Вести:
Приказивање постова са ознаком Празник. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Празник. Прикажи све постове

петак, 27. јануар 2023.

Жезал Светог Саве, претпостааља се да једини преостали његов лични предмет (ВИДЕО)

Једини лични предмет за ког поуздано знамо да нам је остао од Светог Саве је овај архиепископски жезал (штап), који се чува у ризници задужбини српског краља Владислава, манастиру Милешева код Пријепоља.

#СветиСава #Милешева #Жезал #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

Овај жезал је Свети Сава добио 1219. године у Јерусалимској патријаршији, као симбол достојанства православног архијереја, након што је од Цариградског патријарха Манојла I Сарантена добио томос о аутокефалности Српске православне цркве и био хиротонисан за првог српског архиепископа.

Пошто је Свети Сава 1236. године преминуо у бугарској престоници Трнову, његов синовац српски краљ Стефан Владислав је договорио да Савине мошти пренесу у манастир Милешево, своју задужбину.

Жезал се налазио у манастиру до 1594. године, када су по наредби Коџе Синан-паше мошти Светог Саве однете из Милешеве и спаљене у Београду, у циљу гушења Великог банатског светосавског устанка 1594. године који је до темеља уздрмао Османску империју.

У време тих догађаја, монаси из манастира Свете Тројице у Пљевљима су из манастира Милешеве однели кивот у којем су чуване мошти, руку Светог Саве која је остала сачувана, као и његов жезал. Жезал је касније враћен у манастир Милешеву, где се и данас чува.

Жезал је направљен од позлаћеног сребра. Висине је 143 центиметара и опточено је полудрагим камењем, а у глави жезла се налази горски кристал.

Током 17. века, милешевски монаси Лонгин и Висарион су извршили преправке на жезлу, заменивши стари оков жезла потпуно новим, на који су гравирали песме посвећене Светом Сави и тропар Вазнесењу Господњем.


Према речима др Андреја Вујновића, музејског саветника Историјског музеја Србије, глава жезла је највероватније аутентична, односно није промењена од времена Светог Саве.





* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: Историја Срба    :: © 2014 - 2023 ::    Хвала на интересовању

Данас обележавамо највећег из рода српског, Светог Саву

Житије преподобног и богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа Српског

#Свети_Сава #Србија #Светосавље #Православље


Овај предивни изданак рода Српског рођен је 1169. године. Био је најмлађе дете Великог жупана српског, самодржца Стефана Немање. Мати му је такође била царског порекла – ћерка грчког цара Романа. Обоје су били побожни, богобојажљиви, убогољубиви. Његово рођење било је плод молитве његових родитеља. Крштено име Светога оца нашег Саве било је Растко.

Лепотом тела и душе мали Растко превазилазио је браћу своју Стефана и Вукана. Родитељи су га богобојажљиво васпитавали у сваком доброверју и чистоти и при томе се трудили да им љубимац од раног детињства буде поучаван небеском мудрошћу светих књига. Још као дете задивљавао је све својом памећу.
Већ у петнаестој години добија од оца на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Међутим, младога Растка је срце вукло на другу страну – у манастир. Млади Растко је био благ, кротак, љубазан према свима, волео је сиротињу, и веома је поштовао монашки чин.
Устремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском, бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног, земаљског, пролазног. По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и приведе у дело. Томе је много допринео долазак светогорских монаха баш у то време. Са једним руским светогорским монахом млади Растко успева да побегне од родитељског дома и дође до руског манастира Светог Пантелејмона где прима монашки постриг са именом Сава, по Светом Сави Освећеном.
После краћег времена монах Сава прелази у манастир Ватопед. Свако послушање млади монах Сава је вршио смерно, предано, свим срцем, свом душом, свом снагом.
О монашким подвизима овог светила Цркве његов животописац Теодосије казује: „Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, a y недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло. Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени. Но, иако непријатељ своме телу, он према свима беше предусретљив и кротак: у обитељи се дивљаху, како у тако младим годинама и за тако кратко време он могаде достићи такво духовно савршенство, какво је недоступно и многогодишњим подвижницима“.
Због своје велике помоћи у зидању цркава и конака у Ватопеду назван је и другим ктитором Ватопеда.
На његов подстицај Стефан Немања и сам оставља царски престо и прима, заједно са својом супругом Аном, монашки лик 1196. године у Студеници. Њихова монашка имена беху Симеон и Анастасија. Новембра месеца 1197. године и монах Симеон из Студенице одлази на Свету Гору у манастир Ватопед, где поред свога сина Саве наставља свој монашки подвиг. Ту су се подвизи сјајнога сина и уздаси смиренога оца к Богу, као и двострука молитва њихова, сливали у једно. Они су у Ватопеду многа порушена здања обновили а запустела насељавали, засадили многе винограде и обновили многе манастире.
Нешто касније од цара Алексија Комнена, свог пријатеља, Симеон и Сава добијају на дар запустели грчки манастир, звани Хилендар. За кратко време га обнављају и насељавају монасима. Хилендар је био довршен јуна 1199. године. Манастирску цркву ктитори су посветили Ваведењу Пресвете Богородице. Уз то измолили су од цара Алексија да манастир Хилендар буде ставропигијaлан. Хрисовуљом од јуна месеца 1198. године, цар Алексије III удостојио је потпуном слободом манастир Хилендар, дарује Симеону и Сави допуштење да их „украсе како год хоће, и да их васпоставе у манастир који ће служити као склониште људима из српског народа, што се одају монашком животу, и то у манастир ником неподложан, нити самом проту Горе Атонске, нити игуману манастира Ватопеда, него самосталан, својевластан и самоуправан, као год што се сами собом управљају манастир Иверски и Амалфитански, што постоје на тој Гори“.
Свој манастир Симеон и Сава предају под власт благочестивом самодршцу српском Стефану, зету грчкога цара Алексија, да се стара о њему као о своме отачаству. Христољубиви Стефан поклања Хилендару многа имања, покретна и непокретна, те је манастир Хилендар од тога времена постао стварно српски. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник српске духовности, просвете и културе.
Свети Симеон се после краћег монашког подвига упокојио у Господу 13. фебруара 1200. године.
Свети Сава је великодушно помагао многим манастирима на Светој Гори. Манастир Каракал откупљује и поново га предаје протераном игуману и братији. Манастир Ксиропотам излишно помаже – заложена манастирска имања откупљује, порушено обнавља, цркву живопише и украшава сваким благољепијем. Због тога је и назван ктитором ксиропотамским. Многим златом помаже и довршење светогорског манастира Филотеј. Уопште, милостивост његова била је неисказана, сва прожета самилосном молитвеношћу и плодотворном испошћеношћу. Заједно са оцем Стефаном, Свети Сава је изградио 14 манастира, постајући тако ктитор прве српске духовне заједнице на Светој Гори.
По прослављењу свог оца Симеона, богомудри Сава му је и житије написао. У Хилендару је Сава, од стране тадашњег епископа града Јерисе Николаја, рукоположен за ђакона, а наредног дана и за презвитера. После неког времена добија и чин архимандрита.
1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, архимандрит Сава се враћа у Србију и у манастиру Студеници мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана.
На молбу брата Стефана том приликом Сава остаје у Србији где је постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши ову малу власт, богоносни Сава је апостолски проповедао Еванђеље, јереси искорењивао, цркве, школе и болнице подизао. У Студеници је основао 1209. године болницу, прву на подручју српске државе. Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности па је стога и заштитник просветних установа.
На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хиротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији је Свети Сава подигао многе цркве, манастире и школе. Приљежно ради на организацији Цркве (оснива епархије).
У својој личности Свети Савва је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. Својим богоугодним животом он је од Господа примио дар чудотворства. Тако је молитвама својим и помазивањем миром духове нечисте изгонио, болесне исцељивао, раслабљене подизао, и многа друга чудеса чинио.
Он је уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добро свију, због чега је и био поштован и вољен од свију Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу српске државе.
Свети Сава је у два наврата путовао у Свету Земљу. Пре другог поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.
Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је спалиo мошти Светог Саве. Међутим, није спалио спомен и дело Светога Саве, напротив, само је распламсао љубав Срба према свом највећем просветитељу, учитељу и ујединитељу, а себи потпалио огањ вечни.
У Цркви је служба Светоме Сави установљена убрзо после његове смрти, још у 13. веку.




Тропар, глас 3.
Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси, и породив тоје Духом Свјатим, јако древа маслинаја, в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада: тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолна, чтушче тја молим, моли Христа Бога, даровати нам велију милост.
Пута који води у живот био си наставник, архипастир и учитељ. Јер најпре дошавши, светитељу Саво, отаџбину твоју си просветио, и породивши је Духом Светим, као маслинова дрвета у духовном рају засадио си свеосвећена чеда твоја. Зато те као сапрестолна Апостолима и светитељима поштујући молимо: моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
Тропар други, глас 8.
Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Ахијерејев Богодохновеноје удобреније, Саво премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Свети Саво премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.
Кондак, глас 8.
Јако первосвјатитеља великаго, и апостолов соопшчника, церков прослављајет тја људеј твојих преподобне; но јако имјеја дерзновеније ко Христу Богу, молитвами твоими от свјаких нас бјед избави, да зовем ти: радујсја, оче Саво, богомудре.
Као великог првојерарха и заједничара апостолскога, прославља те Црква народа твојега, преподобни. Но, имајући смелост пред Христом Богом, спасавај нас молитвама твојим од свих невоља, да ти кличемо: радуј се, оче Саво, богомудри!




* * *





Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

субота, 7. јануар 2023.

Рождество Христово – Бοжић

Божић је први од дванаест великих хришћанских празника. Богослужбено име овог празника је – Рођење у телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Српски народни назив овог празника – Божић, настао је од речи Богић (=мали Бог).

#Рожедство #Христос #Божић #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

Због особитог значаја, у црквеним књигама назива се „Мала Пасха“, а Св. Јован Златоусти назива га „часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника“. Да није било Божића не би било ни Васкрса (празника над празницима), ни Духова, ни Цркве, ни Хришћанства.

Зашто је било потребно да се Христос Бог обуче у људско тело и постане оно што пре није био – човек?

Бог је постао човек да би спасао Адама и потомство његово од власти греха и смрти. Адам је био у телу када је преступио заповест Господњу (када је пао под власт греха и смрти), зато Створитељ Адамов – Син Божији, долази у телу да спаси Адама и потомство његово од власти греха и смрти. Бог постаје човек да би човек постао бог – „бог по благодати“ – уче нас Свети Оци. Својим рођењем Господ нам открива тајну стварања човека, његово достојанство и на делу открива безграничну милост Своју и смирење Своје.

У Богочовеку Христу стекле су се све свештене тајне неба и све тужне тајне земље. Кроз Њега је невидљиво постало видљивим, небеско-земаљским, божанско-човечанским, онострано-овостраним. Поставши човек Христос се није раздвојио од Свог Божанства и од Свог небеског Оца, задржао је све оно што је раније имао и био. Само је примио нешто ново – човечју природу, а Његова вечна својства оваплоћењем се нису смањила, нити се Његов однос према Оцу и Духу променио. Силаском Сина Божијег на земљу људи су „примили усиновљење“ (Гал. 4, 5), а као синови Божији примили су од Бога као Оца све дарове јер „нису више странци ни дошљаци, него суграђани светих и домаћи Божији“ (Еф. 2, 19). Ове Свете дарове хришћани добијају у Светој Цркви кроз Свете Тајне и Свете Врлине.

Ове дубоке и надумне тајне Божића наш српски народ је преточио у своје предивне и богате божићне обичаје. У њима главна обележја су: Бадњак, слама, чесница (божићни хлеб), положајник.

Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом увече уноси у кућу и налаже на ватру. Бадњак символише самога Богомладенца Христа. Као што бадњак осветљава и загрева целу кућу, тако и Христос својом Божанском науком и благодаћу осветљава и загрева душе оних који у Њега верују. Ложење ватре нас символично подсеча на ложење ватре од стране Јосифа у витлејемској пећини где се Господ родио.

Слама
нас јасно подсећа на овчије јаслице, у које је на сламу положен Богомладенац Христос рукама Свете Богородице.

Положајник символизује саме Анђеле Божије који су се јавили витлејемским пастирима и објавили им радосну вест о рођењу Христовом, као и саме витлејемске пастире који су се први поклонили Богомладенцу, а у даљем смислу и источне мудраце који су рођеном Богу у телу принели на дар злато, тамјан и смирну.

Чесница је пшенична погача којa се замешује у јутарњим сатима на сам дан Божића и у коју се ставља један сребрни новчић. Добила је име по старој речи „чест“ (част), што значи „део“ („на равне части“ – „на једнаке делове“), јер Божићни ритуал подразумева ломљење чеснице на делове и то искључиво рукама. По доласку домаћина из цркве са ране Литургије, сви се окупљају око празничне трпезе. Тада домаћин ломи честницу и свима даје по комад. Сматра се и верује у народу, да онај ко добије комад са новчићем, те године биће посебно напредан и благословен у својим делима. Чесница овде представља самога Господа Христа, небески хлеб, који је дошао да се дарује људима за храну, јер је сам он рекао: „Ја сам хлеб живота“ и ученицима на тајној вечери: „Узмите једите, ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…“.

У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог крштења, под заједничким називом Богојављење, (грчки Θεοφάνια), или тачније, јављање (грчки Επιφάνια). Према Златоустом, то је због тога што се Христос крстио на дан свога рођења. Као што Сунце надјачава и побеђује таму, тако и Рођење Христово, тј. рођендан Сина Божјег надјачава људску таму, грех и патњу. У тропару на Божић певамо: „Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост богопознања.“

На месту рођења Христовог у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима наређују свеопште празновање дана Христовог рођења.

Божић је у српској традицији породични празник и на овај дан се не иде у посете.

БАДЊИ ДАН, навечерје Рођења Христовог – Божића. Уочи Бадњег дана бди се, бденише и не спава – отуд му и назив у српском језику: Бадњи, настало од б’дити. Ујутру рано се сече бадњак, а у цркви се служе „царски часови“, насред храма, уз отворене царске двери и читање Светих Јеванђеља и кађење. У наставку се служи Литургија Светог Василија Великог, а на сам празник – Светог Јована Златоустог. На Бадњи дан се строго пости и по старом обичају, једе жито и мед, у спомен на древну праксу припремања оглашених за крштење на празник Христовог Рођења.






Тропар, глас 4.

Рождество Твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчии звјездоју учахусја Тебје клањатисја солнцу правди, и тебе вједјети с висоти востока,
Господи слава тебје.


Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе Исток са висине, Господе, слава Ти!



Кондак, глас 3.

Дјева днес Пресушчественаго раждајет, и земља вертеп неприступному приносит, ангели со пастирми славословјат, волсви же со звездоју путешествујут: нас бо ради родисја отроча младо, превјечниј Бог.

Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог.



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2023 ::    Хвала на интересовању

недеља, 4. децембар 2022.

Данас славимо Ваведење Пресвете Богородице

Овај празник, обележен црвеним словом у богослужбеном календару СПЦ као заповедни празник, слави се као успомена на дан када је Богородица, у пратњи својих родитеља Јоакима и Ане, први пут уведена у храм Божји.

#ваведење #Пресвете #Богородице
















Чином Ваведења Маријиног, каже јеванђелско предање, свети родитељи испунили су завет да ће пород, којег дуго нису имали, "предати Богу на службу".


Извод из Охридског Пролога:

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком.

Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у "Свстас свстыхъ" у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет" када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година.

Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она
по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

уторак, 15. фебруар 2022.

Сретење Господње

Сретење Господње, хришћански празник посвећен сусрету праведног старца Симеона с новорођеним Исусом Христом, Српска православна црква светкује 15. фебруара.

Сретење Господње
-
Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова.

Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој...“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду.

Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.




http://kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Беседа владике Артемија на Сретење (ВИДЕО) - КМ Новине

На празник Сретења Господњег, 2/15. фебруара, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г. Артемије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Свете Великомученице Марине у Дудовици код Лазаревца, уз саслужење архимандрита Варнаве (Димитријевића), протојереја Жељка (Марића) и јерођакона Паладија (Матића). #владика #дудовица #епархија #рашко-призренска, #егзил, #сретење,




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Србија се данас присећа државности - КМ Новине

Сретење - Дан државности Србије је државни празник који се празнује 15. и 16. фебруара, а установљен у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издан и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије - Сретењски устав.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Скупштина АП КИМ одржаће Свечану седницу на Сретње - КМ Новине

Поводом дана државности републике Србије, а на Сретење 15.фебруара, Скупштина АП Косовo и Метохијa одржаће Свечану седницу амфитеатру Техничке школе у Косовској Митровици. На дневном реду ће се наћи Дан државнoсти Републике Србије и актуелно политичко - безбедносна ситуација. Седница ће почети у 11.00 ч., и биће јавна.




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

петак, 4. фебруар 2022.

Манастир Светог Саве у Жеровници свечано прославио своју храмовну славу

Светом Сави, првом српском архиепископу, посвећен је мушки манастир Епархије рашко-призренске у егзилу у Жеровници на северу Косова и Метохије.

Манастир Светог Саве у Жеровници свечано прославио своју храмовну славу

И ове године манастир је свечано прославио своју храмовну славу Светом Архијерејском Литургијом. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт уз саслужење протосинђела Евтимија (Милентијевића), протосинђела Дамјана (Ковачевића), протосинђела Игњатија (Станића), јереја Игора (Данчетовића) и јерођакона Георгија (Радојичића). Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је око 150 верника из разних крајева наше отаџбине. Многи од њих су се сјединили са Господом кроз Свето Причешће.





После Литургије владика Ксенофонт је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Светог Саве принело манастирско братство и овогодишњи домаћини славе: Саша и Мирјана Милетић из Лепосавића, Милан и Весна Јездић из Лепосавића и Станика, Драгана и Мирјана Радосављевић из Лепосавића.





За наредну годину пријавили су се Владета и Мирјана Вуловић из Звечана и Филип Миладиновић са породицом из Косовске Митровице.

Својом архипастирском беседом Владика Ксенофонт је охрабрио и поучио присутни народ:

„Ево, браћо и сестре, ова наша тешка времена када многи отпадоше од Бога, када многи отпадоше од вјере Христове православне, када многи отпадоше од исправног, истинског вјеровања, када многи отпадоше од Светога Саве, позива нас Свети Сава да се Богу вратимо, позива нас Свети Сава да у једну саборну и католичанску Цркву, у једну саборну и апостолску католичанску Цркву вјерујемо, да вјеру правилно држимо, да се Богу молимо, да чувамо Цркву православну јер са многих страна, као што рече Св. Козма Етолски, алала и балала ударила на Цркву Божију па гледа како да је разбије, а ми држимо се Светога оца нашега Саве, држимо се апостолскога учења, држимо се живота побожнога у Христу, јер како кажем, уз све те дивне плодове које је тај највећи Србин остави нам до дана данашњега највише је и најпретежније чувати вјеру православну. Томе нас учи Свети наш отац Сава, зато се у нашим светим храмовима и у нашим светим катакомбама окупљамо да ту вјеру исповједамо, да ту вјеру печатимо животом својим, па ако је потребно смрћу својом да запечатимо и да посвједочимо.

Нека би дао Бог да нас се не стиди Свети Сава пред престолом Божијим. Оно блиједо лице његово нека се радошћу обасја, јер Срби који у невољи кукају живога се Бога не сјетише. Зато чувајмо се и трудимо се, браћо и сестре, у невољама које проживљавамо и које свакако још имају на нас да надолазе поготово на вас Србе на распетом Косову и Метохији, који живите и опстајете и остајете и трудите се да се име светосавско, да се име хришћанско да се име православно и српско не угаси на овим светим просторима. Нека вам Бог да снаге да и даље издржавате, да остајете и да опстајете и са ове и са оне стране Ибра и не само на светом Косову и Метохији него у свим српским земљама, гдје год се српско име исповједа, гдје год се Свети Сава слави, гдје год се данас пјева Светосавска химна да ускликнемо с љубављу светитељу Сави, да се њему помолимо, да сачува Господ, да поштеди остатак овога народа који остаде, који се Богу моли, који Светога Саву молитвама призива било гдје да је на Земљи овој, на шару овоме земаљском у свим српским земљама, па и по читавој Земљи, кажем, да се око Светога Саве окупљамо, око дивних наших празника, око дивних наших светиња, да ту име Божије исповједамо, да Светога Саву прослављамо и да само тако Србима можемо да се називамо до онога крајњега дана и часа нашега живота. Амин. Боже дај.“


ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:



Владика Ксенофонт је потом доделио захвалнице добротворима манастира. Захвалницу су добили Јустин и Данијела Величковић из Лепосавића. Захвалница је додељена за испољену делатну љубав у борби за очување чистоте светог православља и за ревност према храму Божијем и његовом благољепију.





Славски ручак и пригодан програм приређени су у прелепом амбијенту етно ресторана Завичај у Жеровници. Програм је обухватио презентацију житија Св. Саве у слици и речи преко кино пројектора и традиционалним рецитацијама најмлађих светосаваца.

Инфо служба




Фотографије:






















 

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com

недеља, 19. децембар 2021.

Свети Николај архиепископ мирликијски чудотворац

Међу превеликим светилима Цркве Христове, као најсјајнија звезда, несумљиво стоји многопоштовано и преузвишено име и по животу и по вери и по делима, светог Николаја мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца.




Овај угодник Божији представља прави дар Божији целом роду хришћанском и васцелој Цркви Христовој. У овом служитељу Божаснких тајни као на многоплодном дрвету благодат Божија је прорасла многе хришанке и еванђелске врлине. Тачније речено, на светом Николају заблистале су све хришћанске врлине и пунота благодати Божије у највећој мери која је човеку у Христу и Цркви Његовој могуће примити.

Ако говоримо о ревности у проповеди немогуће је не поменути светог Николаја, ако похвалимо преподобне испоснике и молитвенике, похвалићемо и њега, ако узвеличамо часне и ревносне свештенослужитеље Божијег олтара, узвеличаћемо и њега, ако се задивимо серафимској ревности свештених исповедника и мученика вере Христове, дивићемо се и њему, јер је својим преподобним и побожним животом овај човек Божији уселио у себе зраке благодати свих ових, као и многих других христоликих врлина.

Стуб Цркве, по милости познат и по дубини вере хваљен, свети Николај, родио се у малоазијској области Ликији у граду Патари око 270. године. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега. При крштењу је добио име Николај (грч. Νικόλαος — Николаос), што у преводу значи победитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски. Они су се заједно замонашили у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, продао је цело имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем и многи су сматрали, да ће наследити свог стрица као епископ. Пошто је био скроман, повукао се у самоћу и безмолвије да тако сачека своју кончину. У његовом житију се вели да му се потом јавио глас Господњи и рекавши му: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од Мене увенчан“. Тада је напустио пустињачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (тада Римско царство, данас област данашње Турске).





Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство.

Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника и кривоверца Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са Сабора и забрањено му је даље присуство. Предање Цркве бележи да су му одобрили поновно присуство на Сабору тек када им се у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према светом Николају, који је бранио праву веру.

Још за време његовог живота сматран је светитељем. Молитвено се призива у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Предање сведочи да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала светлост. У старости се разболео и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је уствари 19. децембар по новом календару.



shara03


Тропар, глас 4.

Правило вјери и образ кротости воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина, сего ради стјажал јеси смиренијем вискокаја, нишчетоју богатајао, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
 
Тропар, глас 4.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче свештеноначлниче Николаје, моли Христа Бога да спасе душе наше.


Кондак, глас 3.

В Мирјех свјате свјашченодјејствитељ показалсја јеси, Христово бо преподобне Евангелије исполнив, положол јеси душу твоју о људех твојих, сего ради освјатилсја јеси, јако великиј тајник Божија благодати. 


Кондак, глас 3.

Показао си се у граду миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Еванђеље Христово, положио си душу своју за народ твој и спасао си невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни благодати Божије.


http://kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине