрашња политика Европске уније – либералне идеје толеранције уништиле су старе идентитете, али нису створиле нове, свежи кадрови из муслиманских земаља отворено потражују своју особеност, док Европљани покушавају да регулишу норме ислама. Подржавајући логику заштите људских права, Европска унија не може забранити избеглицама да буду муслимани и да скрате своје браде. За муслимане, Европљани представљају људе другог реда, као што се у принципу неверујући човек, за представника исламске културе, сматра неразвијеном индивудуом. Обратите пажњу да у земљама Источне Европе и Балкана, где постоји снажан хришћански идентитет, практично не постоје проблеми са муслиманским имигрантима. Чак, да се они тамо и појаве у малом броју, они немају утицаја у културном и друштвеном животу. Иако промена критичне масе може превагнути у другом правцу.


Као један од идејних твораца (нео)евроазијске философије, можете ли за наше читаоце приближити смисао њеног идејног језгра? Шта је разлог њене појаве?

Евроазијство се појавило 20-их година прошлог века услед руских миграција (Праг, Софија, Париз). Основна идеја огледала се у томе, да је Русија – самоникла цивилизација, која се не може приписати ни европској, ни азијској култури. Уместо тога, она представља мост између њих, у исто време има светле и јединствене карактеристике – у политичким идејама, религији, културним традицијама, етничкој разноврсности итд. Било је много покушаја да се дефинишу границе евроазијске цивилизације и још увек се оштро расправља – неки постављају границе на Карпатима, други их проширују до Јадрана, верујући да су балкански Словени саставни део евроазијског света.  Евроазијска идеја је била одговор на пропаст руске империје и појаве Совјетског Савеза на њено мјесто. Она је нудила алтернативу, до коју донедавно мало ко захтевао. Генерално, могу се издвојити основни критеријуми евроазијства: 1) континуитет историјских традиција; 2) комплементарност међуетничких односа; 3) примат политике над економијом, а не обрнуто, као у западним друштвима; 4) постојање јасног религиозног фактора у држави, одржавајући толеранцију према људима других вера, 5) интеграција националних удружења у великом геополитичком простору; 6) политичка карта многополарног света. Многе тезе, које су развили први Евроазијци и даље су веома релевантне, а њихови следбеници, укључујући Лава Николајевича Гумиљова и Александра Гељевича Дугина, допунили су их новим моделима – од етнографије до постмодерне философије и геополитике. Сада евроазијска идеја има за циљ развој нове политичке теорије, која ће бити алтернатива либерализму, фашизму и комунизму.



У Европи постоји јако укорењена опозиција између Европе и Азије као разлике у вредностима при чему се европске вредности поимају као супериорне. Да ли сматрате да постоји опасност да противници евроазијске идеје њу свесно позиционирају као азијску идеју, коју би онда супротставили Европи и самим тим омогућили да се та идеја види као страно тело или као непријатељска идеја? Ако је Ваш одговор потврдан, на који начин сматрате да се идеја евроазије може одбранити управо као евроазијска идеја, а не доминантно неевропска, односно азијска идеја.


Да, нажалост постоји раширено веровање (па чак и у Русији), да су такозване европске вредности боље од осталих. Међутим, ако се детаљно анализира и објективно сагледа, налазимо да то није ништа више сем прикривене форме расизма. Представници бројних европских земаља, вековима су арогантно одбацивали могућност да други људи нису гори од њих (а можда чак и бољи).  Само је неколицина покушала поштено да мисли, као што је Хердер рекао, „народ – то је ум од Бога“, из чега следи да не могу бити већи или мањи народи и расе. Британци су у глобалу отишли толико далеко, да су преправили своју знамениту британску енциклопедију, када је то било политички профитабилно (до Кримског рата, Отоманска империја је окарактерисана била као гомила варвара, а након тога када су Турци и Британци постали савезници против Русије, то су формулисали као ласкаве процене). И зашто су дошли заштитници европских вредности са својим рациоцентризмом и просветитељством? Наполеонове инвазије на Русију и погибију француске војске? У 20. веку, исту грешку је поновио Хитлер, који је веровао, да Немачка представља супериорну расу. Али и он је био поражен на пространству Русије и Евроазије, иако је она у то време била обучена у одећу марксизма и комунизма. Уствари, проблем ширења евроазијске идеје није, штавише, у покушају либерала да дискредитују њену могућност. Неки кажу, да је то фашизам, други -  да је то препород Совјетског Савеза, иако то није истина. Што се тиче утицаја азијских идеја у Европи, мислим да таква појава није у начелу. Азија је много векова била под колонијалним угњетавањем, које је маргинализовало, било какве, политичке идеје у Индији, Кини, Кореји и у другим земљама. Готово свуда доминира пракса западне политике са пратијским системима, парламентом итд., мада, све у свему, чак и у Европској унији и Америци, то не утиче на ниво демократије. У Европској унији, све важне одлуке су контролисане од стране Европске комисије, чији чланови нису изабрани демократским путем. Природно, либералне бирократе се боје нових идеја, тако да на сваки начин покушавају да демонизују евроазијску теорију.


Европска унија велики део свог утицаја, стиче интезивним улагањем у меку моћ. Да ли и Евроазија има сличне акције?

Ако се под „меком моћи“ подразумевају институције лобирања, које као печурке расту у Бриселу по примјеру пракси у Сједињеним Државама, у оквиру Евроазијске економске уније их засад нема. Русија, Казахстан, Белорусија, Киргистан и Јерменија зато уједињују своје законодавне оквире и усклађују заједничку политику. Али укупна структура дипломатије сигурно ће се појавити, то је неизбежно. Потребно је напоменути, да за разлику од Европске уније и разних америчких пројеката, у ЕвраАзЕс одлуке се доносе општим консензусом, то јест, политичка воља учесника није потиснута. У Европској унији постоје два главна играча – Француска и Немачка, тако да ће остали морати да се потчину њиховим интересима. Поред тога, ЕвраАзЕс ће синхронизовати своје активности са кинеским пројектом „Пут свиле“, како је речено на самиту ШОС-а и БРИКС-а у Уфи.

Да ли се за Евроазијски концепт може рећи, да представља и један вид анти и алтерглобализма?

Да, то је алтернативни предлог, који се противи униполарној глобализацији, иза које стоји Вашингтон и мултинационални финансијски и олигархијски кланови. При томе, технолошки аспект глобализације у евроазијству није одбијен, а користи се за постизање политичких резултата. Као у времену када су у Ирану објавили модернизацију без вестернизације, ми изражавамо глобализацију без неолиберализма.

Да ли званична Москва и њена политичка елита, може у Европској унији пронаћи и створити осовину пријатељства? Да ли је касно за евентуално повезивање Европе и Русије око вредности као што су суверенизам и демократија која је, као што знамо, неодвојива од суверенизма?

Русија је је отворена за сарадњу са Европском унијом, али, нажалост, у Бриселу, Берлину и Паризу слушају инструкције Вашингтона, а не позив срца њихових народа. Међутим, пошто смо комшије, пре или касније, у Европи ће схватити потребу да градимо добросуседске односе. Можда ће криза на свим нивоима у Европи,  довести до распада Европске уније, а њене бивше чланице поново изненадити, повратком изгубљеног суверенитета.

Предраг Живковић

Извор: Српска Акција    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

ДИЦ Веритас: поводом годишњице страдања Срба из источне Билогоре

Нападом на ТО Грубишно поље, 31. октобра 1991. године, започела је акција хрватске паравојске под кодним називом „Откос-10“, која је имала за циљ ликвидирати или протјерати Србе са подручја источне Билогоре, смјештеног на сјеверозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице.
 
ДИЦ Веритас: поводом годишњице страдања Срба из источне Билогоре
Усташе током Акције "Откос - 10"
Народ источне Билогоре, оценивши да малобројне српске снаге, њих око 400, неће моћи дуго издржати притисак преко шест пута бројнијих хрватских формација ојачаних тенковима и далекометном артиљеријом, а поучен историјским искуством из Другог светског рата, када су их усташе одводили и убијали у логорима Јадовно и Јасеновац, кренуо је у егзодус спашавајући голе животе. Тога и наредног дана, комплетно становништво из 23 и један број житеља из још 15 села, напустило је то подручје и у избегличкој колони, у којој се нашло око 4.000 људи и преко 600 различитих возила, прешло у Босну, у којој се још није ратовало. Међу њима је било и око 250 припадника других националности, Хрвата, Чеха, Мађара и Рома, дио њих у мешовитим браковима са Србима.

После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора. У најбољој усташкој традицији из 1941., настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгореле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом УНЕСКО-а: храм св. Димитрија у Растовцу, саграђен пре 1700. год. и Успеније Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године. 

На подручју источне Билогоре, у рату и пораћу, од 1991. до 1997. године, колико је до сада утврђено, живот је изгубило 65 особа, већином српске националности и оних који су били у родбинским везама са српским породицама. Од укупног броја страдалих 41 је цивил, од којих је 17 убијено пре акције „Откос-10“ током кампање застрашивања и злостављања, те 23 припадника ТО, док су двојица Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирани од стране “сабораца”.

За наведене злочине над Србима почињене у источној Билогори до сада је одговарао само Вељко Марић, припаднику ЗНГ из Грубишиног поља, којег је Веће за ратне злочине у Београду осудило на казну затвора од 12 година због ратног злочина против цивила зато што је 31. октобра 1991. године у селу Растовац у општини Грубишно Поље хитцима из ватреног оружја убио Петра Слијепчевића (1926) у породичној кући.

Док је Марић у српским затворима издржавао казну, против њега је српско правосуђе отворило још једну истрагу због сумње да је током септембра 1991. у Грубишном Пољу ликвидирао Мићу Васиљевића и Владимира Кучеру, те мучио Звјездана Мачка, сви Срби. Иако истрага није завршена, Марић је у јуну ове године из Србије трансферисан у Хрватску. Приликом трансфера хрватска страна се обавезала да ће наставити кривични поступак против Марића започет у Србији, али до сада нема потврде да преузету обавезу и испуњава.

До Другог светског рата на подручју источне Билогоре живело је 18.000 житеља српске националности, а после усташких злочина у Другом и оних почињених у последњем рату, 2005. године, по подацима Митрополије загребачко-љубљанске, преостало их је 1.170, углавном старијих особа, док их је попис становнштва у априлу 2011. дочекало мање од 1.000.

У цркви Светог Марка у Београду, у организацији Завичајног удружења “Билогора”, у недељу 31. октобра, са почетком у 11.00 часова, служиће се парастос страдалим у Грубишном пољу и источној Билогори у периоду од 1991. до 1997. године.

У Београду и Бања Луци, 30.10.2015.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
 
Извор: Веритас    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

петак, 30. октобар 2015.

Душко Челић - (Квази)правне последице евентуалног чланства “Косова“ у УНЕСКО

У бројним јавним реакцијама поводом настојања сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији, да ''Косово'' постане члан Унеска, чини се да је недовољна пажња посвећена правној димензији и последицама у случају да се то заиста и догоди.

Душко Челић - (Квази)правне последице евентуалног чланства “Косова“ у УНЕСКО
У предвечерје заседања Генералне конференције УНЕСКО, која ће се одржати од 3. до 18. новембра ове године, а која ће одлучивати о предлогу Извршног савета Унеска да ''Косово'' постане члан те организације, шира јавност требало би да буде упозната и са правним аспектом такве евентуалне одлуке.

Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је ''брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност'' (чл. 4. Париске конвенције).

Основна правна последица евентуалног учлањења "Косова'' у Унеско огледа се у  приступу Конвенцији о заштити светске културне и природне баштине, коју је Генерална конференција Унеска усвојила на XVII заседању, одржаном у Паризу 1972. године (у даљем тексту: Париска конвенција). Париском конвенцијом прописано је, између осталог, да је ''брига о културној и природној баштини која се налази на територији државе чланице (потписнице) Конвенције (која се назива национална културна баштина), њено право и дужност'' (чл. 4. Париске конвенције). Надаље, овом конвенцијом је предвиђено да ''национална културна баштина, поштујући у потпуности суверенитет државе на чијој територији се налази и не кршећи власничка права, представља истовремено универзалну баштину, на чијој заштити треба да сарађује читава међународна заједница'' (чл. 6. ст. 1. Париске конвенције).

Оног часа када би ''Косово'' постало члан Унеска стекло би право да потпише Париску конвенцију, у складу са њеним чл. 31; тиме би, не само de facto, већ и de iure, стекло суверено право да културну баштину на тој територији назива онако како суверено одлучи, па дакле и ''косовском националном баштином'', као и суверено право да се о њој стара. Свака друга власт (па и власти Србије), биле би у том случају дужне да, у домену на који се односи Париска конвенција, поштује суверенитет "Косова''. Другим речима, ниједна институција Републике Србије, па тако ни Републички завод за заштиту споменика културе, не би могла да предузме ниједну заштитну радњу на било ком споменику културе на територији Косова и Метохије, без изричите сагласности самопроглашених власти "Косова''.


Искључиво право на заштиту свих споменика културе на територији Косова и Метохије, па дакле и српске културне баштине, имали би ''органи и нституције'' сепаратистичких de facto власти ''Косова''. И не само у погледу заштите, већ и у погледу читаве културне политике према и у односу на српску културну баштину на тој територији (укључујући, али не ограничавајући се на јавну презентацију и валоризацију), постало би суверено право ''Косова''. То право, у случају добијања статуса члана Унеска, односно, у случају потписивања Париске конвенције, било би међународно-правно ''запечаћено''  ауторитетом Унеска, без обзира на то што је на снази Резолуција СБ УН 1244, која гарантује територијални интегритет и суверенитет СР Југославије (односно Србије, као државе сукцесора), и без обзира на то што ''Косово'' није чланица УН. Истина, од 17. фебруара 2008. године, сепаратистичке de facto власти на Косову и Метохији су се у свим областима, па и у области културне политике, понашале као de facto држава; ствар је у томе да би, у случају учлањења у Унеско ''Косово'' и de iure, у области заштите природне и културне баштине на тој територији, добило сва права и обавезе као и свака  међународно призната суверена држава.


 Упоредо са вишегодишњом агресивном кампањом сепаратистичких de facto власти на Косову и Метохији и њених спонзора, усмереном ка учлањењу у Унеско одвија се квазиправно и квазиинституционално насиље на српској православној културној баштини. Посебно је у том погледу актуелно поступање ''Врховног суда Косова'' поводом дела својине на земљишту манастира Високи Дечани, као и доношење ''нацрта косовског закона о културном наслеђу'', и ''нацрта косовског закона о изменама и допунама закона о верским организацијама''. Тако,  у чл. 5.5 "Нацрта закона о културном наслеђу'', предвиђено је да: ''имовина археолошког наслеђа,  која се налази унутар простора Косова, припада држави Косова''.

Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства "Косова'' у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?!

Ако се има у виду да се према овом опскурном тексту, ''археолошким наслеђем'' сматрају: ''споменици, насеља, структуре изграђене човековом руком од историјске, уметничке, културне,  археолошке и архитектонске вредности, као и објекти овакве природе које су рушевине, старости више од 100 година'' (чл. 5.2.), јасно је шта су у погледу права својине на готово свом непокретном српским културном баштином, предвиделе de facto власти на Косову и Метохији. Као да ни то није било довољно, па се у поменутом тексту предвиђа да: ''непокретна културна баштина може бити предмет експропријације, када власник, поседник или корисник није предузео довољно акција за заштиту и очувањевредности културног наслеђа'', као и ''када се оцени да је то у националном интересу'' (чл. 36. 2.).

Дакле, Српска православна црква, као законити власник свих православних храмова на Косову и Метохији, могла би да буде извлаштена из нпр. Пећке патријаршије или Високих Дечана или из манастира Грачанице, односно, уместо власника ових светиња постати ''подстанар'', и све то, ''легално'' са становишта унутрашњег ''правног поретка Косова''?! Оно што додатно забрињава је то што би, у случају чланства "Косова'' у Унеско, овакав сценарио добио и неку врсту међународно-правне легитимације?! Наравно, у истом духу, овај текст ''прописује'' да искључиво право о старању над ''културним наслеђем косова'', имају одоварајући ''органи и институције Косова''.

Иако је поменути ''нацрт закона'', услед противљења представника СПЦ и међународних фактора на Косову и Метохи (који су, узгред, креирали насилну и правно неутемељенуј сецесију косовско-метохијских Албанаца), ''повучен из процедуре'', он се, још увек налази на званичном сајту ''скупштине косова'' у облику ''нацрта закона''.[1] Како ствари стоје, уколико би се догодило учлањење ''Косова'' у Унеско, у одсуству одлучне акције власти Србије у одбрану (не само) права на националну и светску културну баштину на територији Косова и Метохије, самопрокламованим властима ''косова'' не би стајало ништа на путу, да поменути ''нацрт'' постане и ''важећи закон''. 

Квазиправно и квазиинституционално насиље над СПЦ, а тиме и над српском духовном и културном баштином на Косову и Метохији извесно је и у ''нацрту закона о изменама и допунама закона о верским слободама''. Према тексту чл. 4.А  овог ''нацрта закона'', који је усвојен на седници ''владе Косова'' одржаној 9. 9. 2015. године[2] и са којим су се, по свему судећи, сложили представници  Листе Српска у ''влади Косова'', тако да је овај ''нацрт закона'' већ постао ''предлог закона'' (и налази се, од 19. 10. 2015. године и на званичној интернет страници ''скупштине Косова''[3]), Српска православна црква, заједно са још пет других верских заједница, одређује се као традиционална верска заједница са својством правног лица, али на начин да: ''чини историјско, културно и друштвено наслеђе земље'' (''Косова'', прим. Д. Ч.)?!

Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава ''правним лицем'' и делом идентитета ''Косова''.


Реч је, дакле, о томе да се део канонски јединствене Српске православне цркве, која делује на територији Косова и Метохије, проглашава ''правним лицем'' и делом идентитета ''Косова''. Према овом тексту, ''власти Косова'' могу ''регистровати нове верске организације'' (чл. 7. Б.). Како ствари стоје са тим ''нацртом закона'' (а и са континуитетом негирања српског идентитета највреднијих и најстаријих споменика српске културне баштине на Косову и Метохији), неће постојати никакав ''правни'' механизам који би могао да осујети регистровање рецимо ''косовске православне цркве'', која би, као ''легални правни субјект'', претпостављамо могла да постави питање ''права'' на српским културним и духовним светињама.

У таквом евентуалном ''спору'', који би се под плаштом ''имовинског спора'' лако могао прогласити спором световне, а не духовне природе, можемо, без много напора, претпоставити ко би био пресудитељ – ''косовско правосуђе'', које се већ безброј пута ''показало'', када је у питању право на правично суђење, како Срба као физичких лица, тако и српских институција, као правних лица. Сликовит пример је управо поменути ''спор'' поводом неспорне својине манастира Високи Дечани, на делу земљишта које им је комунистички режим одузео након Другог светског рата, а само симболични део, уочи рата 1999. године, вратио.[4]


Бојим се да у Србији не постоји општи ниво националне свести о  вредностима и значају националног културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, као и о погубним последицама њеног de facto, али још више (квази)правног присвајања и стављања под контролу албанског националног колективитета, који је доживљава као непријатељску и у историјском континуитету се према њој тако и односи. Без обзира на тешку ситуацију у којој се налазе српска држава и народ, мишљења сам да нема оправдања за одоцнело, несистематско, декларативно и политички контрапродуктивно делање  власти Србије, на плану очувања српске националне културне и духовне баштине на Косову и Метохији. Повлачење у питању од суштаственог значаја по српски национални идентитет, па самим тим и по будућност српске нације и државе, није нити може бити достојанствено, већ нешто сасвим супротно од тога.

Аутор је сарадник Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици
[1] http://www.kuvendikosoves.org/common/docs/ligjet/05-L-26.pdf,
увид остварен 25. 10. 2015. год.
[2] http://www.kryeministri-ks.net/repository/docs/Projektligji_
per_ndryshimin_dhe_plotesimin_e_Ligjit_nr_02L-31_per_lirine_
fetare_ne_Kosove.pdf, увид остварен 25. 10. 2015. године.
[3] http://www.kuvendikosoves.org/?cid=3,194,951,
увид остварен 25. 10. 2015. године.
[4] Више о томе, в. рад истог утора: Својина манастира Високи Дечани – голгота или заштита?
објављен на:
http://www.pravnifis.rs/Download/Zbornik_Vladavina_prava/ZVPPDRII14.pdf . 


Извор: НСПМ    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

Обијене још две цркве на КиМ - прилика за промоцију издајника

Док се надјачавају гласови око пријема, односно блокаде пријема, српске баштине и српских светиња на Косову и Метохији у УНЕСКО, истовремено је њихово актуелно разарање прилика да се промовишу управо они који их разарају.

Обијене још две цркве на КиМ - прилика за промоцију издајника
Врата једног од обијених храмова. Да није било прилике да се издаја промовише, ово не би смо ни видели у медијима.


Упркос покушајима да се нешто више сазна о самом вандалском чину, окружењу, штети која је нанета православним храмовима на КиМ, у медијима се на сва уста говори о "ставу", "политичким убеђењима" односно незаустављиво промовише процес издаје Косова и метохије.

 Иако би за очекивати било да се огласе они који су и оштећени (макар то били и свештеници узурпиране Епархије рашко - призренске која као таква опет иде на руку Шиптарима) чак се ни то није десило. Исто као и у свим другим случајевима до сада, попут напада на српске дечаке у Кусцу код Гњилана, у први план избијају службеници шиптарске, сепаратистичке власти, користећи прилику да је промовишу. Тако је и наводни, такозвани "министар за заједнице" у сепаратистичкој "влади" Далибор Јевтић, дао још једном немерљив прилог отцепљењу Косова и Метохије од остатка државе што су и сви српски медији редом подржали.


Добро је... - Далибор Јевтић
Он је наводно изразио забринутост и то рекавши да "овакви инциденти стоје на путу напретка Косова". Сваком ко ово иоле чује, Јевтић није морао више ништа да каже. Речником какав лицемерно и за медије и светску јавност користе сами Шиптари, обратио се поводом напада на светиње и један Србин. Јевтић је наставио: "Желимо да ставимо до знања свима, да ћемо за сваки напад или инцидент било какве врсте информисати јавност како они не би прошли незапажено". Вероватно је могао изговорити и нешто мрскије и огавније али да приметимо да је ово заправо својеврсни позив и охрабрење Шиптарима на даље уништење српских светиња.

Готово све што су Шиптари до сада уништавали од српских трагова било је, осим мржње и затирања, и са јаком намером да заплаше српско становништво и натерају га у бекство. Управо због тога међу најразореније храмове и светиње спадају оне "највидљивије". Посебно поред ауто путева или у местима која Срби још увек обилазе. Остале су мање нападане или су се задржали на нивоу редовног скрнављења "мањег" рушилачког интензитета.

Дакле, битно је да се види да они немају милости ни трпљења према Србима и да Срби схвате да морају да оду.

Наговештавањем, односно "стављањем до знања" да ће даља уништења светиња и за "сваки напад или инцидент било какве врсте информисати јавност како они не би прошли незапажено" и те како промотивно звучи управо њихово разарање.

За успомену пред обијеном светињом
Да ли зато што је потребно погурати тзв., "Косово" на његовом путу напретка? Ако више уопште имамо право да се било шта питамо јер, како још рече Јевтић "време у коме живимо, мора бити време помирења и међусобног разумевања, а не време етнички мотивисаних напада", обраћајући се српској јавности.

 У (ваљда) његовом саопштењу се још наводи да ће се они "трудити свим законским средствима и у сарадњи са свим институцијама да обезбеде сигурно окружење како би напади престали". Ако смемо и ово да питамо, зашто се до сада нису трудили? Јел' до сада можда све било у реду? Ако је тако, промакло нам је... А шта ће бити у међувремену? Вероватно само нова прилика да се промовише шиптарска идеологија и наручено прекрајање српских граница државе, вере, идентитета, цркве... и са насловном фотографијом издајника уместо нападаних светиња и деце.

Иначе, неидентификоване особе су поломиле врата на Цркви рођења Пресвете Богородице у селу Софтовић у општини Урошевац и врата и прозоре на Цркви Светог Илије у Качанику, могло се сазнати у медијима о овом нападу.



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

Марко Ђурић или збогом памети

У одбрани Косова посебно се истиче Марко Ђурић. Није познато ко је аутор стратегије за одбрану Косова, али се Ђурић највише оглашава у средствима јавног мњења по том питању.

Марко Ђурић или збогом памети - км новине, вести, косово,

Шта је косовска стратегија Србије данас? То нам је Ђурић све лепо објаснио.

Да би се спречио улазак такозване "републике Косово" у УНЕСКО, позван је дипломатски кор у зграду Владе Србије и пуштани су филмови о рушењу српских споменика културе. 

Затим је осмишљена генијална интернет кампања, која треба да сачува Високе Дечане и Грачаницу. На крају, Ђурић најављује да ће кренути у кампању упознавања европских држава са чињеницама о Бриселском споразуму. Да упознамо европске лидере шта су они потписали са нама.

Ово што ради српска власт, а што срчано брани Марко Ђурић, више се не може критиковати, о томе се не може ни полемисати. То је увреда за здрав разум. То је омаловажавање грађана Србије. 

Потписали су Бриселски споразум, са којим нису упознали ни посланике у Скупштини Србије, ни грађане Србије, потом договорили спровођење низа мера које су противуставне, укинули српске институције на Косову, дозволили косовским Албанцима да приступају међународним организацијама и онда мисле да то поправе интернет акцијом. 

За последице које је штеточинска политика Владе Србије произвела на Косову мораће неко да одговара. 

Најпре, мора се захтевати политичка одговорност. Дали су на Косову све, а нису добили ништа. Да ли су Срби данас безбеднији? Да ли кроз институције у Приштини можемо да бранимо српске интересе? Да ли је Србији боље пошто се одрекла Косова? Влада Србије је доживела дебакл и то више не може поправити никаква кампања. Не могу поправити ни оставке, али се оне очекују.



Извор: ФСКсрб    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

Зоран Влашковић: 120 сукоба на мосту! (ФОТО репортажа)

Прва у историји - фоторепортажа главног градског моста на Ибру у подељеној Косовској Митровици кроз последњих сто година.

Зоран Влашковић: 120 сукоба на мосту! (ФОТО репортажа)
















Пише: Зоран Влашковић / КМ Новине


Од јуна 1999. године на главном градском мосту на Ибру било је равно 120 сукоба Албанаца, на једној, и Срба, Кфора, УН полиције, косовске полиције на другој страни. Све инциденте су изазвали Албанци у насилним покушајима да уђу у северни, српски део Косовске Митровице.

Према збирним извештајима Кфора и УНМИК полиције, који су издавани после сваког инцидента на мосту, у тим сукобима је било више од 230 лакше и теже повређених Срба, више од 180 повређених припадника Кфора и УН полиције и више од 290 повређених Албанаца.

У сукобима 17. марта 2004. године са српске стране убијени су Јана Тучев и Боривоје Спaсојевић.


Ћуприја преко Ибра из 1913. године.

Гвоздени мост на Ибру саграђен је 1932. године.

Бетонски нови мост на Ибру који је грађен од 1972. до 1974. године.

Јуна 1999. на мост су стали француски војници КФОР-а.

Средствима француске владе од пет милиона евра мост је реконструисан и урађени су светлосни лукови 2001. године.

16. јуна 2011. године Срби су, бранећи се, на мост поставили бетонску барикаду.

Бетонска барикада се налазила на мосту све до 18. јуна 2014. године када је, одмах након уклањања, изграђен такозвани "Парк мира".

По договору из Брисела тзв. "Парк мира" затворен је 17. октобра 2015. године да би се мост ревитализовао и отворио за саобраћај уз кружне токове на оба прилаза мосту, на захтев и уз надзор Европске уније. Без обзира на чињеницу да безбедносна ситуација није побољшана, напротив.

author-pic Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа "Јединство" који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

среда, 28. октобар 2015.

Студенти фолиранти ''бране'' Косово и Метохију

Већ неко време је јасно да су студенти у Србији постали фактор који даје огромну подршку политичким струјама које разарају Србију десетину година уназад, најотвореније.

Студенти фолиранти ''бране'' Косово и Метохију















Пише: Иван Максимовић


Студенти, та покретачка снага и основ свих промена, постали су опоненти свом сопственом значењу. Продају се за нека нова места и позиције које им се нуде и обећавају а са којих ће наставити рад на суноврату Србије.

 Тако су се и сада лицемерно укључили у наводну борбу за спречавање уласка Косова и Метохије, као неке фантомске творевине, у међународну организацију УНЕСКО. Говорим о онима који студенте воде, не о маси која је злоупотребљена и изманипулисана а искрених је намера, таквих је највише али њима није дозвољено да се организују нити имају било какву подршку.

Пре свега, у студентском саопштењу ме збуњује дијалект потпуно стран Србима са Косова и Метохије, као и већини Срба у осталим деловима Србије. Шта то уопште значи? Да студенти са КиМ нису у стању да напишу саопштење? Ко онда уопште саставља текстове тих писама? 

А тек њихова "Канцеларија на Косову и Метохији". Зар су морали да клонирају Владину канцеларију за Косово и Метохију? Наравно, одлично знам да Студентски парламент из Косовске Митровице "подржава" привремена власт, да се врши јак притисак, претње и контрола из саме Канцеларије за Косово и Метохију и да се и због Фејсбук статуса прети студентима губитком стипендије, места у студентском дому и осталих законских права која им припадају. Чак и када нису у директној вези са политичким активностима већ уопште, у складу са општим ставом Срба са КиМ да је то део Србије "и тачка".

Са једног од протеста Срба у Косовској Митровици какви, од доласка наметнуте власти, више нису могући.


Каква се онда борба за КиМ може водити под покровитељством Владе када истовремено потписују споразум у Бриселу да неће ометати чланство тзв. "Косова" у Међународним орагнизацијама а као противе се чланству у УНЕСКО? Ево, и Соња Бисерко је данас, кршећи највише правне акте у Србији, рекла да су "они (из власти) потписали Брислески споразум" и шта сад хоће?

 Јасан показатељ "срца" тог протеста је и догађај када су студенти, овим поводом, пошли од храма Светог Саве у Београду и у једном тренутку револтирани политиком која се води и довела је до овога, почели да скандирају "Вучићу, педеру". Организатори су их одмах заскочили и упрли се из све снаге да их спрече и зауставе јер "то није сада тема". Дакле, разблажити сваки искрени отпор.

 Али још једна ствар упада у очи. То је, оно како студенти пишу "Косово*". Они су малтене једини у Србији који Косово и Метохију наводе под тим именом а тај апостроф је резултат Бриселског споразума који је Уставни Суд оценио политичким а не правни актом! Ништа их не обавезује да тако чине! Дакле, студенти начелно подржавају власт и самим тим, велеиздају Косова и Метохије.

Насловна фотографија за њихову кампању којом се насловно и начелно приказује порушен храм Свете Тројице у Петричу код Пећи, чини ми се, заиста најсликовитије говори о суштини ове лажне одбране.

Фотографија је настала 2009. године приликом посете Архиепископа Волокаломског Илариона (Алфејева). У посету је дошао као председник Одељења за спољне послове Московског патријархата, али како је тада рекао, "и по тежњи свога срца". Шта је онда ту спорно? Наочиглед, ништа. Просто се нека топлина јави у срцу од братске љубави руских баћушка према српском народу... Али! Иларион Алфејев је најпознатији руски екумениста, паписта и један од најактивнијих разарача православља.

Овде можете прочитати вест о том сусрету а онда се, кликом на линкове о томе на сајту Епархије рашко - призренске, можете уверити и да је све што је са тим имало било какве везе, одмах по узурпацији од стране садашње неканонске власти - заувек уклоњено са сајта без скоро икаквих трагова осим обавештења да "тражена страница не постоји".

Završena poseta Arhiepiskopa Ilariona Eparhiji raško-prizrenskoj

Неколико месеци касније покренута је политичко - медијска харанга, криминализација, клеветање и подметачина. Медији су изнедрили наручену представу проневере новца од стране "неких људи у Епархији рашко - призренској" а због чега је директно протеран владика Артемије за кога су иначе, све време и говорили "да он сам нема са тим ништа". После пет година од прогона, иако је одмах пред судом отворен случај, нема никакве пресуде. Да има и најмање ситнице која се може доказати он би био осуђен. Зашто је онда протеран?

У књизи Владимира Димитријевића која се највећим делом ослања на депеше које је објавио Викиликс и изјаве великодостјника СПЦ - "Између Вашингтона и Ватикана" јасно се наводи: 

А 31. маја 2006. потчињени из Београда јављају претпостављенима у Вашингтону: „Став цркве компликују унутрашњи сукоби. Постоји умерено крило (Иринеј Добријевић, епископи Теодосије и Григорије) које је покушало да развије аполитичан став који би одговорио на специфичне интересе СПЦ на Косову (имовина и религиозна мисија). 

Ову фотографију је на Википедиа страници истакла и служба такозване "председнице", гђ-е Атифете Јахјага. У делу где се посебно истиче њен "напоран" рад на међуверском, односно екуменистичком пољу. Можете погледати кликом на ОВУ СТРАНУ


И још, у даљем тексту:

Када је за патријарха изабран епископ нишки Иринеј, америчка амбасадорка Мери Ворлик је 12. фебруара 2О12. послала депешу у којој пише: „Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро”.

Патријарх Иринеј и америчка амбасадорка Мери Ворлик (окренута леђима) у америчкој амбасади 2012. године на прослави Дана независности.


Међутим, у књизи се наводи и нешто старији план:

Крајем 2006, Мајкл Полт се надао победи „умерењака” у СПЦ ако следећу владу формирају „реформисти” (читај: слуге Империје).

Ево, видимо, "реформисти" су основали владу у Србији и њихови планови почињу да се остварују. Србија све више и све брже пропада. Будући политички актери у Србији још из својих студентских клупа, онако како је то чинио Марко Ђурић данашњи директор канцеларије за КиМ у време свог студирања, активно помажу "реформу" српске државе и народа до његовог коначног нестанка.

А историја нам је показала да се нико од оних који су "направили компромис" са вером и државом никада није вратио на прави пут. Студенти су дубоко заглибили на том путу.

Фотографијом канонског епископа, дакле поштовањем црквених закона (канона) би од самог Господа тражили заштиту за поштвање и земаљских закона, блокаду пријема косова и Метохије у УНЕСКО српских светиња на накарадан и незаконит начин. Све што би тада чинили имало би Његов благослов. Оваква луткарска представа само је још један корак ка српској погибији. Јер са "заштитом" екумениста и паписта нити се Србија, нити светиње и народ могу надати било чему добром.

Архиепископ Иларион Алфејев (лево) који се налази на фотографији крај порушеног храма Свете Тројице у Петричу (горе), са једним од папа. Кликните на фотографију за увећање а кликом на страну ОВДЕ можете погледати још фотографију из овог сусрета, а препорука је ОВА фотографија на којој обавезно обратите пажњу на "религијске" мотиве и начин приказивања хришћанских светиња изнад глава саговорника. Сваку од њих можете додатно увећати кликом. Мноштво фотографија Илариона Алфејева са папама можете погледати кликом на ОВУ ВЕЗУ.



Нажалост, исту фотографију одозго користи и организација "28.јун", од којих нико не живи у Србији па се донекле може помислити да су лакше обманути али је се држи и Борис Малагурски, Србин пореклом из Канаде.

Не можемо тврдити све до краја али може ли у свему овоме бити случајности када знамо да је и Предраг Марковић, пре два дана, изјавио да би пријем Косова и Метохије у УНЕСКО, као засебне територије, могао да спречи Ватикан? Марковић је с правом оценио реакцију СПЦ - "млаком" (издали су једно саопштење за јавност и то је све). Међутим, ослањање на Ватикан који у многоме допринео страдању свега српског и православног не само на КиМ је наставак пута пропасти под једном другом маском.

Предраг Марковић је као "највеће изненађење", септембра месеца ове године приступио СПС-у и постао одмах потпредседник те странке. – Ево вам новог потпредседника СПС – рекао је Дачић новинарима у седишту странке, уочи почетка седнице Главног одбора, док је за њим ишао историчар Предраг Марковић.

Највећа римокатоличка грађевина на Балкану сазидана је у центру Приштине убрзо по војној окупацији Косова и Метохије које је после тога постало наводна "муслиманска територија".То јест, после прогона преко 250 хиљада Срба на КиМ је преостало већинско муслиманско становништво, Шиптари. Данас, како би се сви злочини оправдали стварањем лажне "државе" неопходно је да Шиптарима, репи без корена на овом простору, неко просто додели историју, наравно туђу. У овом случају српску. А то најбоље могу баш они који су законски за њу и одговорни српска власт, световна и црквена.

Вучић, Теодосије, Јахјага, Папа...
Просто, у Србији је створена таква струја да шта год и како год моћници одлучили по питању пријема Косова и Метохије, као терористичке "државе" у УНЕСКО, власт садашња и будућа служиће једном једином циљу - уништењу српске државе а стварању наказних творевина као инструмената који ће остваривати циљеве такозваних "великих сила". Тако ће бити све док српски народ не постане до краја свестан свог положаја а одрекнемо се личних интереса. Сваки половичан потез и недоследност у таквим напорима служиће нам једино на штету и ништа добро се не може очекивати ни у даљој ни у ближој будућности.

А Србија није на крај света. Православље, светосавски дух, поштовање државних и црквених закона у Србији се још и те како може одржати и сви знамо где! То што је у Егзилу не значи да је на крају света, и није. За нашу одлуку се не може кривити нико други до нас самих а могућност избављења и те како постоји. А то сасвим сигурно није пут којим нас моћници и издајници воде.




Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора
Пријавите се на: Постови (Atom)
 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине