Нови ватрени обрачун, али између Албанаца у Коловрту, однео је још један живот, а овај злочин се на Косову користи за умањење значеја убистав сршског жандарма.

Извори “Блица” наводе да је у јучерашњем сукобу две албанске породице због шумског поседа у Коловрту, између Зубиног Потока и јужног дела Косовске Митровице, убијен Ардијан Ибрахими (19), а рањена су браћа Брахими - Аљбион (16) и Алберт (15).

- Сукоб две породице настао је јер нису могли да се договоре ко је власник дела шуме. После овог инцидента подигле су се тензије у појасу уз Копнену зону безбедности коју насељавају Албанци. Њихов циљ је да за тај напад оптуже Србе и тако скрену пажњу са убиства Стевана Синђелића - наводи саговорник "Блица".

Управо зато је и пласирана информација у шиптарским медијима да су све три жртве браћа из исте породице које је напала непозната особа „у српској униформи“.

Портпарол косовске полиције за регион Косовске Митровице Авни Захити је потврдио да је дошло до инцидента у Коловрту.





Извори наводе да су браћа изашла у шуму да секу дрва и на њих је пуцано око пет часова. Нова пуцњава, која је трајала 20 минута, уследила је око 11 сати. Ова агенција преноси и да није познато на ком су се делу Србије налазили, централном или у Покрајини.

Све чињенице иду у прилог тези да се међусобни обрачун Шиптара инструментализује у политичке сврхе како би се ситуација додатно заоштрила.

Агенције, Блиц

---

Приликом посете премијера Александра Вучића бази Мердаре припаднику Жандармерије Ненаду Филиповићу се родио син, а први га је о томе обавестио премијер.

Меко срце
Вучић је позвао новинаре да га прате рекавши да ће саопштити нешто што нико не зна, пришао је Филиповићу и рекао му: “Родио ти се син, честитам, срећно да је жив и здрав!”, а затим га позвао да скине опрему и оде кући.

Да, новинари су морали бити ту, иначе, од честитики вероватно ништа не би ни било.

Откад је посао премијера да обавештава Жандарме о рођењу детета и где пише да премијер има овлашћења да “позове” Жандарма да скине опрему и оде кући, пита се "телепромтер.рс".

“Диван гест премијера”, међутим, чини се да Вучић користи и најбаналније ситуације како би се у јавности представио као човек са душом [твитуј ово] који ради све за народ ове државе.

Превише се труди, а правих резултата ни од корова.

---

На јучерашњи дан 1995. године, у два часа и дванаест минута, почело је Нато бомбардовање Републике Српске у коме је убијено више од стотину цивила.

 На положаје Војске Републике Српске Нато авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених. Укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона. [твитуј ово].

Нато је у акцији под називом "Намерна сила" користио радиоактивну муницију, уз "објашњење" да она треба Србе у БиХ да "доведе за преговарачки сто". Напади су трајали до 14. септембра.

За бомбардовање Хаџића, Вогошће, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца, мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, Нато је користио осиромашени уранијум, а од његових последица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи, који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца.

На братуначком гробљу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома.

И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и након бомбардовања, данас имају сличне здравствене проблеме.

Првог дана операције на небу изнад Пала, у окршају српске артиљерије и авиона Алијансе, који су мештани посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом "земља-земља" оборен је француски "Мираж 2000".

Авион је пао 20 километара југоисточно од Пала, а два пилота спасила су се катапултирањем.

Нато авијација је 9. септембра 1995. године почела да делује и на системе противваздушне одбране на северозападу Републике Српске.

Напади су прекинути 12. и 13. септембра због лошег времена, а 14. септембра постигнут је договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбедности што је и учињено закључно са 17. септембром.

"Намерна сила" уследила је двадесетак дана након пада Републике Српске Крајине. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у знатној борбеној предности у односу на непријатеља.

Истовремено са "Намерном силом" покренута је и Нато акција "Мртво око" чији је циљ био онеспособљавање против-ваздушног система одбране Војске Републике Српске. Том приликом бомбардован је радар на Јахорини.

Повод за агресију Нато пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју су оптужени Срби.

У извештају независне комисије из тог периода наведено је да "не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја", што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је након инцидента да не може да се утврди одакле је граната испаљена.

Руски пуковник Андреј Демуренко, који је био командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву и учествовао у истрази, изјавио је да су Срби "неправедно били оптужени само да би Нато имао повод за напад".

Он је истраживао случај "Маркале" на основу анализе коју су направили Французи. Непосредно након гранатирања пијаце у Сарајеву, обишао је и место одакле су наводно гађали српски минобацачи. На површини од стотину метара, где је требало да буде закопан наводни минобацач, није било апсолутно никаквих трагова на трави.

Друго место, где су по француским прорачунима требало да буду српски минобацачи, било је шумовито. Добро је познато, објашњавао је тада Демуренко, да минобацачи не могу да гађају из шуме, јер гране могу да зауставе гранату.

Такође, и због зграда које окружују Маркале, граната ни случајно није могла стићи са српских положаја.

Демуренко је и у октобру 2012. године, као први сведок одбране на суђењу Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, поновио да минобацачка граната на сарајевској пијаци Маркале није могла бити испаљена са положаја Војске Републике Српске.

"Маркале нису биле погођене минобацачком гранатом, то је био терористички акт на улицама Сарајева", рекао је он на сведочењу.

Многи су још тада тврдили да су снаге Алије Изетбеговића инсценирале, односно саме извршиле напад на сопствене цивиле како би изазвале Нато бомбардовање Републике Српске.

Московски историчар Константин Никифоров дошао је до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавештајних служби, ту крваву акцију обавили муслимани, са једне од сусједних вишеспратница.

Али, упркос свим доказима и сазнањима, међународна заједница је оптужила Војску Републике Српске и искористила то гранатирање као повод за бомбардовање.

Извор: Фронтал.рс

---

Eвропске интеграције остатака Украјине и спољна политика америчких трабаната из Европске комисије и ЕУ, на делу се показују у бившој Украјини.

 Ово је данас право лице ЕУ и европских интеграција о којима тако воле да мељу српски агенти од интереса који су ништа друго до најобичнији НАТО плаћеници.


А ево и неколико фотографија:

---

Они су на утакмици са Спартаком јасно изразили став о прикључењу Европској унији.

Уосталом, после силних условаљавања и одлагања, није тајна да је у Србији спласнула ионако бедна љубав грађана према „западу“. Али, пошто је ово сајт посвећен спорту (mozzartsport), а кажу да спорт и политику не би требало мешати, не бисмо даље о овој теми. Иако се чини да заслужује простор. На неком другом, прикладнијем месту.

(ФОТО: Стар Спорт)

---

Споразум о правосуђу стоји (у месту) због тога што у Приштини нико није спреман да спроведе оно што је договорено Бриселским споразумом и планом Мартија Ахтисарија, рекао је директор канцеларије за КиМ, Марко Ђурић.

У Сремској Митровици је, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, на простору уз старо православно гробље, мученички страдало од усташке руке 150 недужних мушкараца, жена и дјеце из Шида, међу којима и Сава Шумановић, један од најистакнутијих српских сликара 20. вијека. 

Хрватске усташке власти су на том подручју током Другог свјетског рата систематски убиле више хиљада недужних цивила, највећим интензитетом управо током августа и септембра 1942. године, подсјећају из Удружења "Јадовно 1941".

"Сава Шумановић ухапшен је 28. августа рано ујутро, замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувијек, не знајући за шта га терете", каже Гордана Крстић-Фај, историчар умјетности.

Таоци су прво брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдје им је покретни пријеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стријељани.

Уз упаљене бакље крај спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им је у потиљак или су директно лијегали у раку и на њих је пуцано.

Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један број мученика је угушен, јер су рањени и још живи затрпавани, док су се испод земље чули потмули јауци.

Прослављени сликар је те 1942, као и 1941. године сликао мањим интензитетом него иначе, забринут злослутним временима.

У моменту хапшења је на штафелају остала управо завршена слика "Берачице", данас изложена у Меморијалној галерији у Шиду.

Јадовно.цом/СРНА

---

 

Удружење породица киднапованих и убијених на КиМ поставило је ову фотографију преко пута Тужилаштва за ратне злочине у устаничкој улици у Београду, уочи Дана несталих који се обележава данас.


Међу сликама лица несталих преко пута Тужилаштва у Устаничкој улици налази се и фотографија Албанца Сабита Ћуфљаји који држи одсечене главе српских војника, и потом их ставља у џак.

Према речима Сима Спасића, председника Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ, овај човек се данас налази на слободи, у штабу код Агима Чекуа, и командант је једног од заштитних корпуса на Косову и Метохији.

---

Жандарм Стеван Синђелић који је убијен у Копненој зони безбедности, сахрањен је у селу Руђинци, код Врњачке Бање, у присуству више хиљада грађана, чланова породице, пријатеља, и званичника.

Синђелић је сахрањен уз све почасти и почасни плотун који је испалило двадесет припадника Жандармерије.

Дејан Луковић, командант Одреда жандармерије у Краљеву, рекао је у
опроштајном говору да је Стевана Синђелића „могао све и увек је прихватао сваки задатак".

– Храброст и однос према колегама биле су одлике нашег Стевана – рекао је Луковић, нагласивши да је рођен у породици у којој је униформа традиција и да је часно носио униформу жандармерије.

– Стеван Синђелић је увек био срчан и храбар, и увек спреман да ради за тим – рекао је Луковић у говору.

Сахрани жандарма Стевана Синђелића присуствовали су министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, министар за рад и социјална питања, Александар Вулин и шеф посланичке групе Српске напредне странке, Зоран Бабић.

Синђелић је умро у четвртак, 28. августа, пошто је рањен током обезбеђивања подручја у којем је дан раније патрола полиције из Куршумлије код села Орловац изненадила групу наоружаних шумокрадица с Косова.

Сумња се да су се наредне ноћи шумокрадице вратиле на то место да узму оружје, алат и друго што су оставили када су побегли од полиције.

Тада су непозната лица су из мрака запуцала и тешко ранила Синђелића који је неколико сати касније умро на Војно медицинској академији у Београду.

Дневно.рс / Агенције

---

Око 300 жена секте Јазида које су заточили припадници Исламске државе приморано је да се преобрати у ислам, а потом су неке продате да би силом биле удате за припаднике екстремне организације у Сирији, саопштила је Опсерваторија за заштиту људских права.

По саопштењу те сиријске невладине организације, око 300 девојака и жена киднаповано је у Ираку последњих неколико недеља, а 27 је продато.

– Свака жена продата је за око 1.000 долара, пошто су натеране да се преобрате у ислам – навела је Опсерваторија.

Та организација није навела да ли су и остале жене продате, али је навела да се оне сада сматрају ратним заробљеницима.

Опсерваторија је оштро осудила продају жена, које се, како се наводи, третирају као да су материјално добро.

Специјални известилац УН за слободу вероисповести Хејнер Беилефелдт је 12. августа саопштио да су припадници Исламске државе киднаповали стотине жена које намеравају да продају. Он је тада рекао да су неке од отетих жена погубљене.

Јазиди су припадници старе курдске секте који живе на северу Ирака и у Сирији. Њихову религију, која има елементе зороастризма, припадници Исламске државе сматрају јеретичком.

Бета

---

Поново нам улазе Турци на велика врата као, тобоже, велики пријатељи, казао је у селу Премћани код Пљеваља овај владика Српске православне цркве.

Владика Милешевске епархије Филарет изјавио је да не признаје садашњу Срспку православну цркву и да је неће никада признавати јер се “много промијенила и није више као што је некад била“.

„Ово није црква патријарха Германа, ово је нека нова црква коју лично ја не признајем и нећу је признавати. Ја ћу учити како су ме моји професори учили. Како ме је учио мој духовни отац патријарх Герман, тако ћу остати са својим народом са својом црквом“, рекао је Филарет прекјуче у селу Премћани код Пљеваља, на прослави Велике Госпојине, слави манастира Довоља.

Истичући, ипак, да никада неће издати своју цркву и народ, он је позвао окупљене да послушају њега, како је за себе рекао, најневаљалијег и најгорег владику у СПЦ, који нема чега да се боји ни стиди.

“Мени не треба Ватикан. Треба разговарати и са Истоком и са Западом, али када пијете кафу и ракију гледајте да је пијете са пријатељем. Пријатеље на руку можемо избројати, а непријатеља је много више“, рекао је он.

Филарет је казао да Турска није пријатељ “српској цркви и српскоме народу“ и да још увијек не могу да обнове оно што су им порушили прије више вјекова: “Ево поново нам улазе на велика врата као тобоже велики пријатељи. Нека вам буду пријатељи, ваша је то потпуно приватна ствар кога ћете узети за пријатеља. Куку ти га и вама и нама останемо ли овакви какви јесмо, јер смо слијепи ћорави и глуви“.

Он је оценио да Црна Гора и Србија не иду добрим путем јер “само балимо о Европској унији док народ све сиромашније живи због ЕУ“: “Овако ваши ђедови и прађедови нису чинили и радили него су чували образ и душу своју спасавали. Данас немамо ни душе ни образа, само знамо да балимо о ЕУ, а све теже и теже народу од ваше ЕУ. Никакви сте људи, никакав смо народ, ако чекамо да нам неко из Европе донесе тањир чорбе”.

Владика Филарет током рата у бившој Југославији 1990-тих.

Говорио отворено о Ештоновој и Меркеловој

Челник епархије СПЦ са седиштем у Пријепољу, која обухвата и део Црне Горе, критиковао је одлазак српског и црногорског премијера Александра Вучића и Мила Ђукановића у Берлин на конференцију чији је домаћин била канцеларка Ангела Меркел.

“Једва вас чека Ангела Меркел у Берлину, нема кога да прими него вас из Шумадије и вас из Црне Горе, нема с ким да попије јутарњу кафу, да се поразговара о будућности ЕУ. Бојим се ако одете тамо да се нећете вратити. Неће вас онда Шумадија и Црна Гора и Србија прихватити овакве какви јесте, а никакви сте. Меркелова вас заноси и духовном и физичком љепотом. Ештонка вам још више прија са оним крезавим зубима и својим изгледом.

Немојте тако радити. Треба поново да вратите достојанство и понос часној Црној Гори, а не овој коју сте створили да буде пуж свакоме. То треба часној и поносној Србији, Шумадији коју су нам преци оставили. То Србији треба, а не ове политичке фукаре које не умију да се прекрсте“, рекао је Филарет.

Немојте мислити да је Путин луд, а Црногорци и Шумадинци паметни.

Констатујући да су уста српских и црногорских званичника пуна ЕУ, Филарет их је замолио да некад помену и Русију: “Кажите некад Русија, неће вам ништа бити, кажите и Балкан и неку другу ријеч. Нисте ваљда толико постали мутави да не знате никакву више ријеч изговорити од ЕУ. Немам ја ништа против ЕУ, само ЕУ има много својим проблема, јада и белаја. Немојте мислити да су читав свијет, Путин и Русија луди и блесави, а само сте ви, Црногорци и наши Шумадинци паметни и да сте посисали свјетску модрост, е куку ти га нама”.

Он је казао да је брука што је Црна Гора увела санкције Русији, називајући оне који су то урадили "биједама". Још је казао да Србија повећањем наталитета за 20 година може вратити Косово без иједног испаљеног метка.

“Србија, ако хоће Косово не треба да се клања оном који јој је узео Косово, већ нека води политику наталитета. И ви нисте у Црној Гори ништа бољи, него сте још гори. Подгорица, Улцињ, Бар и Будва се пуне неким другим свијетом”, биле су ријечи овог владике СПЦ.
 

---

У америчком магазину "Амерички мислилац" објављен је чланак специјалног помоћника директора CIA Реганове администрације Херберта Мејера.



У том чланку Мејер је предложио да Барак Обама и његови савезници у Европи убеде Руске олигархе да осигурају Путинову смрт!

Ако Путин буде превише тврдоглав да схвати да је његова каријера  завршена, а Кремљ може да га извуче за ноге са рупом потиљку - ми то и те како желимо".

1.      Позив на убиство Председника Путина

2.      Да Русија после Путиновог убиства уђе у процес самоелиминације

3.     После убиства Путина америка и савезници треба да деградирају и изигравају смрт на софистициран начин (као што се годинама успешно чини у Србији)

Портал “Корени” од данас објављује делове из познате књиге чешког историчара Константина Јиречека, под насловом “Историја Срба”.

 Покушаћемо да се на то веома вредно дело понегде и критички осврнемо. Разматраћемо одређене називе народа, као и топониме, у којима се понекад крије она истина за којом, мање или више, (без)успешно трагамо. Где је све Јиречек био у праву, а где, можда, и није.

Подручје Балканског полуострва, које данас обухвата овај наш јужнословенски простор, некада се називало Илирик, наводно по староседелачком народу – Илирима. Да ли је такав народ уопште постојао или не, велико је питање, око којег се и данас ломе копља. Наравно, ни за једну ни за другу претпоставку не постоје конкретни докази, осим неколико натписа на језику који је произвољно назван “илирски”. Заправо, у питању је једно туце речи, од којих се већина може објаснити и уз помоћ словенских (српских) речи. Неке од тих “илирских” речи покушавају да се “етомологизују” уз помоћ албанског речника. На пример “илирска” реч *ринос ‘магла’, тврди се, у сродству је са алб. ре, реја ‘облак’. О сличним питањима у наставку ће бити више речи.

Такође, ту су и друге “истине”, које се прихватају здраво за готово. На пример, име Хрвати узима се обично у смислу онога на шта тај назив данас асоцира; то јесте, углавном се данашњи Хрвати поистовећују са оним средњовековним, што увелико (видећемо у наставку) мути праву слику историјске прошлости на јужнословенском простору Балкана. Исто тако, дискутабилно је и деловање богумила (патарена) и њихова улога у историји Србије, Босне и других балкански простора. О поменутом и многим другим недореченим историјским питањима биће доста речи убудуће, а све то уз прилоге из Јиречекове књиге “Историја Срба”.

Д. Гостељски

---

Историја Срба - Предговор

Срби су од сеобе Словена у стари Илирик свагда били и остали знатан народ на Балканском Полуострву. Њихова се историја дели на два периода; у првом се истичу њихови дотицаји са Источно-римским Царством, а у другом с османским Турцима.

Срби су, у средњем веку, у разна времена били савезници, васали, такмаци и противници Византинаца, али никада непосредни поданици цариградских царева, као у један мах њихови суседи, Бугари од 971, делимично од 1018 до 1186. При том, они беху верне присталице православне цркве, крајњи на северозападу према Римској цркви која је владала у Далмацији, Хрватској и Угарској, и према патаренској секти Богомилима или Бабунима која се одомаћила у Босни. Са изменама у власти, мењало се и политичко средиште српскога народа које се, у разним вековима налазило у долини Лима,на Скадарском Језеру, на обалама Рашке код данашњег Новога Пазара, у Скопљу у сев. Маћедонији и, најпосле, у Београду и Смедереву на Дунаву. Српска народна црква имала је, међутим, од 13. до 18. века за средиште Пећ, близу источне границе данашње Црне Горе.

Владаоци Срба називали су се кнежеви или херцези, велики жупани, деспоти, краљеви, у 14. веку шта више цареви, када је српска држава, под “”царем Срба и Грка”” Стефаном Душаном 1331 – 1355, захватала највећи део Полуострва. Убрзо за тим поче борба против Турака, с биткама на Марици 1371 и на Косову Пољу 1389. Притешњени између Мађара и Турака, Срби су се упорно опирали продирању Османа. Пропаст старосрпске државе изазвала је јаку емиграцију на север и северозапад, у Угарску, Хрватску и Далмацију, али је тим уједно знатно опао српски елеменат у унутрашњости Полуострва, у данашњој “”Старој Србији””. Том емиграцијом и тумачи се да наследник старих српских пећких архиепископа или патријараха станује сада у Карловцима на Дунаву на земљишту “”Троједне Краљевине”” Хрватске, Славоније и Далмације у Аустро-угарској монархији. За време опадања османске државе учествовали су Срби у свим бојевима Аустријанаца, Млечића и Руса против Турака. Српски ратови за ослобођење створили су две нове српске државе, данашње краљевине Србију и Црну Гору.

Литература о српској историји прилично је велика. На граници између средњевековне и модерне историографије стоји Дубровчанин, бенедиктинац Мавро Орбини с делом “”Ил регно дегли Слави”” Песаро 1601, које је састављено на основу разноврсних писаних и усмених извора. Домаћи радови почињу у 18. веку с делом архимандрита Рајића у четири књиге 1794. 19. век није донео ниједно велико национално историјско дело, нешто налик на волуминозна дела о руској историји од Карамзина и Салавјова, али зато велики број важних детаљних студија. При томе је, пред крај 19. века, дошло до велике борбе међу домаћим историцима.

Једна страна, коју је предводио Панта Срећковић у. 1903, узимала је као историске изворе за средњи век белешке из најновијега доба, особито епске народне песме и народне приче, скупљене за последњих сто година.

Противна страна, на челу с арх. Иларионом Руварцем у.1905, који је много задужио српску црквену историју, и Љубомиром Ковачевићем, трудила се да осигура победу модерној историској критици у домаћем историском испитивању. Поред историје деспота Ђурђа и династије Балшића, Чедомиљ Мијатовић осветлио је економске односе у прошлости, а неуморни Стојан Новаковић, поред многих питања из укупне српске историје све до у најновије доба, особито културну и правну историју.

Као скупљачи и издавачи старо-српских споменика радили су веома много Ђура Даничић, Стојан Новаковић и Љубомир Стојановић, и то највише у списима некадашњег Срп. Уч. Друштва у Београду у Гласнику и у Срп. Кралј. Акад. Наука, коју је засновао кралј Милан у Гласу, Споменику, Зборнику. Велики је број публикација о историји XИX века које почињу с радовима савременика српског устанка у год. 1804 до 1815, особито заснивача нове српске књижевности, Вука Стефановића Караџића, и Лазара Арсенијевића Баталаке. За историке су од велике вредности збирке делимично још и данас живих правних обичаја, које је започео издавати Дубровчанин Богишић у. 1908, писац новог црногорског законика. Далеке видике у прошлост отвара зборник о српским насељима у данашње време, који је засновао 1902 и којим руководи географ проф. Др. Ј. Цвијић у списима Београдске Академије до сада шест томова.

На идућим страницама често се спомињу домаће монографије о политичкој, правној, културној и литерарној историји или археологији за последњих 50 година: од М. Васића, Д. Валтровића, Т. С. Виловског, Г. Витковића, Л. Војновића, М. Вујића, М. Вукићевића, А. Вукомановића, Н. Вулића, А. и М. Гавриловића, М. Драговића, арх. Н. Дyчића, Вл. Ђорђевића, А. Ивића, Љ. и Сл. Јовановића, Н. Крстића, М. Милићевића, ген. Ј. Мишковића, К. Николајевића, Т. Остојића, И. и Д. Павловића, Б. Петрановића, В. и Н. Петровића, П. Поповића, Ј. Радонића, М. Решетара, Ј. Ристића, Д. Руварца, Ј. Скерлића, С. Станојевића, Ђ. Стратимировића, Ј. Томића, С. Тројановића, Ј. Шафарика и многих других. Несумњива је заслуга ових истраживања да су за старије доба критички расправила многобројна хронолошка, генеалошка, географска и историско-правна питања, а за новије се време марлјиво прибирао и сређивао архивални материјал. Од укупних приказа, после дела Руса Мајкова 1857, срп. превод од Даничића 2. изд. 1868, Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића Београд 1890-1891, 3. књ., њихове Историје срп. народа у 2. књ., доведене до прве четврти XИ века Срп. Књ. Задр. бр. 7, 21 и

школске књиге М. М. Вукићевића 3 изд. Београд 1909, 2 књ., споменућемо приручну књигу, намењену широкој читалачкој публици: “”Историја српског народа”” до наших дана од проф. Ст. Станојевића 2 изд. Београд 1910, 8°, 485 стр., политичка историја, без културне историје и без ознаке извора у напоменама.

Историци сродне Хрватске стекли су, такође, прибирањем извора не малих заслуга за српску историју, пре свију Кукулјевић, Рачки, Љубић и Смичиклас, особито у издањииа Југословенске Академије у у Загребу, у “”Монумента спецтантиа хисториам Славорум меридионалиум””, y “”Монумента хисторицо-јуридица Славорум меридионалиум””, y Старинама, које доносе старе текстове, и у новом “”Кодекс дипломатикус”” Троједне Краљевине. Слависте је, од почетка словенске филологије, јако привлачио српски средњи век, о чему сведоче испитивања и издања Добровскога, Востокова, Копитара, Павла Јос. Шафарика, Миклошића, Сревњевскога и Јагића.

Студирајући Византију, православно словенство, словенске језике и књижевности и историју руске државе у новије доба, бавили су се Руси много о споменицима и о прошлости Срба, од времена првих путовања у библиотеке на Атону, које су предузели филолог Григоровић и доцније, епископ Порфирије Успенски, Безсонов, Будиловић, Гилјфердинг, Голубински, К. Грот, Зигелј, Јастребов, Јацимирски, Кондаков, Кочубински, Кулаковски, Ламански, Лавров, Лавровски, арх. Леонид Кавелјин, Мајков, Макушев, Милјуков, Петровски, Пипин, А. Погодин, Нил Попов, Ровински, Сирку, Сперански, Теодор Успенски, митр. Филарет, Флорински и многи други. Суседни односи изазвали су у Угарској живо интересовалје за српску историју; на првом су месту позната дела, приступачна и у немачком издању, Калаја и Талоција. На немачком језику издао је Јован Христијан Енгел, чиновник ердељске дворске канцеларије 1 1814, служећи се Рајићевим делом и латинским и грчким изворима, опсежну књигу: “”Гешихте вон Сервиен унд Босниен””, Хале 1801, 40 Гешихте дес унгришен Реихес унд сеинер Небенлäндер 3. део. Како није било новијих приручних књига, служили су се туђинци све до наших дана овим делом. Један од највиднијих немачких историка у наше време, Леополд Ранке у. 1886, написао је књигу о историји српског устанка 1829, која се много читала, а за коју му је највише градива дао Вук Караџић; у последњој преради продужена је она све до мира у С. Стефану: “”Србија и Турска у деветнаестом веку”” Лајпциг 1879, срп. превод Ст. Новаковића, Београд 1892.

Сто година после појаве Енгелова дела добио је писац ове књиге од управе “”Опште историје држава”” позив пун части да поново обради историју Србије, и то нарочито за читаоце на западу. Писац од толико година студира балканске земље и стоји непрестано у вези с предметом, од времена издања 1874 типика за манастир Студеницу, који је васновао вел. жупан Стефан Немања у 12. веку у Гласнику књ. 40, па даље радовима о историској географији и историји трговине и о рудницима у средњевековној Србији, разним монографијама, збирком докумената у Споменику књ. 11, рецензијама о новијим делима и др., тако да је камење за грађење већег дела било већ донекле спремљено.

Али, ипак за то не беше лака задаћа. Градиво за историју Срба богатије је него, на пр., за историју Бугара коју је писац, једном, обрадио 1876, али, то градиво, нарочито за рани средњи век, очувало се врло фрагментарно и неједнако. Све досадашње збирке извора само су предрадње. За српску историју недостаје “”Цодеx дипломатицус””, нема регеста, нити има “”Фонтес рерум сербицарум””, шта више нема чак ни приручне књиге о изворима, нити историске библиографије. За историју новога доба осећа се, пре свега, недостатак потпуног издања преписке и аката о бојевима за ослобођење 1804-1815. Мој труд, да прикупим јако разбацану литературу, није свагда донео желјена успеха због реткости многих српских и руских штампаних дела. Од нештампаних извора употреблјени су, сем неколико рукописа, архиви Дубровачке Републике који су, од XИИ века, јако обилати у грађи, и то на основу студија које сам предузимао онде у годинама 1878-1879 и 1890-1904 у неколико махова пре издања збирке “”Монумента Рагусина”” Југосл. Академије и збирке Ђелчића и Талоција, а тако исто и Јорге.

Употреблјени су, далје, незнатни остаци которскога архива, а по гдешто и градиво намесничког архива у Задру, као и архива некадашње Млетачке републике.

Ја сам за своју главну задаћу сматрао да пружим заокруглјен, течан и објективан приказ најважнијих догађаја у историји ових крајева, поткреплјен изворима. Појединости, које су ближе домаћем историку и његовим читаоцима, морао сам избегавати. У првом реду стоји средњи век, стара српска држава са својим политичким друштвом и својим економским иитересима. Али, поред српске државе, обраћена је доволјна пажња и свима суседним землјама, пре свега средњевековној Босни која је, с погледом на веру, имала засебан положај и била такмац Србије, како за живота Стефана Душана, када је босански бан Стефан ИИ. почео да потискује Србе са јадранске обале, тако и у периоду српских деспота у XВ веку, који су са босанским кралјевима непрестано водили пограничне ратове. На желју уредништва збирке “”АИлгемеине Стаатенгесцхицхте””, узети су више у обзир унутрашњи односи, што је било скопчано с доста тешкоћа, јер се морало говорити о многим тамним питањима, која до сада беху проучавана мало или нимало. С погледом на многе појединости, на пр. о прошлости старога племенскога уређења, упућујем на своје студије о држави и друштву у средњевековној Србији, које ће изаћи у Споменицама ц. Акад. Наука у Бечу 1911, пропраћене по где где врло опширним доказним материјалом; у овој књизи ограничио сам се на то да приопштим резултате ових истраживања. Код литературе у којој, поред драгоцених података, има толико много претпоставака и комбинација, сматрао сам за потребно да свагда тачно означим извор, крајсвега тога што је тим књига прилично оптерећена напоменама.

Други део започеће с прегледом унутрашњих односа под династијом Немањића после чега, ће доћи приказ времена деспота у XВ веку и, најзад, новога доба, у истој сразмери као и средњи век. Дело ће завршити с неколико прилога: прегледом скраћеница уједно и списком употреблјених збирки и часописа, низом владалаца и црквених старешина, неколико генеалошких табли итд., као и азбучним регистром.

Штампање дела јако се одуговлачило због великих прекида у раду. Срећа, која ме је пратила у ранијим литерарним радовима, оставила ме је овога пута, јер ми је слободно време јако ограничено било периодичним нагомилавањем званичних послова.

Мајка му је била ћерка Павла Јосифа Шафарика, отац Јосиф историчар књижевности, а стриц Херменегилд историчар права, па је значајно знање стицао већ у породици. Основну школу и гимназију завршио је приватно.

Јиречек се још у раној младости определио и спремао за будући позив. Није случајно веома рано показао интересовање за мало познату прошлост балканских народа и држава. У том правцу усмеравала га је породична традиција, а у науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог. Као ђак старијих разреда гимназије огласио се приказима из књижевности јужнословенских народа а 1870. објавио је Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870).

На Универзитету у Прагу студирао је историју, географију и филологију (1872 — 1875). Као студент издао је Типик светог Саве за манастир Студеницу (1874). Са изненађењем и похвалама примљена му је дисертација Дејини народа булхарескехо, Гесцхицхте дер Булгарен (1876). Тада је имао само 22 године. Друго издање овог дела на руском језику исправио је и допунио сам аутор. Обимном хабилитационом студијом Војна цеста од Београда за Цариград и Балкански кланци стекао је звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу.

Извор: Српска Википедија

Константин Јиречек
Беч, о Новој години 1911.
Историја Срба, превео Јован Радоњић

---