Поглавар Фанара је долетео у Украјину, састао се са највишим руководиоцима државе и одбио да погледа у очи људима настрадалим од “љубави мајке-цркве”. О чему говоре први кораци патријарха Вартоломеја на нашој земљи и како се цела та ситуација може развијати даље?

Политички пројекат са кршењем Устава

20. августа 2021. године авион у којем је био поглавар Фанара је слетео на аеродром Бориспољ где су га већ чекали премијер Денис Шмигаљ и глава ПЦУ Сергеј (Епифаније) Думенко.

Д. Шмигаљ и С. Думенко дочекују патријарха Вартоломеја. Фото: Telegram-канал Д. Шмигаља

“Симболична и важна посета за нашу државу. Делегација Васељенског Патријархата ће учествовати у прославама поводом 30. годишњице успостављања наше независности. Захвалио сам за ту подршку која се даје Украјини и украјинском народу од стране његове светости”, – написао је Д. Шмигаљ у свом телеграм-каналу после дочека главе Фанара.

Одмах по доласку у Кијев патријарх Вартоломеј се упутио на сусрет са Председником Украјине В. Зеленским.

Владимир Зеленски и патријарх Вартоломеј. Фото: president.gov.ua

На том сусрету се одвила протоколна размена љубазностима и биле су дате неке изјаве, о којима ће касније бити нешто детаљније.

А следећег дана, 21. августа 2021. године, патријарх Вартоломеј је дошао у Врховну Раду Украјине и видео се са њеним спикером Дмитријем Разумковим који је по Уставу друго лице у држави.

На тај начин, сва три главна руководиоца Украјине су се састала са патријархом Вартоломејем који није ни глава неке државе, ни премијер, ни било које официјелно лице. Са правне тачке гледишта, он је глава стране религиозне организације и не више од тога. Онда зашто се са њим састају сви главни руководиоци државе? И у ком статусу они то раде: као лица на дужности или приватно? На то последње питање се може одговорити недвосмислено, као лица на дужности. О томе сведочи како то да су се сви ти сусрети одвијали у официјелном амбијенту у име државе, тако и то да на крају тих, као и претходних, сусрета се доносе одлуке које имају правни карактер.

Не само ова посета, већ и целокупна сарадња Украјине и Фанара јесте политички пројекат који се реализује од стране украјинске власти са кршењем сопственог Устава.

Позиција ноја: не видимо ни конфликте, ни протесте

За време сусрета са главом Фанара Председник Украјине В. Зеленски је изјавио да је наша држава “уникатни пример мирног супостојања многих конфесија”. И  то у време када по држави се наставља талас насилних одузимања храмова, када се пребијају верници, а у судовима се налази на стотине пријава православних заједница УПЦ које улажу жалбе против незаконских пререгистрација. Религиозни сукоб у украјинском друштву очигледно постоји и то доста жесток. Али уместо тога да се праве кораци ка смиривању друштва, решава конфликт, власт одлучује да занемари проблем и изјави да он не постоји. Али тако се проблем неће решити само ће се још више раширити.

Још увече 20. августа дуж бориспољског аутопута су се изређале хиљаде верника УПЦ са плакатима на украјинском, енглеском и грчком језику, на којима је било написано да:

• наш Предстојатељ јесте Митрополит Кијевски Онуфрије;
• верници захтевају од главе Фанара да дође на сусрет са њима;
• верници захтевају од Фанара да поправи оно што је урадио у Украјини.

При том је то било урађено у стилу холивудских филмова, у пар тренутака, док се кортеж приближавао, капију су отворили и затворили је одмах после последњег аутомобила. Исто тако главу Фанара су “тајно” извели из Врховне Раде. Разумков га је испратио у унутрашње двориште, тамо “свесветог” су ставили у ауто и у истом таквом холивудском стилу моментално одвезли.

На тај начин глава Фанара је заузео, како се њему чини, победничку позицију: ништа нисам видео, чуо, ништа не знам, а значи у Украјини је све уреду, значи све сам правилно урадио. И ако би се данашња дешавања одвијала у средњем веку, таква верзија би имала право на постојање. Али нисмо у средњем веку и било која информација одмах постаје позната целом свету.

Поглавар Фанара је заузео, како се њему чини, победничку позицију: ништа нисам видео, чуо, ништа не знам, а значи у Украјини је све уреду, значи све сам правилно урадио.

“Његова свесветост” просто није имао храбрости да погледа у лице оне људе којих су тукли, понижавали и протеривали из својих храмова да би насилно натерали да се припоје пројекту ПЦУ. Није сваки у стању да погледа на резултат својих дела и сноси одговорност за њих, макар моралну.

Додуше, следећег дана, 22. августа, патријарх Вартоломеј у Софији Кијевској је наговестио то да је спреман да саслуша вернике УПЦ, али у оквиру неке “освештане црквене традиције”. “Ми, као црква-мајка, смо спремни да саслушамо проблеме, развејемо сумње, исцелимо бриге, излечимо ране милошћу Божијом све наше деце, увек, али у оквиру освештане црквене традиције”, – изјавио глава Фанара.

Треба схватити, да под “црквеном традицијом” патријарх Вартоломеј подразумева да избачени, његовом милошћу, из својих храмова верници морају да допузе код њега на коленима, пољубе ципелу и замоле да “развеје сумње”. Али они управо не сумњају. Они чувају оданост својој Цркви, свом Предстојатељу Блаженом Митрополиту Онуфрију и не намеравају да продају своју веру за тридесет сребрњака.

Патријарх Вартоломеј има манију гоњења?

Још пред долазак у Украјину јавност су зачудиле неке, тако рећи, претеране мере предострожности, које су предузете на акцијама са учешћем патријарха Вартоломеја. Можемо још схватити страх сусрета са верницима УПЦ где би морао да црвени због сопствених дела, али многе чињенице указују да глава Фанара избегава и боји се чак својих немногобројних присталица из ПЦУ, тог самог “омиљеног украјинског народа”, о којем тако често говори.

Дан пред долазак патријарха Вартоломеја у Украјину, у ПЦУ су објавили да за улаз на територију Софијске саборне цркве, где је 22. августа требало да се одржи служба са главом Фанара, неће моћи да се уноси вода, храна и плакати. Многе су такве мере предострожности зачудили, али то још није било ништа.

21. августа патријарх Вартоломеј је служио вечерње у Андрејевској цркви, Ставропигији Цариградске патријаршије у Кијеву. Док је трајало богослужење полиција је у потпуности затворила Андрејевски спуск, где се налази храм. То јест, чак и људи који су хтели да виде “свог патријарха” и да се помоле заједно са њим, нису имали ту могућност. Дакле, Андрејевска црква је била скоро празна, тамо су се налазили само “јерарси ПЦУ”, новинари и “вип-парохијани”: Петар Порошенко, Андреј Јураш, криминални ауторитет Александар Петровски (надимак “Нарик” – Ред.) и други. Свакако, не можемо да тврдимо, да ако полиција не би блокирала Андрејевски спуск, да би на службу дошли обични парохијани, али таква шанса је постојала.

Ако украјински народ толико воли патријарха Вартоломеја (а он воли украјински народ), шта ће му толико обезбеђења, још и на богослужењу? Кога се плаши?

На тај начин и украјинска власт, и Цариградска патријаршија су декларирали свој негативан однос према УПЦ. И то није једноставно негативан однос, већ приступ, суштину којег су јако сажето рекли староримски гонитељи хришћана: “вас не треба да буде”. Фанар је изјавио да УПЦ већ не постоји. Сергеј Думенко говори да све парохије УПЦ припадају ПЦУ, а украјинска власт се труди да уради све да тако и буде. Међутим, не треба заборављати да је све у рукама Божијим. Истину тих речи можемо у стварности видети у Украјини: УПЦ живи и шири се, а ПЦУ тражи подршку у кабинетима власти и чиновника Стејт департмента САД.

Сергеј Думенко међу фаворитима

У последње време поглавар Фанара се буквално расипа у комплиментима Сергеју Думенку. У истом том интервјуу за агенцију «Укринформ» он је изјавио да је С. Думенко – ефективан руководилац којем верују на Фанару. “Епифаније јесте разборит предстојатељ који уме ефективно и у духу канонске традиције православља да управља црквеним пословима”, – изјавио је патријарх Вартоломеј. А већ по доласку у Кијев је изјавио да након деценија Украјинци ће прослављати име и пример С. Думенка. “Ваш труд ће бити тежак, али деценијама касније потомци ће славити ваше име и ваш пример. Препознали смо вас као човека посла, као човека богоугодног, са непоколебљивом вером у Христа, љубављу према Цркви и вашој отаџбини”, – рекао је поглавар Фанара.

Да, за нормалног човека то звучи апсурдно и чак подругљиво. Али то нису само дипломатски книксени. То је одговор свим “архијерејима” ПЦУ који покушавају да играју своју игру у борби за власт у ПЦУ и у оквиру те игре траже своје канале комуникације са Фанаром. Сада је таквим “јерарсима” дат читак сигнал, да седе и не сумњају у вештине “ефективног руководиоца”.

Патријарх Вартоломеј: творац нове “реалности”

У интервјуу агенцији «Укринформ» поглавар Фанара је критиковао противнике Томоса за ПЦУ и изјавио: “Проблем тих људи је у томе што је њима тешко да признају реалност или не желе да је признају. Они такође не знају шта значи аутокефалност, као и у историји и канонској пракси њеног додељивања”. То јест патријарх Вартоломеј покушава све да убеди да управо он, поглавар Цариградске патријаршије, ствара праву “реалност”. И ако то што видите својим очима се не поклапа са оним што говори глава Фанара, треба веровати њему, а не очима.

Патријарх Вартоломеј покушава све да убеди да управо он, поглавар Цариградске патријаршије, ствара праву “реалност”. И ако то што видите својим очима се не поклапа са оним што говори глава Фанара, треба веровати њему, а не очима.

А 21. августа, налазећи се у Михајловском Златоврхом манастиру, патријарх Вартоломеј је изјавио да је Фанар “испочетка био сигуран чувар блага Цркве, иако у време процвата и бројне надмоћи он је могао да уведе и успостави пирамидалну форму хијерархије Источне Православне Цркве, али он је са гађењем одбацио ту мисао и није одступио ни од предате му еклезиологије, ни од успостављеног и освештаног од стране Сабора система “Пентархије””.

Под један, занимљива је сама формулација: “могли бисмо, ако бисмо хтели”. Овде се опет чује тврдња онога што је једном директно рекао један грчки епископ: “На Небу је, наравно, Господ глава Цркве, али на земљи глава Цркве је Цариградски патријарх”.

Није ваљда да фанариоти озбиљно мисле да могу да успостављају и преуспостављају Цркву по својој жељи? Цела црквена историја сведочи о томе да управо Господ управља том земаљском, историјском Црквом, и никаква “времена процвата и бројне надмоћи” ништа не значе без Промисли Божије.

Под два, наравно патријарх Вартоломеј ставља то у заслуге Цариградске патријршије, да је он себи није формално потчинио формално остале Источне Патријархате у време процвата Византијске империје и пада Православља. Али он говори да је еклезиологија, као, предата управо Цариграду, а сходно томе, управо та патријаршија јесте њен чувар. Тврдња је апсурдна пошто еклезиологија не може бити предата некој одређеној Помесној Цркви. Учење о Цркви јесте једно од догматских елемената православне вере, без ког та вера постаје мањкава, а значи не спасилачка. Не може се остати православцем и читати Симбол вере без “Верујем у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. Међутим Фанар покушава све да убеди да Цариградска патријаршија – јесте једини чувар православне еклезиологије и само је њему доступно “свето знање” како треба да се обављају црквени послови.

Под три, Васељенски Сабори нису успостављали и чак нису освештали систем “пентархије”. То је систем пет најутицајнијих катедри: Римске, Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске формирао се на природан начин под утицајем највише политичких фактора. Васељенски Сабори су унели неке уредбе односа међу тим катедрама, али они уопште нису подизали постојање тих катедара и територија, на које се ширио утицај тих катедри у неку непроменљиву догму. Саборна правила су само описивала постојећу онда реалност иако, истини на вољу, треба рећи да и онда, и сада има људи који су тврде да Црква не може да постоји другачије, него у облику пет патријаршија. Ти људи искрено нису схватали када се Римска катедра одвојила од Васељенске Цркве и остало је четири патријаршије. Иначе, када је 1589. године Руској Цркви био признат статус патријаршије, присталице “Пентархије” су видели у томе повратак пољуљане теорије и тврдили да је, као, на место Рима стала Москва. Треба ли говорити о томе да све те теорије расуђивања немају никакве основе у Новом Завету и у најбољу руку јесу покушај да се регулишу међуцрквени односи у конкретним историјским околностима?

Данас такозвана теорија “Пентархије” је више историјски феномен, а не савремени устрој Цркве и, наравно, није еклезиолошка догма. И објашњавати помоћу те теорије било која права није више него спекулација историјским темама.

А под четири, ако већ говоримо о теорији “Пентархије” она управо и не претпоставља давање Цариграду неких  посебних права, а признаје једнакост пет постојећих у првом миленијуму патријараха. А ако кренемо даље и признајемо Московску патријаршију једном  од пет патријаршија “Пентархије” онда испаде да Цариград свугде није управу.

Шта ће бити даље?

Слободни смо да претпоставимо да нови талас одузимања храмова ако и почне, онда ће тешко бити велики. И та нада није основана на “савести” власти, већ на снази Цркве. Паства УПЦ последње године је постала приметно активнија и организованија у одбрани својих уставних права. Масовност Велике Литије, способност брзо окупити на десетине хиљада људи за молитвено стајање код Врховне Раде и других органа власти, покреће исту ту власт да размисли о томе каква ће бити цена даље антицрквене политике.

Са једне стране, сасвим је очигледно, да под утицајем Стејт департмента САД власт се вратила антицрквеној политици претходног председника. Али са друге стране сви јако добро разумеју да мантре о одсуству међуконфесионалних конфликата у Украјини су добре само за дипломатске пријеме, а у реалности покушаји да се још више врши притисак на УПЦ ће довести до још негативнијег односа украјинске заједнице према садашњој власти са одговарајућим цифрама на следећим изборима. При том, треба узимати у обзир да и спољно- и унутрашње политичка ситуација се склапа доста несрећно за ту власт. У теми гасовода Северни поток-2 Украјину су преварили и САД, и Немачка. Украјини намећу тему “зелене енергетике” која угрожава да дотуче остатке наше индустрије, а такође доведе до енергетског колапса. У друштву расте незадовољство поводом продаје украјинских парцела коју је В. Зеленски легитимисао како би задовољио наше западне партнере (вероватно боље је рећи кураторе). Већ је најављено прилично велико поскупљење гаса, струје, комуналија. При том, то поскупљење може бити такво да ће поставити велики део становника на руб преживљавања. Све те околности ће да играју против садашње власти и још један додатан фактор у облику реакције на антицрквену политику јој сад не треба.

Па и, вероватно, главни фактор који ће да утиче на политику украјинске власти при том не само у религиозној сфери – то је осетно смањење утицаја САД на ситуацију у свету. Симбол тога су постала последња догађања у Авганистану где су Американци морали хитно да се евакуишу, а Авганистанци који су служили САД вером и правдом су били бачени на уништење новим Талибанима. У многим државама су се политичари озбиљно замислили: да ли вреди безобзирно испуњавати одредбе америчке администрације, поготову што те одредбе противрече како интересима тих држава, тако и често важећем законодавству?

Што се тиче Цариградске патријаршије, она иде све даље и даље у својој тежњи да утврди своју привилегованост и посебност у Православном Свету. Фанар уместо да тражи путеве за повлачење у очигледно неуспелом пројекту ПЦУ, обрнуто изјављује да је тај пројекат “реалност”.

22. августа у Софији Кијевској патријарх Вартоломеј је рекао да није исправно називати Цариградску патријаршију анахронизмом и музејским експонатом. Али ако Фанар не промени мишљење у скорије време, онда није искључено да ће се управо то догодити.